Психологија хомосексуалности - научне чињенице

Саопштење Покрета за живот

ДРУШТВЕНИ АСПЕКТ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

Постављено: 09.02.2007.

Нова појава

Хомосексуално понашање је феномен са дугом историјом, феномен за који постоје многа културна и морална објашњења. Данас се у нашој јавности ствара једна потпуно нова појава, која завређује нашу пажњу и озбиљан одговор.
Ова нова појава је покрет који себе представља као апел за саосећањем, као покушај да се прошири корпус људских права на извесне мањине, али и као културну револуцију. Ово последње најбоље описује овај нови покрет, што могу да потврде највећи његови бранитељи.
Амерички часопис „Нација“, у броју од 3. маја 1993. године, наводи: „Сва раскршћа данашњег либерализма се највише секу у геј борби. Овај геј моменат је у много чему сличан неким другим моментима које су одређене заједнице доживљавале у прошлости, али је и више од тога, јер је одређен сексуалним идентитетом. Хомосексуалци су били принуђени да измисле читаву космологију да би се ухватили у коштац са својим проблемом. Нико не каже да ће до промене доћи лако, али је сасвим могуће да ова мала и презрена мањина промени Америку (и цео свет – прим. прир.) заувек”.
Иако неки сматрају да овај покрет датира још од 1969. године, у Србији се тек сада развија оркестрирана и интензивна кампања за потребе хомосексуалаца у медијима и водећим културним институцијама. Без обзира на чињеницу да је хришћанска традиција јасно и недвосмислено одувек осуђивала хомосексуалност као морално погрешан, ова кампања није заобишла наше православно друштво. Велика већина нашег народа је била изненађена и шокирана овим покретом који захтева радикалне промене. Истовремено, много хетеросексуалаца је подржало њихову борбу имајући притом у виду социјалну правду и толеранцију.
Будући да је проблем хомосексуалности и хомосексуализма постао питање од општедруштвеног, па и општецивилизацијског значаја, и имајући у виду да је темељ тог проблема изопачена етика која га постепено намеће свима као једину могућу опцију, ми се морамо потрудити да дођемо до моралног суда о овој новој појави у нашем друштву. Да бисмо ово постигли, ослонићемо се на нашу религију и моралну традицију која је обликовала и обликује нашу цивилизацију и наше животе. Сматрамо да се религиозни аргументи не могу искључивати у једном демократском друштву.
Када говоримо о хомосексуалности, хомосексуализму и геј и лезбијском покрету, неопходно је да укажемо на неке разлике. Најпре је потребно решити терминолошку конфузију. Хомосексуалност означава болест и грех, док хомосексуализам означава идеологију која се полако али сигурно развијала из овог и оваквог, пре свега духовног посрнућа. Хомосексуалност се углавном сматра питањем „сексуалне оријентације”, у смислу да се односи на оне људе чије су интимне емотивне и еротске жеље усмерене искључиво према особама истог пола. Многи од њих притом не испољавају ни јавно ни приватно своје склоности и живе дисциплиновано и честито, борећи се са својим страстима. Други, пак испољавају своје склоности путем хомогениталног контакта, али не јавно, већ своју склоност сматрају делом своје приватности. Проблем лежи у трећој групи хомосексуалаца, а то је група која не тражи само толеранцију и саосећање од друштва, већ афирмацију. Многи хомосексуалци своју „сексуалну оријентацију” виде у склопу једне нове културне, моралне и политичке револуције.
Ми се, дакле, суочавамо са једним покретом који је веома комплексан, и у том суочавању и сучељавању морамо имати у виду различитости унутар хомосексуалне популације. Неки од њих су свесни свог проблема, и од своје околине траже разумевање и помоћ за излечење; други не препознају своју болест и желе да буду остављени на миру; трећи, међутим, управо чине хомосексуални покрет који захтева радикалне промене у друштвеном понашању, религији, моралу и закону. Важно је раздвојити размишљања о социјалној политици од евентуалног осуђивања појединаца. Као православни хришћани, ми саучествујемо у нелагодности већине нашег народа када су у питању захтеви предочени од стране хомосексуалног покрета.

