Милутин Миланковић

рођен   28. мај, 1879. Даљ близу Осијека, Хрватска   
упокојио се   12. децембар, 1958. Београд, Србија   


Милутин Миланковић (1879 - 1958), био је српски геофизичар, највише познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.

Миланковић је похађао Бечки Технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике <(rational mechanics, celestial mechanics, theoretical physics)> у Београду. Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.

Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Миланковић је био интерниран од стране Аустро-Угарске војске у Несидер, а касније у Будимпешту, где му је дозвољено да ради у библиотеци Мађарске Академије Наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе, и планетарним температурама. Док је био интрниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Југословенске Академије Наука и Уметности у Паризу, под насловом Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима).

Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је велики метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wladimir Köppen) са својим зетом, Алфредом Вегнером (Alfred Wegener), представио криву у свом раду, под насловом Climates of the geological past. После ових првих признања, Миланковоћ је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Handbuch der Klimatologie), а друга је била приручник из геофизике (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). За њу је написао увод Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. Овде је теорија планетарних климата даље развијена са посебнимподацима о Земљи.

За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви цикуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (James Croll). Миланковић је успео да унапреди кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгим (Ludwig Pilgim). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једном корицом. 1941, пред сам почетак рата у Југославији је завршено штампање његовог великог дела Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Канон инсолације земље и његова примена на проблем ледених доба), на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дело је преведено на енглески 1969, од стране Израелског Програма за Научне Преводе, под насловом Canon of Insolation of the Ice-Age Problem.

1950-их су почеле критике Миланковићеве теорије ледених доба; ове критике су потекле углавном од метеоролога који су тврдили да су инсолационе промене због промена у земљиној орбити исувише мале да значајније измене климатски систем. Ипак касних 1960-их и 1970-их, истраживања седимената дубоко у морима су довела до широке потврде миланковићевих ставова, јер је откривен периодитет (100,000 година), који се блиско поклапао са орбиталним периодом - види Ледено доба за више података.

Као додатак научном раду, Миланковић је увек показивао велико интересовање за историјски развој науке. Написао је књигу о историји астрономије, као и две књиге за ширу читалачку публику: прва - Кроз васиону и векове говорила је о развоју астрономије, а друга, названа Кроз царство наука, се бавила развојем наука.

Миланковић је такође објавио и аутобиографију из три дела: Успомене, доживљаји и сазнања. Ова аутобиографија није преведена на енглески језик. Његов син, Васко Миланковић је написао лепо биографско дело: Мој отац, Милутин Миланковић.

Миланковић је 1920. изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за пуног члана 1924. За дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности изабран је 1925. а такође је био члан и Немачке академије Натуралиста "Leopoldine" у Халеу. Осим тога је био члан многих научних друштава како у земљи, тако и у иностранству.

Називи
Миланковић - кратер на даљој страни Месеца 34 километра у пречнику на +22,0°ширине, -145.0°висине.
1605 Миланковић - мала планета.