О настанку Европске Уније- први део



Последњих година неколико догађаја су уздрмале европску будућност. Исход референдума у Француској, на ком су грађани одбацили заједнички европски устав, показује да је и на Западу присутно незадовољство начином на који се Унија развија. Такође, треба поменути референдум у Шведској којим је огромна већина грађана јасно рекла да жели да сачува националну валуту и не прихвати евро. А примећују се и отворени сукоби Француске и Немачке око уласка Турске у Унију.

Незадовољство је приметно и у обичном животу Европљана: невладине организације и либерални интелектуалци критикују недостатак демократске контроле европских институција, синдикати и левица оптужују Брисел да нарушава социјални мир и да од европског монетарног система највише користи имају најбогатији, европска десница и национални мислиоци у Европској Унији виде начин потпуног уништавања државних суверенитета, док обични грађани све више на свом новчанику осећају издржавање гломазне бриселске бирократије…

Европске интеграције у прошлости

Сама идеја о уједињену европских држава није нова. Она се увек провлачила кроз мисли и идеје европских интелектуалаца који су стално истицали потребу заједничке европске свести и једног европског дома. Те замисли или су долазиле подстицане идеалима појединаца или после тешких и крвавих ратова као жеља да се они никад више не понове. Још у Средњем веку приметна је свест о јединственој Европи коју уједињује хришћанска вера. Хришћанство је било једини фактор који је могао да повеже Европу у којој још није дошло до формирања националних држава. Нарочито су се на то позивале папе приликом подстицања европских владара на крсташке походе и ратове против Турака. Сукоби са муслиманима на Блиском Истоку и у Средоземљу су итекако допринели настанку европског јединства. Још у то време приметна је подела на католички Запад и православни Исток, на који се гледало као на нешто што није саставни део европског индентитета.

У Новом веку појавом протестантизма Европа је гурнута у мрачан период крвавих ратова и верских прогона. Универзална свест која је настала у Средњем веку се потпуно губи у светлу подела на католике и протестанте. Покушаји да се створи неко јединство су ишли само дотле када би се правили савези протестантских или католичких држава. У том смислу је и разумљиво зашто је француски кардинал Ришеље сањао о федерацији протестантских држава под руководством Париза, која би држала католичку Аустрију под контролом.

Тек у 19. веку, са настанком Свете Алијансе, можемо говорити о некаквом европском јединству. Наиме, страх од револуција је европске дворове гурнуо на међусобну сарадњу и разумевање. Увидела се потреба за чешћим дипломатским састанцима, разговорима и заједничким акцијама. Иако је концепт Свете Алијансе имао изразито идеолошки карактер и потребу да очува европске државе и династије од било каквих насилних промена, он је донео Европи мир који је трајао готово 50 година. Али тај наднационални концепт није имао шансу за преживљавање у светлу великих националних револуција, постанка нација, ратова за ослобођење на Балкану и уједињења Немачке под енергичним Бизмарком. Каснији савези, као на пример Тројецарски савез (савез три двора: Петрограда, Беча и Берлина) су били само израз реалне геополитике у смислу одвраћања од акције Француске или Британије.

Недостатак неке заједничке свести и идеје је Европу и гурнуо у кланицу Првог светског рата. После 1918. настао је Версајски систем који је на све могуће начине ставио Европу под јаки утицај Француске, у сваком смислу усмерен на контролу Немачке. Занимљиво је приметити да је тада европска свест више присутна у реторици нових идеологија комунизма, фашизма и нацизма. Комунизам, као наднационална идеологија, се стално позивао на јединство пролетера и радника, радио на светској револуцији и оштро критиковао себичну националну политику европских држава. Ни фашизам није каскао у свом интернационализму, често истичући заједничку обавезу Европљана да се уједине против комунизма и сачувају европску цивилизацију. Парадокс је да Европу нису желеле да уједине демократе и либерални интелектуалци већ политички екстреми попут Хитлера и националсоцијализма. Хитлер, као немачки националиста, имао је итекако развијену свест о једној Европи, али у новом поретку, заснованом на расној, аријевској припадности. Ратовима и освајањем он је у једном периоду и успео да створи један нови европски поредак.

Као што смо видели и у прошлости су постојали тренуци када је Европа била јединствен дом. Некад се уједињујући преко хришћанства, некад због опасности од свргавања елита и револуција, а некад и на верској и расној основи. Приметно је да никад није било покушаја економске интеграције која би пратила и политичку. И управо трагично искуство у Другом светском рату ће европске политичке елите прво усмерити ка економији.

