Kad rehabilitujemo SS Diviziju iz Pančeva? 

Uskoro, uskoro... Ne znam samo kad ce dijabole da shvate da su Rusi ratovali protiv Nemaca... 

---

Beograđanka je u kući pronašla zazidanu kutiju, njen sadržaj joj je promenio život


Priča o Klarisi, lepotici krupnih smeđih očiju, počinje na Dorćolu u Beogradu, a završava u centru Niša, u logoru ironičnog naziva - Crveni krst. Nekada, 1920. godine u njemu su se čuvali konji. Dve decenije kasnije, na tu istu ugaženu slamu nacisti su doveli ljude.


Gabrijela Nikolić
Gabrijela Nikolić nad fotografijama ubijenig članova porodice, Foto: Privatna arhiva
Klarisa je pobegla iz Beograda, ali ju je u vozu prepoznao komšija i predao je Gestapou.

Dovedena je u Niš. Na današnji dan 1942. godine zarobljenici su se golim telima bacali na bodljikavu žicu. Njih 147 je pokušalo, 105 je uspelo da pobegne. Klarisa nije bila jedna od njih.

- Klarisa je bila moja rođaka i najbliža prijateljica moje bake. Njih dve su zajedno čuvale mog oca. Od cele porodice samo baka je preživela jer je bila udata za mog dedu i nosila pravoslavno prezime Nikolić. Delovalo je i kao da će se Klarisa spasiti. Kada su Jevreji okupljani na Tašmajdanu, uspela je da pobegne iz Beograda, ali je zarobljena i streljana na brdu Bubanj kada je imala 37 godina. Ona je jedan od 52 člana moje porodice ubijenih tokom Drugog svetskog rata, čije slike je baka sačuvala. Ostalo nas je samo troje - priča za "24 sata" Nikolić.



Gabrijela Nikolić
Gabrijela Nikolić pred performans u logoru, Foto: Privatna arhiva

Dok su se logoraši predvođeni Brankom Bjegovićem tog 12. februara bacali na bodlje, posmatrala ih je trudnica. Dete koje je nosila u stomaku rođeno je u logoru. Organizator bekstva nije stigao da oseti dah slobode. Uhvaćen je i streljan istog dana. Beba je preživela. Želimir Žilnik, naš čuveni reditelj kao novorođenče je iznet iz zatvora i predat porodici na čuvanje. Majka mu je zbog odmazde izazvane bekstvom streljana na Bubnju nekoliko dana kasnije.

Nakon toga su uslovi u logoru postali još čudovišniji. Potkrovlje je pretvoreno u mučionicu. U njemu je bila smeštena samica čiji pod je bio porkiven bodljikavom žicom, oko zgrade je posuto slomljeno staklo, zidovi su probušeni i prošarani puškarnicama. Podignute su osmatračnice. Pre oslobođenja svi preostali zatvorenici bili su pobijeni. Njihove kosti su zapaljene i zalivene krečom. Decembra prošle godine Gabrijela je posetila stratište, koje sada nosi ime "Memorijalni kompleks 12. februar", poređala je slike pobijenih članova porodice i tokom performansa lice namazala krečom.

- Ja nikada neću upoznati te članove porodice. Oni nisu imali umrlice. Nemaju grob. Ja nemam gde da im spustim cveće. I da poželim da odem, kuda bih išla? Kuda pre? Pričam o njima. To je moja molitva, njihov pomen. Sećanje je njihov spomenik", kaže Nikolić.

Priče iz pakla: Juriš na bodljikavu žicu

U sablasnoj, sivoj zgradi na niškom Crvenom krstu tinjali su životi logoraša koji su tu bili natrpani tokom Drugog svetskog rata. Ali, u njima je živahniji bio plamen nade, prkosa i volje za borbom. Njih 147 na današnji dan krenulo je u krvavi juriš u slobodu.

Bekstvo iz logora 12. februara 1942. godine bio je herojski podvig, a predvodili su ga jedan partizan Branko Bjegović i četnički vojvoda Vule Vukašinović. To je bilo prvo bekstvo iz nekog evropskog logora koje je razljutilo Nemce. Nakon toga, više ništa nije bilo isto. Nakon bekstva pobijeno je 42 logoraša koji su bili uhvaćeni nakon proboja. A onda su u logor došle SS jedinice i Gestapo. Za tri dana ubili su 800 ljudi, po formuli “za jednog ubijenog Nemca, ubiti stotinu, za jednog ranjenog 50”.

Zrak sunca koji je obasjao ledenu prostoriju na trenutak nas je presekao. Za logoraše otvorena vrata mogla su da znače dve stvari: duži put za Banjicu, Staro Sajmiše, ili dalje, u Aušvic. Ili kraći za Bubanj, na streljanje.

Sudbina Milice koja je ubijena tek što se porodila, za monstrume nije bila kazna, nego ustupak. Nemci su dozvolili da beba izađe iz logora, a majka je ubrzo otišla na Bubanj.

