lekarka dragoljuba mihailovica po nalogu krcuna
ДОК ово исписујем, залази сунце, а моја жртва ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас. Ја чекам сурову казну. Од мојих, од себе, од Бога, ако га има (...).

Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане (...).

Пакао и мој злочин почели су 20. марта увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четрдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније (...).

Дође Крцун, јер га више не могу назвати другом и грозим се те речи. Повери ми "најсветију партијску дужност", како је рекао. Дужност да, као комуниста и докторка, помогнем у "демаскирању злочина Драже Михаиловића".

 

Властити срам

 

НАКОСТРЕШИХ се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги "мескалин", уз напомену да је дејство потврђено у пракси, над "издајницима светског комунизма". Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је "мескалин" дао "изванредне резултате" и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у ињекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем ињекције, а справљаће их специјални стручњаци.

Моја обавеза је да убедим "пацијента" у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припремљен назив непостојећег бацила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем, како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михиаловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само "црна земља, он, ја и још неколико другова". Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.

Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово. Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао "Дража", и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: "издајник", "злочинац", "слуга буржујска", "ђубре четничко", "великосрпски олош". Мрзео је све четнике и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзео друкчије. Дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично, масакрира (...).

Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта, кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам. Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему и грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека. На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је - размишљала сам - хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви (...).

 

Добар поступак

 

НИЈЕ знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо "мескалин" производио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором.

Мене је 23. марта, кад сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да "мескалин" све то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја "мескалином" нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изаћи не би смели.

Раскољников Достојевског стално је навраћао до места свог злочина. То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: "Да ли је у истрази поступано коректно према вама?" Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара": Поступак је био добар". При том је, могуће, мислио на ко зна који поступак и ко зна према коме. Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од проверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца или судије, на њихов повишени глас или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.

Да остане записано и ово. Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: "Господине ђенерале!" Председник суда је, ужаснут, викнуо: "Није он никакав ђенерал, већ оптужени." Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: "Он је оптужен од ваше Партије и ваше силе, а не од мене!" Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: "Напоље, курво! Напоље, бандо!"

Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени "мескалином", које сам добијала у Крцуновој лабораторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором. Три последња дана суђења, моја жртва била је лишена "мескалина". Због тога је Михаиловић успео да, у завршној речи, говори четири сата без прекида, прилично јасно и концизно, иако је и тада, огромним напором воље, једва успевао да саставља покидана сећања. Деловао је као мртвац који се, чудом неким, дигао из гроба (...).

Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај него у мучилиште. Писало се о злочинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватали да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти. Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци... Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?! (...)

 

Снови од крви

 

КомунистиЧка уверења, луда Стевка, не допуштају лична уверења. И у томе је све. Почетак и крај. Твоја Тањуша, друже Крцуне, није могла да остане обоје: и човек и комуниста. У том спору неко је морао да убије и неко да буде убијен. Стевка је убила Тању, човек комунисту. Морало је тако или обрнуто. Моја издаја и моја саботажа су последице једне људске побуне. Ја тиме, Крцуне, нисам пребегла у четнике, него само побегла од себе. И пресудила себи (...).

Из мене не сикће мржња ни освета. Ја сам тебе, на неки начин, волела. Те твоје очи, као да су стално напуњене сузама. И ретку косу. И корак као у тигра. Увек спреман на скок. Па и псовке твоје, плаховитост и необузданост. Не мрзим те, сигурно. Далеко било. Ја поравнавам рачуне са собом. Само са собом. Тебе спомињем, јер се никад не бих огледнула да ме ти ниси довукао пред огледало. Или би се то десило касније. У сваком случају, ти си крив што сам упознала и јасно сагледала своје наказно лице. У ствари, ти ниси крив већ заслужан. Увукавши ме у све ово, ти си ме исцелио и спасао.