Политичко уједињење Европе

Ране страшног Другог светског рата су полако зацелиле. Поново су успостављене економске, културне и политичке везе између европских народа. Већ 1952. Немачка је била главни економски патрнер Француске и са једне и друге стране је расла свест о неопходности помирења и што чвршћих веза. Помирење није било израз само добре воље већ и неопходност услед политичке доминације Сједињених Америчких Држава, опасности од политике СССР-а и заоштравања Хладног рата. На почетку Хладног рата Француска се све више осећала изолованом у међународним односима. Европа више није била у могућности да утиче на развој међународних односа и могла је мирно да гледа како се њене бивше колоније ослобађају имајући прећутну помоћ Вашингтона или Москве. Покушаји да се успоставе ближи односи између Велике Британије и Француске су наишли на неуспех због курса спољне политике Лондона који давао приоритет односима са Америком. Желећи да изађе из такве позиције Француска је све више почела да се окреће свом дојучерашњем непријатељу – Немцима. Године 1948. на место министра спољних послова Француске је дошао Роберт Шуман, који је био заговорник вођења другачије политике према Немачкој. Он је сматрао да Француска мора да одустане од своје традиоциналне политике обуздавања Немачке и стварања савеза на европском континенту који ће бити употребљиви против ње. То у садашњем односу снага, на почетку Хладног рата, не би имало никаквог смисла и само би Француску још више гурнуло у изолацију и ослабило њен положај. Требало је покренути другачију политику према Немачкој на равној нози.

Шуманова идеја је била да будућа Европа почива управо на француском- немачком јединству и да ће једино на тај начин успети да Немачку колико толико контролише, да успешно преговара са Сједињеним Америчким Државама, да покуша да преко таквог јачег утицаја на међународној сцени сачува своје колоније у Индокини и северној Африци и да евентуално парира Совјетском Савезу у Европи. Такође, треба напоменути да се Париз забринуо због брзине којом се Немачка економски обнављала. Године 1950. Шуман је упутио и званичну декларацију којом је предлагао стварање Европске заједнице за угаљ и челик, која би настала удруживањем француске и немачке црне металургије. У овој идеји није било никаквих идеала: Француска је желела да на тај начин контролише немачку тешку индустрију стварајући комплементарност привреда како би се спречио нови рат и евентуално неконтролисано поновно наоружавање. Немачки канцелар Аденауер је прихватио овај предлог, увидевши прилику да се немачки народ ослободи кривице за догађаје у прошлости. Вашингтон је такође био задовољан оваквим развојем сутиације, пре свега желећи да у Европи има стабилност која ће им одговарати у тренутку хладноратовских сукоба са СССР-ом у Индокини.

Заједници за угаљ и челик су се придружиле и остале државе изван Гвоздене завесе. То су били политички разлози за настанак Европске Уније. Поред Шумана морамо поменути и Жана Монеа, који је веома утицао на свест да је поред политичког неопходно и економско уједињење, и да је управо економска криза из 30-тих и довела до рата. И Жан Моне и Шуман су били заговорници успостављања наднационалне Европе, где ће национални државни и економски суверенитет бити превазиђен. Како се Хладни рат захуктавао са почетком Корејског рата, у Паризу и Вашингтону се појавио страх да је то почетак шире акције Совјетског Савеза у извозу револуције. Догађаји су наметнули потребу интензивнијег и дубљег зближавања Француске и Немачке, па је тако настао пројекат Европске војске, који је актуелан и данас, и Европске одбрамбене заједнице. На тај начин би се Немачка поново наоружала. Али овај предлог није прихваћен у француском парламенту и француској јавности која је још увек била антинемачки расположена. Став Вашингтона је био веома негативан на свако формирање европске војске која би била изван контроле НАТО-пакта. Притиском на Бон, Ајзенхауер је убедио Аденаура да би наоружање Немачке било прихваћено једино у оквиру Атлантског савеза. Тако је у октобру 1954. потписан Париски споразум којим се Немачка укључила у НАТО и поново наоружала. Од Париских споразума и почиње озбиљна војна и политичка сарадња Француске и Немачке. Већ 1955. дошло је до састанка о војној сарадњи са Немачком.

