Nisam ti ja drugarica, znaš

Izašla sam s njim, a da ni sama nisam znala šta će od toga biti. On je davao neke dvostruke signale - te baš mu je drago što me čuje, te nije imao vremena da se javi. Ono beskonačno tumačenje signala - šta je zapravo mislio, zbog čega li okleva, šta mu je u glavi.

Prijatno smo razgovarali za stolom kafića, kad njemu zazvoni telefon.
- Ne mogu, zauzet sam. Izašao sam sa jednom drugaricom. Ne, mislim da neću moći ni kasnije - rekao je, a ja sam se presekla - pa on misli da sam mu ja drugarica!

A, opet, šta da kaže, prvi put smo izašli, sigurno ne može preda mnom, ko zna kome da odvali - evo, sedim s budućom devojkom ili, evo izašao sam s jednom ribom, kako bi verovatno rekao da ga nisam čula. Ili stvarno misli da smo drugovi. A zašto bi onda rekao da večeras ništa neće stići, zar to nije znak da što duže želi da ostanemo zajedno. To je ono beskrajno tumačenje dvostrukih poruka.

Uhvatila me je malodušnost tako da mi je, kad je završio telefoniranje, ponestalo inspiracije za nastavak razgovora. Ne znam šta sam uradila ili rekla kad me je upitao.
- A je l' imaš dečka?
- Nemam - spustila sam pogled i znala da moram još nešto da kažem. Nisam imala snage za isto pitanje u obrnutom smeru, ali sam pitala nešto drugo:
- A zašto?
- Onako - rekao mi je dok sam se ja trudila da ne tumačim šta je to značilo, nego da pustim veče da proteče, pa da vidimo.
M. Bjelovuk