Motkar

U potkrovlju logora ljudi su klečali u krvi. I to ne od batina ozloglašenog komandanta Šulca, koji bi im došao kao izbavitelj, jer je njegova specijalnost bila da jednim potezom motkom ubije čoveka. Na podu njihovih samica bila je bodljikava žica. To su bili brižljivo čuvani i mučeni politički zatvorenici.

Koliko su nacisti dehumanizovali žrtve govori tužna sudbina doktora Velizara Pijade. I on je samo zato što je Jevrejin krenuo put Bubnja, a njegov život vredeo je samo onoliko koliko je koristio Nemcima. Kao vrsni lekar i znalac nemačkog jezika, on je po naređenju lečio vojnike i logoraše, prevodio i pomagao. Ničije ime nije moglo da se izbriše sa nemačkog spiska za odstrel, pa ni njegovo.




Izvor: 24 Sata

Судбина београдских и српских Јевреја је била ужасна, али најзаслужнији за то су прво енглески плаћеници пучисти који су свргли легалну власт кнеза Павла и створили услове за страдање Јевреја и Срба.
Међутим то је непријатељима Јевреја и Срба било мало па су после Черчилових зликоваца наступили комунисти којима није било битно да ли ће комплетна полулација Јевреја и Срба страдати, била им је битна само власт и идеологија којој се преживели морају клањати.
Када је совјетска војска протерала Немце, ови Титови комунисти су испузали испод камена побили своје неподобне колеге и коју годину касније видели смо њихово право антијеврејско лице када су кроз покрет несврстаних помагали све исламисте који и дан данас мрзе Израел и Јевреје.

Хитлер је заиста мрзео само Јевреје и свака држава која је сарађивала са Немцима или била неутрална имала је довољно аутономије, али што је најважније времена и памети да заштити део јеврејске популације.
Државе попут Србије су биле осуђене да буду протекторат са огромним присуством немачке војске, где квислингшка власт нема одрешене руке да бар нешто уради у своју корист, посебно је лоше што су неки суседи водили пропаганду да смо ми попут СССРа комунистичка држава.

Јевреји имају право да мрзе нацисте, мада би било поштеније да признају да су једни Мађари сачували више јеврејских живота од Срба, само зато што је један део Срба био глуп и зато што су опет, није први пут у историји, свој и јеврејски народ гурнули у кланицу др.св. рата.

Треба знати када је време за ћутање и мир, а када за понос и рат.

Srbija je retka zemlja ako ne i jedina koja nije imala pogrome nad jevrejima...

 


reci to svom ideoloskom vodji Cedi prasku, on se i zalaze za rehabilitaciju... to je ponovio vise puta

sto ce reci da se za rehabilitaciju jedino zalazu izdajnicki placenici sa zapada

Znaci, ova zena gore fantazira i svi clanovi porodice su zivi?

Inace... jos malo o Nedicevoj Srbji...

Ovo posebno od 35:00 :








A glede prihvata izbeglica...



Znaci... ovo nije trucanje komunista, vec samih Nemaca.
Zanimljivo je da se isto desilo 50 godina kasnije... sa istim

Tито ... једном усташа, увек усташа.
Тито инсистирао да се Израел назове агресором

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/tito_insistirao_da_se_izrael_nazove_agresorom.24.html?news_id=98721

Прва држава са којом је Југославија прекинула дипломатске односе био је Израел

http://www.vesti.rs/Vesti/Prva-drzava-sa-kojom-je-Jugoslavija-prekinula-diplomatske-odnose-bio-je-Izrael.html

Тај погром је дјело окупатора.

Ja sam govorio o srbima...i o srpskom narodu...

Okupator je u svakoj zemlji birao predstavnike naroda koji su bili naklonjeni njima...

Da u njihovo ime to rade ubijaju i tako dalje...

To je poznato u istoriji ratovanja,i primenjivano je od uvek,zato sto je takav nacin zastrasivanja najproduktivniji...

A sa psiholoske strane to izaziva dodatni talas straha,i posredno zbunjenost...ko je na nasoj strani a ko ne...

Sto su inace jako slicne emocije...vrlo slicne...i obicno idu zajedno...

Recimo i stav izraelske politike prema srbima je direktna posledica toga...

Pa i ona izjava da se znamo 6000 godina...itd...

Ovo je jos jedan pokusaj zapadne propagande da se eto pakaze kako smo svi isti...

Nismo isti...mi smo mnogo mnogo razliciti...

Тито је мрзео Србе и Јевреје. Његов циљ за време рата је био да што више уља дода на ватру, како би што више Срба и Јевреја страдало.
После рата наставио је са србофобијом и антијеврејством. Више је српских синагога срушено после рата, него док су Немци били ту. Партизани су упадали у јеврејске станове по Београду и широм Србије заузимали њихове поседе ... и оно мало преживелих није смело да тражи повраћај имовине.
Црвени зликовци нису марили за холокауст.

Комунистички окупатори су уништили значајно српско културно наслеђе српских Јевреја, да не говоримо о томе какво је то било архитектонско благо ... ово је само један део.
Стара синагога на Дорћолу Каи Виежо срушена 1952. године, синагога у Кикинди срушена 50их година такође, синагога у Новом Бечеју срушена 1947. године, синагога у Панчеву продата па срушена 1955. године.