Долаком Де Гола на место председника Француске Републике остваривала се интензивнија сарадња са Немачком. Желећи да поврати углед Француске Де Гол је тим односима дао првенство желећи пре свега да покуша да натера Вашингтон да узме у обзир и европске интересе. Он је наравно у тим односима желео да омогући првенство Француске и осигура слабији положај Немачке. Такође је желео да прекине са тенденцијом формирања наднационалне Европе за коју су били Шуман и Моне, већ је тежио настанку уније која би поштовала суверенитет својих чланица. Његова политика је и довела до значајног Јелисејског споразума 1963. године. Споразум је предвиђао редовне састанке француског председника и немачког канцелара, контакте између министара образовања, спољних послова и одбране. На неки начин Де Гол је овим споразумом желео да умањи утицај НАТО-савеза и створи основу европске самосталне безбедности. Немачки канцелар Аденауер је ово прихватио, али су немачки политичари после његовог одласка одбацили предлог и своју безбедност наставили да граде кроз савезништво у НАТО-пакту. То је и разумљиво, јер Француска није могла да пружи гаранције у случају напада СССР-а. Ипак Јелисејски споразум је постао основа француско-немачке сарадње и допринео изградњи Европске економске заједнице, заједничке политике у области пољопривреде, заједничког европског монетарног система и јединственог европског закона 1989.

У политичком уједињењу Европе важну улогу је имало и формирање Савета Европе 1974. године. У овој хладноратовској фази Европа је могла једино да се на тај начин уједињује: приближавањем Париза и Бона под заштитом и гаранцијом Вашнгтона, уз економску интеграцију и постепено стварање политичких институција Уније. Тада је и даље у предности била Де Голова визија о очувању националних суверенитета.

Уједињење Немачке и крах комунизма су отворили нову страницу историје Европске Уније. Француска је бојажљиво посматрала како у срцу Европе настаје јака Немачка са 80 милиона становника. Ипак, и поред сумњи и са једне и друге стране европске интеграције су настављене. Најважнији догађај из овог периода је свакако потписивање Мастрихтског уговора 1992. Овим споразумом је одлучено да се спроводи заједничка спољна и безбедоносна политика усклађивањем својих ставова на седницама Савета који и спроводи политику. Попуштање међународне ситуације престанком Хладног рата је итекако убрзало развој Европске Уније и њено проширење. Мастрихтски уговор је основ савремене Европе и документ којим се Европа дефинитивно ујединила у очувању својих интереса. Сукоби међу чланицама су избијали, на пример око Југословенске кризе, али нису омеле јединство у развоју европских институција. Наравно, данас Француска није више у могућности да своје жеље тако лако наметне Немачкој и у погледу спољне полтике и у томе како ће Европа да се развија. 1994. године немачки демохришћани су издали документ који представља смернице развоја Уније и он дефинитивно раскида се очувањем суверенитета и Европу вуче ка федерализацији. Све чешће се помињу евро-регије као начин њеног функционисања и организовања.

Иако је настанак Европске Уније био пре свега заснован на сарадњи Немачке и Француске, много тога је и даље било али и данас јесте под утицајем Вашингтона и политике двоструких стандарда. Само проширење је увек било искључиво из политичких разлога, а не зато што је нека држава испуњавала одређене стандарде. Пример су: Шпанија у којој су на власти били фашисти, или Грчка која је примљена зарад интереса у периоду хладног рата. Доминација Вашингтона се не огледа само у војном смислу, већ и по томе како и где кренути са проширењем Уније. Прихватајући идеје Хангтингтона о „западној културној сфери“, америчка спољна политика је сумњичава у погледу даљег проширења и могућности да се Русија једном прикључи Унији. Проблем представља и константни притисак САД које у формирању заједничке европске војске виде начин да се умањи а касније и сасвим избрише улога НАТО-савеза. Вашингтон константо врши притисак на Бон, а нарочито на нове државе чланице (Пољска, Чешка), које у америчкој политици виде сигурнијег заштитника. Нарочито се јавља притисак на могућност сарадње Париза и Бона у области високих технологија и сателита за посматрање. И поред тога што су европски политичари толико помпезно најавили стварање европске војске и тврдили да је тренутак да се измени улога НАТО-а, све је остало на лепим жељама. Европска војна индустрија нема капацитете који би се могли носити са руским или америчким војним могућностима. Изгледа да су и Европљани то схватили па се поново јавила идеја из шездесетих о успостављању некакве равнотеже између Атлантског савеза и европске безбедности. Како изгледа, ми, Срби, ћемо бити и повод за ову равнотежу у смислу слања европског корпуса на Косово и Метохију.