Знам да не разумеш, али се надам да ћеш, једнога дана, и ти разумети. Има добра, има човека и у теби. Ниси ти оно што јеси. Већ се колебаш и сумњаш, ждере те мука. Признај, Слободане. Пукнућеш изнутра, експлодирати као бомба. Тај фитиљ је запаљен и тиња. Букнуће. Мора. Не можеш га угасити ни ракијом ни вином. Није злочин у теби, него си ти у злочину. Искорачи. Бежи. Што пре (...).

У Београду, 16. јула 1946. године.

Последњи, тридесети дан суђења Дражи Михаиловићу, одржан је 15. јула 1946. године. У стенографским белешкама са овог процеса каже се да је дворана Војно-пешадијског училишта у Топчидеру била „дупке пуна“. Оптужени су у судницу уведени у 8.15. Улазили су оним редом као што су на суђење извођени сваког дана.

На челу оптужених ишао је Дража Михаиловић. Стенографи су записали: „Иако обрастао у браду, била је видљива његова узнемиреност.“

У публици је завладао жамор, па је председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ пуковник Михајло Ђорђевић морао да интервенише: „Молим публику за мир, у противном, бићу принуђен да наредим да се удаљи из сале сваки који буде ма каквим знацима давао изразе свог расположења.“

Тог дана Војно веће Врховног суда - састављено од пуковника Михаила Ђорђевића, као председавајућег, и судија потпуковника Милије Лаковића и Михаила Јанковића и секретара поручника Тодора Попадића, осудило је Дражу Михаиловића на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине. У диспозитиву пресуде се каже:

 

Најтежи злочин

 

Изричући овакву пресуду суд је сматрао да је био веран тумач народних осећања, правде и правичности, и да је жигосањем издаје отаџбине остао доследан вековним слободарским традицијама наших народа, који су од памтивека слободу уздизали изнад свега, а издају отаџбине осуђивали као најтежи злочин.

„Дража Михаиловић и остали оптужени криви су што су у току натчовечанске борбе, коју су народи Југославије водили од 1941. до 1945. године, у одбрани своје слободе и независности и за свој опстанак, против хитлеровске Немачке, фашистичке Италије и њихових сателита, ступили и за све време рата непријатељске окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором, ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације, како би уз помоћ окупатора успоставили режим против народне диктатуре и националног угњетавања, те су на тај начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили злочин издаје народа и отаџбине.

„Они су заједно са окупатором - у остваривању империјалистичког плана окупатора о поробљавању и истребљењу народа Југославије - организовали, наређивали и извршавали или подстрекавали на извршавање небројене злочине над народом: убијање и предавање рањеника окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођење у концентрационе логоре и на присилни рад у корист окупатора, принудну мобилизацију, паљевине, пљачку и уништавање јавне и приватне имовине, силовање и друге ратне злочине, услед чега носе одговорност за смрт и страдања стотине хиљада људи, жена и деце.“

У усменом образложењу пресуде председник Војног већа пуковник Ђорђевић је рекао:

„Оптужени Михаиловић се брани да није сарађивао са окупатором у борби против ослободилачког устанка народа Југославије и да није подржавао окупацију, да није наређивао својим командантима и организацијама да врше ратне злочине, да није организовао терористичке банде и да није наређивао вршење терористичких дела, и најзад, да у својој организаицији није имао утицаја на своје команданте, па су радили шта су хтели. Међутим, утврђено је да је оптужени Михаиловић сарађивао са окупатором и подржавао окупациони систем.

„Још августа 1941. оптужени Михаиловић је склопио споразум са квислингом Недићем, отвореним слугом немачког окупатора у гушењу народноослободилачког устанка у Србији и завођењу реда и мира који је био тако потребан окупатору. Ово је делимично признао оптужени Михаиловић. Ово се утврђује и из исказа Милана Недића, датог на записнику код истражних власти, а који је на претресу прочитан, у коме је потврдио ову чињеницу.

