Izgleda da ne postojim

Išli smo glavnim beogradskim šetalištem bez osvrtanja i trzanja. Odlično. Znači, ne krijemo se od prijatelja i poznanika, partnera eventualnih propalih veza, manijakalnih bivših devojaka i mladića, nikoga. Lep osećaj. Početak je čist i obećava. Neki veseo razgovor i komentari o kretenskim stvarima u izlozima, ko je dovitljiviji. Borba ukusa. Volim da pobeđujem i to me svaki put iskreno raduje.

Stani, da se pozdravim - kaže mi i ne objašnjava ni s kim, očekujem da to uradi pri upoznavanju. Bili su to mladić i devojka koji su se, očigledno, već dugo zabavljali.

Diskretno stojim sa strane, čekam da me pozove. On se pozdravlja s njima, počinje neki neobavezan razgovor u stilu nigde vas nema. Okreće se prema meni, oni me nakratko zumiraju, nikad nisam bila na rendgenu, ali sigurno je prijatnije. Ipak, on nas ne upoznaje. Malo mu je neprijatno, ali nema veze. Dovoljno je da prozbori moje ime, bez ikakvih epiteta i funkcija, da skine s vrata i mene i njih. Da li to ne radi zato što mu nisam važna, ili mu oni nisu bitni, ili i jedno i drugo? Ili je smislio da me time drži na ledu i da ću morati da ga upitam nešto o tome, a to će njegovoj blesavoj muškoj logici samo pokazati da je u prednosti. I to za čitavu dužinu neizvesnosti.

Nisam se osećala kao budala, verovatno zato što mi se učinilo i da ne postojim. Ne znam ni kako se taj njihov razgovor završio, očigledno me nije ni bilo u toj priči.
M. Bjelovuk