Економско уједињење Европе

Први светски рат је показао слабост светског монетарног система и управо је његов крах по многима и довео до појаве идеологија попут фашизма и нацизма. После Другог светског рата се кренуло у стварање једног новог монетарног система који ће спречити финансијске ломове ширих размера и успоставити потребну стабилност у свету. Видело се да је поред политичког неопходно извршити и економско уједињење Европе као предуслов општем опоравку и помирењу. Није све ишло како треба. У оквиру Маршаловог плана је постигнут договор о интеревропским плаћањима и компензацијама који није дао резултата због већ поменутог неповерења између Париза и Бона. Треба рећи и да су Европљани били незадовољни утицајем и моћи пословних кругова Вашингтона који су били последица Маршаловог плана. Овај споразум је замењен 1950. године Европском платном унијом. Овај нови споразум је трајао до 1958. године и њиме је била омогућена размена у време када већина европских валута није била конвертибилна. Када су европске валуте постигле конвертибилност настао је Европски монетарни споразум као основа будуће економске интеграције.

До убрзања интеграције је дошло 1969. године на састанку у Хагу, којим је председавао Пјер Вернер који је тада био и премијер Луксембурга. На основу договора на састанку је настао Вернеров извештај који је представљен Савету. По њему се предвиђа стварање монетарне уније већ почетком седамдесетих и предлаже: да се главне одлуке доносе на нивоу Европске економске заједнице, потпуна конвертибилност валута, фиксни паритети, јединствено и слободно кретање капитала, стварање јединственог монетарног механизма и система централних банака на нивоу Заједнице, са заједничком монетарном и кредитном политиком. Иако је на почетку Вернеров извештај прихваћен, па је тако створен Европски фонд за монетарну сарадњу, сама идеја је неславно прошла, јер су споразум накнадно одбациле Француска, Велика Британија и Италија. Италија је предлог одбацила због своје унутрашње политичке нестабилности и повећаног утицаја комуниста у њеном политичком животу.

Британија, иако је присуствовала договорима, и даље је била на позицијама чувања свог суверенитета. А Француска се константно налазила између неповерења према Немачкој и опозиције у свом парламенту и домаће јавности. И поред овог почетног неуспеха, већ 1978. године је усвојена декларација о формирању Европског монетарног система. Декларација је требало да потврди решеност о што већој економској сарадњи између европских држава и заједничкој валути. Европска заједница се временом мењала и јачала: па је од превасходних шест чланова постала заједница са петнаест земаља-чланица.

Пресудни тренутак је долазак Жака Делора на место председника Европске комисије, јер је он убрзао стварање Монетарне уније. По налогу Савета он је формирао комисију која је требало да проучи све проблеме на које се евентуално може наићи. Мишљење комисије је усвојено тек 1989. године и прихваћено је стварање Уније са почетком од 1. јула 1990.

Стварање Монетарне уније је прошло кроз три фазе. Прва фаза је обухватала настанак јединственог тржишта и укључивање свих чланица у јединствени монетарни систем. После успешно изведене прве фазе, кренуло се са другом 1. 1. 1994. године повећањем сарадње у монетарној политици. Настао је Европски монетарни институт, који ће бити претходница Европске централне банке са седиштем у Франкфурту (после тешких расправа између Немачке и В. Британије). Договорен је систем колективног одлучивања у области монетарне политике и прихваћен је назив заједничке европске валуте – евро. Тада су и одређени критеријуми које нека држава треба да има да би приступила Монетарној унији: 1. укупни јавни дуг не сме бити већи од 60 % друштвеног производа; 2. годишњи фискални дефицит не сме бити већи од 3% друштвеног производа; 3. инфлација не сме бити већа од 1,5 % од најниже инфлације у трима чланица; 4. забрана Централној банци да држави одобрава кредит ради финансирања дефицита и 5. да се изврше реформе централних банака у смислу осамостаљења од политичких структура. Већ на почетку неке државе-чланице нису испуњавале ове критеријуме. Италија, Белгија и Грчка су имале веома велики јавни дуг, а В. Британија је испуњавала све услове али није желела да се одрекне економског суверенитета.

После друге наступила је завршна фаза 1. 1. 1999. године фиксирањем курсева националних валута и усвајањем заједничке европске монете. Пре преласка договорено је да се одреде курсеви 11 валута држава Европе. То је урађено у поноћ 31. 12. 1998. тако што су централне банке одредиле однос својих националних валута према америчком долару. Курсеви европске валуте су на тај начин заувек фиксирани. Договорено је да се од тада па до 2002. године замене све националне валуте за евро. До данас је укупно замењено око 13 милијарди новчаница и 36 милијарди кованог новца, што је највећа замена новца у људској историји.