„Утврђено је да су сви команданти оптуженог Михаиловића и све његове четничке формације сарађивале са Немцима, Италијанима и бугарским окупационих трупама за све време окупације у оружаним борбама против народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, примајући кроз читаво то време од окупатора оружје, муницију, храну и друго у намери уништења ослободилачког устанка и пружања помоћи окупатору у одржавању система окупације. Све је ово признао окривљени Михаиловић, а поред тога утврђено је све ово многобројним депешама, писмима, наређењима и извештајима Михаиловићевих команданата, који су на претресу прочитани.

„Утврђено је да су Михаиловићеви команданти сарађивали са окупаторима по наређењу оптуженог Михаиловића. У ово се суд уверио из оригиналних Михаиловићевих депеша прочитаних на овом претресу у којима Михаиловић наређује својим командантима да тактизирају са окупатором, да користе окупатора и да ступе у везу са окупатором у циљу добијања оружја и муниције и координације операција.

„Да је оптужени Михаиловић, супротно његовој одбрани, наређивао својим командантима да врше ратне злочине, убијање заробљених партизана, паљење, пљачке, уништавање цивилног становништва итд. суд се уверио из многобројних оригиналних депеша оптуженог Михаиловића у којима наређује својим командантима да нападају, уништавају и истребљују сваког оног ко ма чиме помаже партизане, а посебно да истребљују Муслимане и Хрвате.“

Коментаришући завршне речи Дражиних адвоката, пуковник Ђорђевић је рекао:

„Браниоци оптуженог Михаиловића истакли су на претресу да окривљени није лично сарађивао са окупатором, а да за сарадњу његових команданата са окупатором он не може бити одговоран. Међутим, утврђено је из оригиналних депеша и писама оптуженог Михаиловића и признањем оптуженог Михаиловића, о састанцима са Немцима и Недићем, да је он лично сарађивао са окупатором, а такође да је преко својих команданата остваривао споразум о сарадњи са окупатором, па је овај навод одбране као неоснован одбачен.

„Бранилац окривљеног Михаиловића адвокат господин Драгић Јоксимовић истакао је да окривљени Михаиловић није извршио интегралну издају народа сарађујући са окупатором у борби против ослободилачког устанка народа Југославије, него да може бити речи само о томе да је он извршио издају у односу према партизанима. Да је суд усвојио ове наводе браниоца Јоксимовића у ствари би оправдао сарадњу окривљеног Михаиловића са окупатором и издајство народа, јер бранилац Јоксимовић, бранећи Михаиловића да није извршио интегрално издајство, већ издајство само једног дела народа, и то оног дела који се борио искључиво против окупатора, стао је тиме у одбрану оних, који против окупатора, не само да се нису борили, него су окупатора и окупацију подржавали, а то значи у одбрану оног малог броја који су се налазили у издајничкој организацији окривљеног Михаиловића и организацијама других слугу и помагача окупатора.

„Суд није могао стати на становиште браниоца Јоксимовића и оправдати подржавање окупатора и сарадњу са окупатором против народа Југославије, па је стога овај навод браниоца Јоксимовића и одбацио. Бранилац Јоксимовић је истакао да се оптужени Михаиловић, из идеолошких разлога борио против ослободилачког устанка, то јест, да је Михаиловић био носилац једне идеологије, а народноослободилачки покрет друге, па се борба окривљеног Михаиловића против ослободилачког покрета оснивала на супротности идеологије. Уз то, он је истицао да је окривљени Михаиловић био једини легални представник кога је признавала легална влада и да је народноослободилачки покрет био илегалан. Због тога је он истакао да се оптужени Михаиловић не може сматрати кривим за издају народа и државе.“

 

Правни лек

 

Суд - рекао је пуковник Ђорђевић - није усвојио наводе браниоца Јоксимовића зато што је утврђена сарадња осуђеног Михаиловића са окупатором у подржавању окупације и гушењу ослободилачког устанка народа Југославије, па је свака одбрана Михаиловићевог издајничог рада заснована на идеолошким разлозима, у ствари одбрана идеологије подржавања окупације, систем поробљавања народа Југославије, каква је у ствари, по својој суштини, била Михаиловићева идеологија.“

„Оптуженици против пресуде овога суда - закључио је пуковник Ђорђевић - немају право лека, јер је ова пресуда одмах и извршна. Једино лица која су осуђена на казну смрти могу лично или преко својих бранилаца и рођака да поднесу молбу за помиловање Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Суд одређује рок: вечерас до 20 часова, у коме ће року, ако ко хоће, поднети молбу за помиловање од лица осуђених на смрт. Друже заставниче, наредите да се изведу осуђени.“

Изрицање пресуде публика је дочекала поклицима „Живео народни суд!“

Суђење је завршено у 1.35.

