Prvi srpski šaman :: Sveze zanimljivosti iz zemlje i sveta

PRVI SRPSKI ŠAMAN

Antropolog Željko Jokić morao je prvo da postane domorodac u venecuelanskoj prašumi, a onda i šaman u plemenu Janomami da bi napisao doktorsku disertaciju

Prvi srpski šaman rodio se u Beogradu pre 37 godina. Prvo je postao naučnik, a zatim šaman. Živeo je u Sidneju i u Amazoniji, a onda se opet vratio u zavičaj kao doktor antropologije. Objavio je knjigu, i iako odavno ne obavlja šamanske obrede, nikad nije zaboravio amazonsko pleme Janomami na jugu Venecuele.

Seks u Amazonu

Pošto žive na otvorenom prostoru, ispod jednog velikog krova, Indijanci prave decu u šumi ili žena pre izlaska sunca dođe mužu u ležaljku. Ponekad odu i u baštu.

- U Amazonu ne postoji sebičnost jer je najveći greh biti sebičan. Hrana se uvek deli ravnopravno. Muškarci se bave lovom, ribolovom i baštovanstvom, žene kuvaju i brinu o deci. Deca nemaju nikakve obaveze do 10. godine, a onda se život drastično menja. Prvi mesečni ciklus devojčica provodi izdvojena, u samoći, a onda je okite lišćem i provuku joj drvca kroz bradu, nos i uši. Za godinu dana ona već rađa. Po pravilu se udaje za daljeg rođaka, a ako se ipak ne zavole, ona se vraća roditeljima. Muškarac ima pravo da dovede novu ženu, a staru zadrži ili otera - priča Jokić.

- Šaman je iscelitelj i duhovni vođa, a da bih kao naučnik proučio kako šaman koristi ljudsku svest, morao sam da prođem inicijaciju i postanem deo njih. Šaman ima porodicu, ide u lov i okopava baštu, a dodatna funkcija mu je zaštita saplemenika od bolesti i zlih duhova. Oni su najuticajniji ljudi u plemenu i gotovo uvek su muškarci - priča Jokić. Saznao je da je u poslednjih 60 godina bilo i nekoliko žena šamana, ali one nisu do kraja inicirane, jer su, po tradiciji, slabiji pol i boje se duhova.

Avionska karta za trojicu

Još uoči balkanskih ratnih zbivanja 1991. Jokić se uz pomoć strica dočepao Australije, upisao studije i ubrzo stigao do doktorskog rada „Šamanizam i stanje svesti".

- Nisam mogao da proučavam ljudsku svest i stojim po strani, a svet Amazona je čudan i u njemu vladaju drugi zakoni - priča Željko, koji je u sklopu svog naučnog istraživanja proveo u Venecueli dve godine (1999/2000), a celu godinu s Janomamima u srcu prašume, gde nema prevoza ni turista, samo poneka katolička misija koja spasava „jadne" domorodačke duše.

Najgore je dobiti sve dozvole koje su potrebne da se uđe na teritoriju plemena, a tu nogom kroče samo antropolozi, misionari i lekari.

- Morao sam po dozvolu u Odsek za indijanska pitanja, nacionalnu gardu, crkvu, odsek za turizam i odsek za prirodnu sredinu. I sve to traje četiri meseca - priča Jokić kako je teško ući u svet Amazonije. Kupio je kartu u jednom pravcu i gomilu opreme i hrane koja će mu potrajati dve godine.

Na jugu Venecuele u državi Amazonis, u gradu Porto Ajakučo, Željko je obavio poslednje pripreme za život daleko od bilo koje civilizacije. Kupio je filmove za fotoaparat, analgetike i flastere, 30 kg pirinča, 30 kg špageta, dve kartonske kutije sardina, kafu, čajeve, metalno posuđe, lonče, viljušku i kašiku.

- Bio sam sam i bilo me je strah, ali odluka je već pala. Sledeća stanica je bila katolička misija „La Esmeralda" a do nje se stiže samo malim avionom. Pošto sam imao 200-250 kg opreme, morao sam da otkupim pola aviona jer se karta plaća po težini, pa sam vredeo za trojicu - seća se Željko kako su sat i po leteli iznad nepregledne prašume da bi stigli u poslednju stanicu civilizacije. Ona ima malu pistu, školu, kapelu i vojsku koja proverava dozvole. Odatle više nema prevoza, ni turizma. Samo reka Orinoko kao najbrži put kroz neprobojnu džunglu.

U misiji se slučajno zatekao Hasinto, ugledni pripadnik plemena Janomama, koji je trgovao s civilizacijom i u te svrhe natucao španski.

