Komlikovano je slađe

Koračala sam mojom omiljenom pariskom ulicom Montorgej kad sam ugledala nasmejano muško lice koje mi je već bilo kao poznato. Osmehnula sam se, prošli smo jedno pored drugog i onda je on, hodajući pored bicikla, krenuo za mnom. Okretala sam se ne znajući kako da reagujem.

Silno sam želela da mi priđe, ali mi je već izgledalo da će se i to, kao i mnogi susreti, završiti beskrajnim pogledima i svim ostalim znacima koje emitujemo kad nam se neko dopada, ali ne i upoznavanjem. Motala sam se okolo i neprestano se okretala s bespomoćnim izrazom lica da bi on imao dovoljno vremena. Kad sam već odustala, osetila sam da me je neko snažno uhvatio za podlakticu.

- Videla sam da me gledaš - brzo sam rekla i naglim pokretom, koji je trebalo da preduhitri zbunjenost, pružila ruku (izgledalo je sve to neverovatno nevešto) i promrmljala svoje ime.
- Ovde si na odmoru? A odakle si?

I to sam izgovorila, što je bilo neuporedivo teže, jer nisam mogla da zamislim da li me on, kad je to saznao, gledao drugačije nego dotad.
- Hajde da se vidimo sutra, kad god hoćeš.
Dogovorili smo se.

Idući metroom od Monparnasa do Skupštine, gde smo se nalazili, razmišljala sam da se uopšte ne pojavim. Ali to ne bi bilo pošteno. Tako nešto nikad nisam uradila. I ne bih. Ali možda bi dobro bilo da se on ne pojavi. Sve bi bilo jednostavnije. Ne bih morala da objašnjavam da nismo svi četnici i da ne nosimo kamu u ustima, da nikog ne nosim na duši i da nijednom nisam glasala za Miloševića. Francuzu će biti teško to da shvati. A ja više nemam živaca. Posle silnih godina života u nesrećnoj državi, koja je delom i sama kriva za to, postalo je zamorno.

Tačno pet. Obično kasnim, ali nisam mogla da prevarim pariski metro. On je nasamario mene.
Nema ga, čekaću pet minuta i otići ću. Gotovo da mi je bilo lakše.

- Ćao. Hajdemo negde na kafu - rekao mi je i krenuli smo niz Sen Žermen de Pre. Sve je bilo lako, ni nalik na sve ono čega sam se plašila. Progovorio je ponovo:
- Znaš, pomislio sam da nećeš doći. I onda sam rekao sebi - možda je i bolje, tako će sve ostati manje komplikovano.
M. Bjelovuk