Požali se lovac kolegi:
»E, što imam problema sa kerom – to je nevidjeno. Svaki put kad okinem on pobegne.«
»Ah, nije to ništa. Pošalji ti svog kera malo u taj požarevački kraj kad ono budu svadbe i ispraćaji pa ćeš videti kako će se navići. «
Ovaj tako i uradi i posle par meseci vrati kera i krene s njim u lov. Šunja se šumom polako, ker isto tako. Najedanput prhne prepelica iz žbuna, lovac nanišani okine a ker se propne na zadnje noge, pa će:
»Oj vojvodo Sindjeliću!!!
Srpski sine od Resave ravne!!! «




Otiš’o tip kod doktora.
Dr.: Čime mogu da Vam pomognem? Šta Vas muči?
Tip: Ma ništa zapravo nego bih imao jednu molbu – ja sam u životu svašta radio: bio sam i šofer, i moler, poslovodja, advokat, pekar – ma skoro sve, samo doktor nisam nikad bio, pa ako bih mogao i to da probam malo, čisto da mogu da kažem da sam apsolutno sve u životu radio?
Dr.: Pa dobro, baš, ja sam svakako hteo da napravim jednu malu pauzu, a Vi onda ostanite ovde i pazite da ne napravite nešto naopako.
Ode doktor, popije kaficu, pojede sendvič pa se posle otprilike pola sata vraća:
Dr.: I? Kako je bilo?
Tip: Pa ovako gospodine doktore: prvo je došla jedna žena koja se žalila da je boli glava.
Dr.: I?
Tip: Ja joj prepisao aspirin.
Dr.: Odlično, to ste dobro skontali. I dalje?
Tip: Druga kaže: grlo je boli, i ja joj prepisao sirup.
Dr.: Super, pa Vi ste to baš dobro savladali. Jel’ to bilo sve?
Tip: Ma ne, na kraju je još jedna mlada devojka naišla, i kaže „Doktore, *ebe mi se – ne vidim na oči!“
Dr.: I, i... Šššta ssste onda uuuuradili? – poče doktor da zamuckuje.
Tip: Pa ništa – prepisao joj kapi za oči.