Нова појава – стара појава: сексуална револуција

Хомосексуални покрет је заиста нова појава, али је и логични продужетак некадашње сексуалне револуције. Некадашње разумевање брака и породице као нормативног понашања је у великој мери узурпирано у нашем друштву, па чак и међу верницима.
Из тог разлога, морална критика хомосексуалног покрета није примењива и није фер, ако истовремено не постоји и критика ставова и понашања који доводе до разарања хетеросексуалних односа. Наваљивања геј и лезбијског покрета тако представљају оштар морални изазов лицемерству и декаденцији наше културе. У светлу веома раширених промена сексуалних норми, разумљиво је да и неки хомосексуалци захтевају да се њима не може ускратити право на сексуалност.
Чврсто верујемо да је оно схватање сексуалности, укључујући и хетеросексуалност, које сматра сексуалност као средство за постизање личне сатисфакције, штетно по појединца и друштво. Сваки начин живота који подржава и охрабрује сексуалне односе у циљу постизања психофизичког задовољства појединца ради против дисциплинованог друштва које брачна заједница треба да негује и јача. Битно је напоменути да свако ко жели да се одупре насртајима хомосексуалног покрета, мора истовремено да спроведе, у теорији али и у пракси, обнову традиционалне сексуалне етике.
Сексуална револуција почива на темељима који се временом морају мењати. Можда најважнији моменат ове револуције представља мишљење да је за здрав и успешан живот неопходно разумети сопствену сексуалност, не борити се против ње, већ јој дозвољавати да процвета без икаквих ограничавања. Овакав став је пре свега последица експанзије тзв. хуманистичке психологије. Сексуалност се тако сматра потребом, која се мора задовољити, слично глади или жеђи, а свако уздржавање од испуњавање те потребе се описује као нехумано и нездраво. Ипак, православни хришћани би морали да инсистирају на чињеници да се нечија личност не може просто дефинисати само на основу његових/њених потреба или жеља, и не би смели да прихвате концепт који тврди да је самодисциплина заправо саморепресија.
Истовремено са преувеличавањем полних односа, сексуална револуција је успела да прави значај сексуалности потпуно потисне. Као и сав наш живот као хришћана, и сексуалност представља вид жртве и самоодрицања. Како пише о. Џон Мек: „И сексуалност се у хришћанском браку преображава попут осталих аспеката нашег живота. У „овом свету“ секс је израз пожуде, освајања, употребе других за задовољавање себе. Управо због тога, у контексту духовнога растакања палог света, опседнутост сексом неизбежно води ка опседнутости насиљем и смрћу, и стоји у вези са истом. Необуздана, незасита сексуална активност се демонизује и испуњава демонском мржњом према Богу, људима и самом животу, постајући самоубиствена. У хришћанском браку се сексуална активност спасава од овакве демонизације”.
Важно је приметити неоспорну повезаност међу елементима сексуалне револуције: масовним вештачким прекидима трудноће, широко распрострањеном прељубом, многобројним разводима бракова, радикалном феминизму и, на крају, хомосексуалним покретом. Ове појаве се нису случајно појавиле заједнички у једном истом историјском тренутку. Свима им је заједничка тежња за ослобађањем од „репресивних“ традиционалних хришћанских моралних и културних образаца. Такође им је заједничка одлика и срозавање личности човека на материјалистички ниво бездушног тела, које има само један циљ, а то је задовољење сопствених потреба, без обазирања на потребе ближњих, а у духу погрешног приступа хуманистичке психологије човеку као личности. Као хришћани, ми не можемо прихватити ову деградацију људског тела, као ни растакање душе од тела, јер то значи растакање личности човека.
Можда најважнији темељ сексуалне револуције чини антрополошко-философска теза о аутономности себе, што не би било погрешно да је у питању слободна, по образу Божјем створена људска личност. Постреволуционарна сексуална аутономија личности се, међутим, свела на уздизање једног човека изнад другог, тачније на принцип задовољења сопствених жеља и потреба, и то по сваку цену. Ово стварање „човекобога“ је основни разлог све експанзивније културе смрти у модерном свету. Не чуди, стога, што хомосексуални покрет сматра да има пуно право на испуњавање сопствених жеља.