Сутрадан су дневне новине у Београду објавиле следећу вест: „Пошто је Президијум Народне Скупштине ФНРЈ одбио молбе за помиловање на смрт осуђених издајника и ратних злочинаца то је извршена смртна казна над Михаиловићем Драгољубом Дражом, Радићем Радославом Радом, Глишићем Милошем, Јовановић Драгомиром Драгим, Димић Танасијем Тасом, Јонићем Велибором, Докићем Ђуром, Мушицким Костом и Павловићем Бошком.“

 

ИНТЕГРАЛНИ СТЕНОГРАМ СА СУЂЕЊА

ИЗ књиге Јована Кесара и Драгоја Лукића ”Не осећам се кривим”, у којој је први пут штампан интегрални стенограм са суђења Дражи Михаиловићу, ”Новости” објављују делове који говоре о томе како су припадници КНОЈ у ноћи између 12. и 13. марта 1946. ухватили вођу четничког покрета, шта су о томе рекли Александар Ранковић и Дража Михаиловић, како је Дража описао свој животни пут и начин на који га је издао Калабић и како је први герилац Европе стрељан 15. јула 1946. године.

 

МОЛБА ЗА ПОМИЛОВАЊЕ

Дража Михаиловић и други осуђеници на смрт у предвиђеном року поднели су молбу за помиловање. Обраћајући се Президијуму Народне скупштине ФНРЈ, Михаиловић каже:

„Пресудом Врховног суда ФНРЈ, Војног већа од 15. јула 1946. године, осуђен сам на казну смрти стрељањем.

Скрхан физички и душевно, недаћама које су ме пратиле кроз цео мој живот, молим Президијум Народне Скупштине Федеративне Народне Републике Југославије да ми казну смрти стрељањем замени путем своје милости, казном лишења слободе. Молим да се ова моја молба узме као моје искрено покајање и да ми Президијум олакша тешку казну на коју сам осуђен.

Уверавам Президијум да ћу за време издржавања казне лишења слободе, својим преданим и пожртвованим радом уложити све да допринесем користи нашој новој држави, као што сам већ показао пре и у току процеса у више махова.

С молбом да ми путем највише милости Президијума Народне Скупштине Федеративне Народне Републике Југославије даде помиловање,

Учтив Драгољуб - Дража М. Михаиловић

15. јула 1946. г. у Београду“

i da,
tradicionalni pozdrav srpskog naroda glasi:

"za kralja i otadzbinu, sloboda ili smrt"!

p.s. cisto da znas kako se srbi pozdravljaju!

Ти стварно мислиш да се српски народ питао, само српски народ, и да је могао да бира, да би између Драже и Броза изабрао бравара? И нису им могли комунисти и Броз изгледати сјајно још дуго, дуго после 1945 ...

Ако избегне Лисичији Поток шутира се у дупе што је заглавио Голи Оток и губљење грађанских права на 15-так година?
Не него зато што су неке моралне громаде биле у страху и од мртвог човека. Зашто? Вероватно зато што није имао упориште ни у рођеном народу. Исто као што си и ти у неком паничном страху од не знам чега ...
Јбга ... ово опет више говори о теби и ирационалној мржњи ... И Ђујић је дочекао лепе године у САД, без имало цимања око изручивања СФРЈ управо због те сарадње са усташама? Или је можда променио име па нико није знао ко је?
Чак су вам и пароле биле као да их је смишљало неко брдско-планинско чедо са чет'р разреда школе ... То ће да буде српски поздрав, и кад ти **************** (ово је било да Лајту уштедим труд  )