Када је створена Европска монетарна унија наметнула се потреба за једним новим системом европских централних банака. Прво је постојао Европски монетарни институт који је замењен у Европску централну банку. Договорено је да се председник Банке бира гласањем и договором чланица Уније, па је тако за првог председника изабран Вилијем Диузбург 1998. Њоме се руководи преко три органа: Савет Гувернера, Извршни Одбор и Генерални Савет. Данас Европска централна банка води лабавију монетарну политику, јер се суочила са различитим националним привредама, нарочито нових чланица. Њена улога у тренутним околностима је веома тешка, јер је немогуће водити јединствену политику која ће бити у интересу свих држава-чланица. Неке државе-чланице имају различите стопе раста друштвеног производа, различити степен инфлације и ниво незапослености. Поставља се питање како у неким државама спречавати рецесију, а у другим инфлацију. Она води веома рестриктивну политику пре свега у циљу стабилности и јачања европске валуте. Од њеног настанка ЕЦБ је била мета критике и повод разним политичким трзавицама. Критике су се углавном сводиле на то да је Извршни орган ЕЦБ исувише независан од политичких институција Уније и самих влада држава-чланица. Она је сигурно једна од најнезависнијих банака на свету, на срећу банкарских и пословних кругова, а на штету демократске контроле.

Европска банка за реконструкцију и развој (The European Bank for Reconstruction and Development) је настала 1990. Покретачи идеје за оснивање ове банке су 24 државе ОЕЦД-а са намером да се поспеши привредни развој земаља у транзицији централне и југоисточне Европе. Намера оснивача је била да финансирањем приватног сектора у транзиционим држава олакша прелазак на тржишну привреду. Идеја је потекла на основу намере да се финансијски помогне Мађарској и Пољској 1989. после пада комунизма. Западна Европа је, зарад својих интереса, хтела да после пада комунизма и рушења Берлинског зида утиче на брзину и политички курс реформи у Мађарској, Пољској, Чешкој, Словачкој, Бугарској и Румунији. Чак се јавила и идеја да се поново покрене неки нови Маршалов план који ће обновити привреду у бившим комунистичким земљама. Највиши орган ове Банке је Савет Гувернера који одлучује о пријему нових чланица и капиталу Банке, а извршни орган Банке је Извршни одбор који се састоји од 57 земаља чланица. Седиште Банке је у Лондону и по правилу председник Извршног одбора је Француз. Занимљива је чињеница да су Сједињене Америчке Државе највећи акционар са 10 % у капиталу, Француска, Немачка, Италија, Велика Британија и Јапан поседују 8,5 % а бивше републике Совјетског Савеза и земље Централне и Источне Европе по 6 %. Данас је Европска банка за реконструкцију и развој у потпуности у складу са политиком Уније. Земље којима је потребан зајам су условљене више политичким условима него економским захтевима: функционисањем вишепартијског система и демократије, развојем политичког плурализма, постојаним институцијама и започетим економским реформама које воде ка тржишној привреди. Банка је јединствена по томе што кредите условљава политичком ситуацијом у земљи која их потражује.

Европа је укидањем националних валута постала истинско јединствено тржиште. Увођење еура и стварање европског монетраног система ће омогућити да се Европа равноправно носи са америчком и јапанском економијом на светском тржишту. Тако је створена Унија са 372 милиона потрошача и 8.500 милијарди долара друштвеног производа преко интеграције националних финансијских тржишта. Поред тога је 1998. дошло до интеграције две највеће берзе у Европи – Лондонске и Франкфуртске. Европске елите су увиделе да је политичко уједињење бесмислено без економског. Само економско уједињење је ишло релативно безболније и брже од политичког (око кога и данас трају расправе). Оно је било убрзано и стимулисано и од моћних пословних и банкарских кругова. Политичким договорима који су трајали више година земље које су прихватиле евро су се одрекле својих националних валута и пристале да смање компетенције својих централних банака зарад интеграције. Један од услова за приступање Унији је и реформа централних банака у смислу ослобађања од контроле политичких институција. На тај начин поред политичког суверенитета европске државе су се одрекле у великој мери и могућности да изван европских институција контролишу своју економију.