Хетеросексуална норма

Светиња брака и породице коју чине мушкарац, жена и њихово потомство су одувек чинили и чине једину здраву средину за потпуни психички, физички и морални развој сваког од њих понаособ, затим њих као заједнице и на крају друштва у целини. Истина је да не успевају сви бракови и све породице, али не би било мудро када бисмо дозволили да у планирању једног друштва будемо руковођени социјалном патологијом и неуспесима, уместо сталном реафирмацијом истине и традиционалне норме. У свету који се свакодневно мења, рекли бисмо нимало набоље, истина је да се и унутрашње устројство породице мења и прилагођава модерним тековинама. То нас, међутим, не спречава да стално и изнова потврђујемо исправност хетеросексуалне норме породичног живота. Чак ни само хришћанство, ако га за тренутак будемо посматрали и као облик друштвеног уређења, није са собом донело и установило ову норму, али је јесте реафирмисало кроз светињу брака (као Свете тајне) и хетеросексуалног породичног живота.
Постоје барем три разлога због којих је брачна заједница мушкарца и жене једина исправна заједница два људска бића:

1. Целокупна људска заједница се повећава како време одмиче. Ово се дешава услед мистериозног јединства наше сопствене биолошке способности да се размножавамо и Божјег даровања живота. Због тог јединства, ми смо у стању да пренесемо живот на оне који га наслеђују и који га на исти начин даље преносе. На тај начин ми постајемо заједничари наше историје и нашег удела у њој. Једино хетеросексуална норма омогућава ово, кроз рађање и подизање деце.
2. Модерно људско друштво, утемељено на принципима демократије и либерализма, захтева од нас да научимо да поштујемо и вреднујемо разлике унутар заједнице. Управо се кроз комплементарност мушкарца и жене ова истина у потпуности потврђује. Јасно је да се два човека у много чему могу међусобно допуњавати, али је једино однос мушкарца и жене утемељен у биолошким факторима различитости наших тела. Управо у брачној заједници, као заједници мушкога и женскога, свако од њих понаособ може научити важност вредновања другога, из простог разлога што ни на који начин у своме супружнику не може видети сопствени одраз.
3. Људска заједница такође захтева и правилно усмеравање и рестрикцију многих људских нагона и импулса. Мало је импулса који се по својој снази могу мерити са сексуалним импулсом, односно нагоном. Кроз историју су различита друштва покушавала на разне начине да обуздају овај нагон, али им је свима заједничка карактеристика била афирмација брака и јачање породице. Само се у исправном браку наш урођени егоизам може лечити и излечити, и само је у браку могућа потпуна спознаја важности самозаборава и службе ближњем. Није потребно напоменути да сва модерна истраживања доказују да се једино у здравој хетеросексуалној породици дете може развити до пуноће своје личности.

Хетеросексуална норма, дакле, омогућава неопходности живљења: наставак људског живота, разумевање различитости међу људима и преусмеравање пажње и бриге са себе на другога. Ове неопходности не могу бити остварене кроз бригу о сопственим интересима, већ захтевају посвећеност која мора превазићи личну сатисфакцију, а то је могуће једину у браку мушкарца и жене. Описивати хетеросексуални брак као само још један од „стилова живота” је веома опасно по добробит и опстанак друштва.
Нова сексуална норма која је донешена на крилима сексуалне револуције озбиљно угрожава и честите и нормалне односе између мушкарца и жене као пријатеља. Намеће се мишљење, и већ је пустило корене, да међу супротним половима мора постојати еротски набој и да је незадовољавање „сексуалних потреба” одлика девијантне личности. У светлу те чињенице, рад на позитивној промоцији лепоте пријатељства и љубави међу људима без учешћа сексуалног фактора постаје горка истина, али и императив сваког друштва које тежи духовној и националној обнови. Не сме се прихватити квазинаучни став да самозабрањивање сексуалних односа представља душевно обољење. Следи:

1. На овом месту треба додати да рађање и одгајање деце није једини фактор временске повезаности људи прошлости, садашњости и будућности, али је свакако најважнији. Православно монаштво се свесно обавезује на полну апстиненцију, али то чини из огромне љубави према Богу и жеље за духовном службом на начин на који је то одређено у православном Предању. Целибат на који се обавезују католички свештеници настаје из сличних разлога, итд.
2. Наравно, под појмом комплементарности се подразумева како телесна, тако и духовна комплементарност. Појам телесне комплементарности је потпуно јасан и не треба га даље објашњавати. Са друге стране, под духовном комплементарношћу подразумевамо природне разлике у духовним особинама мушкарца и жене, а не разлике или сличности по питањима као што су политичко опредељење, афинитет према одређеној врсти уметничког стваралаштва, склоност ка одређеном занимању и сл.
3. Тај урођени егоизам можемо објаснити са два аспекта која се међусобно свакако не искључују, већ се напротив допуњавају и међусобно потврђују. Први аспект је теолошки, који урођени егоизам објашњава човековим грехопадом. Он је урођени, јер представља духовну слабост која се преноси од Адама и Еве до данашњег човека, а није наслеђени јер се не говори о генетској, дакле физичкој категорији. Други аспект је биолошко-социолошки. Биолошки је јер егоизам објашњава наслеђеним нагоном за преживљавање, а социолошки јер је свој потпун распон доживео у модерном, либералном и човекоцентричном друштвеном систему.

Тврдње хомосексуалног покрета

Треба обратити пажњу на неке од тврдњи хомосексуалног покрета. Као што је раније речено, треба правити разлику унутар популације хомосексуалаца. Са друштвеног аспекта, постоји изузетно важна разлика између оних хомосексуалаца који теже излечењу, оних који јавно не испољавају своју болест и грех и оних који захтевају афирмацију. Другим речима, оних који теже интеграцији и оних који траже културну и моралну револуцију. Имајући ово стално на уму, покушајмо да укажемо на неке њихове позиције.
Многи хомосексуалци сматрају да једноставно немају избора, да не могу бити другачији него што јесу. Они тврде да је за њих нормално што су хомосексуалци, па чак и да их је такве Бог створио.
Ако на тренутак занемаримо научне чињенице које не говоре у прилог постојању фамозног геј-гена, односно ако се овом приликом не будемо бавили питањем да ли је хомосексуалност варијетет људске природе или не, ако проблему приступимо са чисто социјалне позиције, морамо доћи до неких логичних закључака. Чак и ако се хомосексуалци рађају са одређеном предиспозицијом за развој своје болести, онда се механизми наслеђивања те предиспозиције не би смели разликовати од нпр. наслеђивања предиспозиције за појаву склоности ка насиљу или алкохолизму. Морамо се у том случају даље запитати да ли се таквој предиспозицији требамо повиновати или јој се супротставити. Без обзира да ли се хомосексуалност може или не може лечити – мада постоје ваљани докази да може – зарад друштвеног напретка ми морамо да стално изнова афирмишемо хетеросексуалну норму брака и породице.
Кинсијево истраживање, чији закључци тврде да су око 10% мушкараца хомосексуалци, је у великој мери дискредитовано. Новија истраживања показују да у развијеним друштвима овај број не прелази више од 1-2%. Но, статистичка учесталост неке појаве не може одређивати и њену моралност. Злостављања деце и насиље у породици постаје све учесталије, па ипак не можемо рећи да је ово нормално, природно и прихватљиво понашање.
Ако прихватимо нове научне тврдње које говоре да хомосексуалност настаје као последица неких наследних фактора, али у много већој мери под утицајем средине, долазимо до логичног закључка да један хомосексуалац заиста није могао много да утиче на те факторе. Ипак, тај исти човек не мора прихватити последице онога на шта није могао да утиче. Јасно је да жеља и искушење нису грешни, мада свакако произилазе из наше грешне и пале природе. Грех настаје тек када својевољно и свесно поступимо погрешно, тј. супротно Божјој вољи. Црква стално подржава све верне у њиховој борби против искушења, али истовремено због њиховог добра мора недвосмислено означити хомогенитални сексуални контакт као смртни грех. Сваки хришћанин зна да ово није осуда грешника, већ греха, и да служи људима на спасење.
Морамо истовремено да приметимо једну парадоксалну ситуацију. Док са једне стране имамо захтеве да се питање нечије сексуалности посматра у оквирима права на приватност, дотле се истом том сексуалношћу веома јако маше у јавности. Морамо признати да је право на приватност једно од фундаменталних права модерног друштва и да је оно данас, у ери „Великог брата”, веома угрожено. Ипак, имајући у виду штетности по личност и друштво коју хомосексуализам носи са собом, немамо избора него да и ми јавно сведочимо да оваква сексуалност са собом носи већу учесталост сексуалног промискуитета, депресије и самоубистава, да и не помињемо ХИВ/СИДУ и друге полно преносиве болести.
Разлика између „Великог брата”, као задирања у приватност модерног доба, и православног „нарушавања” истог права је веома јасна. У првом случају постоји тежња за потпуном контролом сваког аспекта живота сваког појединца; у другом случају, у ово право се задире искључиво ради добра личности и друштва у целини. Право на приватност је заиста једно од основних потреба личности и породице, и управо је то разлог због којег не смемо дозволити његово изопачење и злоупотребу. Имајући у виду важност поштовања хетеросексуалне норме, чињеницу да је она успостављена са много труда и муке, као и да не може бити одржана ако о њој не будемо бринули, не можемо бити индиферентни када је она нападана. Социјалне норме које регулишу сексуално понашање су исувише важне за опстанак породице и друштва у целини. Ако хомосексуални покрет жели да буде признат он мора објаснити како ће одржати целовитост породице као темеља друштва ако се хомосексуализам прихвати као алтернативни „животни стил”. Они то, међутим, не могу да објасне и управо у томе лежи сав недостатак њихове идеолошке и културне револуције.
Најчешће се може чути њихова жеља да они само желе да престане дискриминација, односно да им се призна статус, без подвргавања критици њиховог понашања. Ипак, одређена доза позитивне дискриминације постоји, и треба да постоји у сваком друштву. У овом случају, недопустиво је изједначавање хомосексуалног и хетеросексуалног брака као подједнако доброг, јер озбиљна истраживања показују да то једноставно није тако. Морамо без престанка реафирмисати чињеницу да су светотајински брак и породица базичне институције и предуслов напретка сваког друштва и да се, у времену индивидуалистичке философије која тежи ослобађању појединца од свих моралних забрана, морају пажљиво и са великом бригом очувати ради добробити целог човечанства.