- Rekao sam Hasintu da želim da živim s plemenom i platio mu prevoz. On je već znao vrednost novca, ali Janomamima slabo ide matematika. Plovili smo pirogom, koji je samo jedno izdubljeno deblo, i tako osam sati uzvodno. A u tom deblu ne smeš mnogo da talasaš, ako mrdneš, možeš da ispadneš. Stigosmo u mrak, a Hasinto ide kroz džunglu, kao kroz Knez Mihailovu, i onda izroniše gola deca - kaže Željko, koji se odjednom obreo u glavnom selu kružnog oblika poput fudbalskog stadiona. Ogroman krov je pokriven palminim lišćem, a ispod stubova su ležaljke i ognjište za svaku porodicu koja tu živi. Hasinto je kao uticajan čovek imao tri žene koje je ravnopravno izdržavao, jer ko ima veći status, ima i više žena. Jokić je dobio ležaljku, a seoski savet mu je dopustio da ostane i postane ravnopravan pripadnik plemena. Antropolog je pak prihvatio sva pravila, skinuo se u prečagu i živeo kao deo Hasintove porodice. Imao je svoju hranu, ali i išao u lov s lukom i strelom.

Šaman - kuća za duhove

Posle šest meseci življenja s Hasintovom mnogobrojnom porodicom, Željko je već prilično savladao jezik plemena, ali je morao da izvadi ponovo sve dozvole za sledećih šest meseci. Ovog puta se uputio u selo koje je bilo još dublje u prašumi a šumskom stazom se putuje ceo dan.

- U tom selu je živelo tridesetak ljudi, nije bilo misionara ni lekara, i tu sam osetio pravi život Janomama, inicirao se i postao šaman - otkriva Jokić.

Janomani šamani koriste halucinogenu supstancu koja se dobija od kore posebnog drveta i samelje u fini prah. Domoroci posebnim trskama uduvavaju jedan drugom prah u nos. Pre ovog obreda svaki šaman mora da posti.

- Odjednom počinješ da se znojiš, srce ti lupa, čula se izoštravaju i svet dobija žućkastu boju starih fotografija. Ljudska svest počinje da se širi, a čula su toliko oštra da osećaš da su svi ljudi oko tebe jedno, da se svest spojila a tela nestala. U početku sam padao u nesvest, ali o meni su brinuli drugi šamani - seća se Željko.

Svaki šaman ima svoju pesmu koja mu se javi u snovima ili mu neke reči prenese glavni šaman. On tom obrednom pesmom priziva svoje duhove (duh jaguara, are papagaja, tukana, palme, Meseca, Sunca, vetra...) Duhovi su njegovi saveznici koje kontroliše, a priziva ih pesmom i igrom. Iskusni šaman ulazi posle nekoliko minuta u trans.

- Moja inicijacija je trajala tri nedelje i stizala mi je prava povorka duhova. Osećao sam kako prvo dolaze kod glavnog šamana. Nisam ih, naravno, video kao holivudske duhove, ali se ta moć postepeno izoštrava, pa sam ih opažao kao neku vrstu energije, kao da mi vetar prolazi kroz telo. Tako se u njega useli duh, a šaman ga kontroliše jer inače ne bi bio šaman - objašnjava svoja šamanska otkrića Jokić.

Srpski antropolog postao je tako kuća za duhove koji tu žive, a on ih je koristio da leči ljude.

- Dobijao sam natprirodne sposobnosti, kao recimo rendgenski pogled. Video sam unutrašnje organe i tako sam mogao da lečim. Jednom mi je došla jedna starica sa otocima ispod pazuha. Koristio sam duha jaguara da kandžama iščupam bolest, a duha vetra da zakrpim astralno telo. Čistio sam je dok to nešto nije postalo bistro. Njoj je spao otok posle pet dana, a da li sam ja tu nešto uradio ili se samo povuklo, ne znam - kaže Jokić.

Domoroci su ga prihvatili kao pravog šamana, svakog dana je obavljao obred, dolazili su mu pacijenti, a s drugim šamanima je branio selo od zlih duhova koji dolaze s vetrom, uvek pred kišu, a šaman se protiv njih bori mačetom.

- Sve se to dešava na drugom polju svesti, na energetskom nivou. U selu su ostala samo dva šamana - ja sa šamanom početnikom. Duhovi su stigli s vetrom. Skočio sam, jer to je bilo izvan moje volje, urlao i mlatio mačetom. A onda je pala kiša i svi su mi čestitali - priseća se Jokić.

Iz Venecuele otputovao je u Australiju i doktorirao, a u Srbiju je došao tek ovog leta i objavio knjigu „Sa šamanima u prašumi Amazonije" (izdavačka kuća „Miroslav"). U džepu ima povratnu kartu za Australiju, ali nije načisto da li će se vratiti. Nedostaju mu Amazon, šuma, mir, čistota i osećaj pripadnosti. Dok ovde celog života juriš da stigneš negde, u Amazonu vreme stoji. Tamo živiš, loviš, osluškuješ zvuke šume, sedneš i pričaš s ljudima. Civilizacija je sve to neprimetno pojela.
SANJA M. TOMIĆ

Izvor: Press