Са вером у Бога, За краља и отаџбину ... е то је парола ...   (предухитри ме Камаро  )

И Земунац ако си завршио са смисленим постовањем, поштеди нас и ових твојих сликовитих описа четника  

Zmaju, ja sam pokušao da na ovoj temi argumentujem zašto smatram da ne treba rehabilitovati DM. A onda se tema pretvorila u spam i pljuvačinu po partizanima i antifašistima, što nije čudno za neonaciste, neofašiste i generalno za revizioniste istorije koji ne mogu da se pomire sa pobedom antifašista u II svetskom ratu.

I nije Srbija jedina, takvih kao Kamaro i Škorpi, imaš svuda u Evropi. Problem je što jedino ovde i u Hrvatskoj takvi imaju manje više većinsku podršku za svoje ideje, i po tome se vidi koliko su "srpski i hrvatski" patrioti ideološki isti, tj . imaju iste zahteve i političke ideje kao i njihovi preci koji su udruženo klali srpski narod, pod parolom borbe protiv boljševičkog zla.

Čitajući Škorpija i Kamara, neupućen čovek bi zaključio da je bilo sramota ići u partizane i da je samo hibridni ološ išao u oslobodilačku borbu, a da su "pravi" Srbi samo oni koji se uvlače u dupe SS grupenfireru Majstneru, čekajući da se Englezi iskrcaju u Prčnju.

Obzirom da je ova tema došla tačno tamo gde je jedino mogla da dođe sa spamom i offom o posleratnom titoističkom režimu, umesto o DM i njegovom pokretu, najpametnije je da moderatori ovu temu zaključaju.


PS. A što se tiče Đujića, mnogo veći nacisti od njega su mirno dočekali starost u SAD, čak i Andrija Artuković, tako da ta priča da ga nisu cimali za izručenje ne znači ništa, svi oni su iskoristili azil na osnovu činjenice da je SFRJ bila komunistička zemlja, pa  ameri iz ideoloških razloga nisu hteli da izručuju kvislinge i ratne zločince u komunističke zemlje.

Ni Artuković nikada ne bi bio izružen da to nije medijskom halabukom izlobirao moćni jevrejski lobi u Vašingtonu. Inače, da nije jevreja, Artuković nikada ne bi odgovarao ni za jednu jedinu srpsku žrtvu u NDH.



SMRT FAŠIZMU-SLOBODA NARODU

Zemunac, totalno si nestručan. Rehabilitacijom će se samo poništiti presuda Draži jer je tokom procesa '46. prekršena pravna procedura. O tome odlučuje okružni sud u Beogradu.
Vojvoda Đujić je živeo u americi pod svojim pravim imenom, a artuković pod lažnim.

А читајући тебе човек би помислио да није било четника које не коље троје деце док се овца јаловуша врти на ражњу и док треби ваши из браде и још једно док чека масну гибаницу ... И у чему је разлика онда између вас? Једина је што ти имаш 50 и кусур година системског затирања сваке приче о четницима иза себе као предност.

Ено оставио сам IMDB линк о филму Chetniks - The fighting guerillas који су Амери снимили 1943 ... Чудна ствар да савезници снимају филм у јеку рата у коме глорификују нацистичке колабораторе ...

U tome  i jeste kvaka. Političkom odlukom se traži ukidanje sudske presude. Ne može tako. Nego mora  da se oragnizuje novo suđenje gde će odbrana eventualno izneti nove dokaze, oslobađajuće po DM. Tek onda možemo govoriti o političkoj rehabilitaciji.




Ti veruješ u ovo što pišeš. 

Misliš da FBI i NSA nisu znali ko im se mota po državi. Uostalom, čak i da je amerima promaklo ko je Andrija Artuković, zar zaista misliš da srpska emigracija nije znala ko im se doselio u komšiluk. I nije tačno da je koristio lažno ime, Andrija Artuković od 1948. godine živi i radi u Kaliforniji u mestu Seal Beach, pod svojim pravim imenom.