Насиље

Не бисмо били доследни својим ставовима и убеђењима, ако се не осврнемо и на насиље које се спроводи према хомосексуалцима. Иако можемо да разумемо фрустрацију нашег народа према тзв. „Парадама поноса“, као што уосталом разумемо и потребу хомосексуалаца да траже своја права, ни једно ни друго не можемо оправдати. Не постоји ниједан разлог на овом свету, осим можда одбране сопственог живота, за испољавање зла и насиља према другом људском бићу. Зато као хришћани апсолутно осуђујемо физичку агресију према хомосексуалцима. Истовремено, ради очувања елементарног друштвеног реда, али и ради сигурности хомосексуалаца, сматрамо да ниједна озбиљна држава не може допуштати организацију „Парада поноса“ на улицама својих градова. Ако је сексуална оријентација у домену права на приватност, онда она мора остати ван очију јавности.

Закључак

Најпре толеранција, затим саосећање и на крају афирмација: то је жељени пут и крајњи циљ хомосексуалног покрета. Желимо да верујемо да до афирмације погрешног сексуалног усмерења неће доћи, али исто тако изражавамо бојазан да ће до заустављања хомосексуалног покрета проћи исувише времена и да ће до тада бити нанета велика штета многим људима.
Приређивачи овог текста су потпуно свесни да ће ова декларација од многих бити схваћена као још једно изражавање „хомофобије”, али сви већ знамо да овакав став служи само за заплашивање противника хомосексуалног покрета. Ако смо заиста свесни дубоке важности отвореног суочавања са овим проблемом и потребе да се брак и породица заштите по сваку цену, једини логични закључак по питању проблема хомосексуализма са друштвеног аспекта недвосмислено мора бити: разумевање и саосећање – ДА, афирмација – НЕ.
http://www.dverisrpske.com/