FNRJ je tražila njegovo izručenje još 1951. godine, takođe i Đujićevo, baš zato što se obojica nisu krili pod lažnim imenom, pa je OZNA tačno znala njihove adrese.

Zanimljivo, i vojvoda Đujić je živeo u Kaliforniji, u mestu San Marcos, oko 100 kilometara udaljen od Artukovićevog mesta stanovanja. I koliko je meni poznato, 1960. godine Đujić je organizovao atentat na Artukovića koji nije uspeo.

U svakom slučaju, znalo se ko je ko. Nego, isto kao i sa Dražinim odlikovanjem, Amerika je u pedesetim bila u totalnoj antikomunističkoj histeriji što je omogućilo ratnim zločincima da legalno borave u SAD, predstavljajući se kao žrtve komunističkih progona. Niko nije izručen samo zato što je u SFRJ bio komunistički režim, dok je ekstradicija skrivenih zločinaca u zapadne zemlje (SRN, Austrija, Francuska itd.) tekla normalno i bez političkih prepreka.

kad vidim kako se vrijeđate i prepirete sedamdeset godina nakon rata,upitam se šta bi vi radili da s te bili tada u Srbiji.Vjerojatno ono što su radili i vaši idoli.

Tema je počela od pitanja : "Treba li rehabilitovati Dragoljuba -Dražu Mihajlovića". U čega se tema pretvorila? U obračun između potomaka Četnika i Partizana. Hteli mi to ili ne podela nas i njih , koja je počela 1941 godine , još se nije završila. Socijalizam je nestao, komunista više nema , prihvatili mi to ili ne. Znači ta podela u srpskom narodu ipak ima neku drugu prirodu. Podela je duboka i izgleda, bar na ovom forumu, je nepremostiva.

Ako deca, odnosno unuci donesu jednu odluku, verujem da će ipak krajnju reč imati praunuci. Valjda će oni imati hladnije glave.Znači 60 godina nije dovoljno da bi se razmušljalo sa distance.
 Mene je lično iznenadilo da ima toliko četničkih poklonika, što znači da je pokret Draže Mihajlovića, bolje reći Četnički,  bio mnog brojniji  nego što su to partizani sebi mogli da priznaju. S druge strane partiozanski pokret je bio mnogo homogeniji i jači od Četničkog.On je u sebi ipak imao socijalnu kategoriju , porobljenih ljudi  i pružao nadu da će u novoj državi biti bolje. Nada se nije ostvarila, jer je država u krvi propala. Bojim se da se poklonici četnika hvataju za pogrešnu slamku nečega što ni tada nije valjalo , a kamoli dnas.

  Bilo bi dobro da se sve preispita nepristrasno, ali ako ja ili kamaoro ili Škorpion , budemo radili , bogami biće pristrasno. Ja lično verujem da su Četnički poklonici trenutnu u većini  i da će napraviti nepravdu broj dva , koju će neke druge generacije morati ispravljati.  Znači preispitivanje da , ali ko? Neko potpuno nepristrasan. Srbija južno od Save je ipak bila Četnička , ili su oni najglasniji?
 Polazeći i od pretpostavke da je Draža bio nevin , mislim da je glorifikacija pokreta koji je on vodio izuzetno negativna za Srbiju. Draža je zastupnik , centralističke Srpske države i od njega se neda ništa dobro naučiti. Sam Četnički pokret je bio raštrkan, neusklađen i problematičan, pa ako se za Dražu i "ne može" dokazati sa sigurnošću da je sarađivao sa okupatorm, drugi su to radili neskriveno. Otuda je Vuk drašković, kao retko neiskren čovek , u skupštini progurao zakon o izjednačenju partizanskog i ravnogorskog pokreta, a ne četničkog.

Bojim se da ćemo jednu nepravdu zameniti drugom. Svima koje sam u žaru sukoba uvredio izinjavam se, nisam imao nameru.