Будућност ЕУ

Од самог почетка настанка Европске Уније приметан је и отпор начину на који је настала, али и начину на који функционише. Отпор се прво јавио због сумњи у искреност једне или друге стране (Париза или Бона). Јак ударац је задао став Велике Британије која је одбила да прихвати заједничку европску валуту, чак је и одбила да многе законе и стандарде Европске Уније укључи у своје национално законодавство. За сада нема изгледа да ће Лондон умногоме променити став који је одраз жеље да се не жртвије суверенитет (треба приметити да је управо Лондон инсистира на проширењу Уније на државе западног Балкана и републике бившег Совјетског Савеза).

Последњих година неколико догађаја су уздрмале европску будућност. Исход референдума у Француској, на ком су грађани одбацили заједнички европски устав, показује да је и на Западу присутно незадовољство начином на који се Унија развија. Такође, треба поменути референдум у Шведској којим је огромна већина грађана јасно рекла да жели да сачува националну валуту и не прихвати евро. А примећују се и отворени сукоби Француске и Немачке око уласка Турске у Унију. Незадовољство је приметно и у обичном животу Европљана: невладине организације и либерални интелектуалци критикују недостатак демократске контроле европских институција, синдикати и левица оптужују Брисел да нарушава социјални мир и да од европског монетарног система највише користи имају најбогатији, европска десница и национални мислиоци у Европској Унији виде начин потпуног уништавања државних суверенитета, док обични грађани све више на свом новчанику осећају издржавање гломазне бриселске бирократије.

Несумњиво је да садашњи ток догађаја показује многе предности Европске Уније и заједничког монетарног система. Треба приметити и то да они који Унију представљају као рај на земљи стално нас убеђују да би евентуални неуспех довео да озбиљних политичких и економских последица. За сада много више користи имају пословни кругови који у сарадњи са политичком елитом желе да ојачају улогу Европе на светском тржишту како би се равноправно такмичила са економијом Сједињених Америчких Држава и Јапана, али и дошла до што већег утицаја у међународним односима. У истом тренутку када се стално говори о демократији разара се национални суверенитет, надлежности државе се пребацују на наднационалне институције у којима одлучују најјаче државе без обзирања на интересе малих држава. То какав је избор пред Србијом је излишно говорити. Европска Унија је реалност која је пред нама и једино истинско разумевање њеног настанка, њене историје и њеног функционисања нам може помоћи у очувању својих националних интереса и свог идентитета.

Аутор је дипломирани историчар из Ниша и члан редакције часописа Двери српске.
   

О неопходности јавне расправе

У саопштењу Информативне службе Српског сабора Двери од 1. септембра 2007. године први у Србији заложили смо се за свенародни референдум о (не)уласку Србије у Европску Унију.

У том саопштењу, између осталог, устврдили смо следеће: „Србија је данас земља без јавних расправа по било ком од кључних националних питања српског народа у овом тренутку. Нема јавних расправа на тако важне теме као што су улазак у НАТО или Европску Унију, или, рецимо, модалитети државне реакције након евентуалног проглашења и једностраних признања независности Косова и Метохије. (…) Колико је у нашој моћи, путем трибина у нашој организацији, нових бројева часописа и, посебно, новог сајта, Српски сабор Двери учиниће све да се покрену неке од најпречих јавних расправа. Оне прве су свакако:

   1. (Не)улазак Србије у НАТО и алтернативе
   2. (Не)улазак Србије у Европску Унију и алтернативе
   3. Измене Закона о новој личној карти и доношење Закона о заштити приватности.

Свима онима који мисле да ове три теме могу проћи у Србији без јавне расправе можемо поручити да су се преварили. Најмање што тражимо јесте референдум по свим овим питањима, јер је то најбољи начин да наше многобројне врсте демократа покажу свој пуни демократски капацитет“.

Да ли се шта променило за ових пола године од нашег првог захтева? Да ли је покренута било која од ових јавних расправа?

Закон о новој личној карти, као и Закон о заштити приватности мирују – први у неспровођењу, други у недоношењу. Ту је стање по људска права и слободе још увек веома забрињавајуће. По питању НАТО-а највише је учињено: војна неутралност постала је државна политика, без обзира на велика противљења НАТО-испостава у Србији. Питање Европске Уније остало је једина табу тема у Србији, донедавно. Косово и Метохија поново су покварили слатке евроунијатске снове о уласку у Обећану земљу: највеће и најутицајније чланице Европске Уније отворено су се заложиле за независност јужне српске покрајине. По ко зна који пут пале су све маске са „демократског лица“ Запада: међународно право, људска права и слободе, истина и правда, принципи су који треба да важе за све изузев за српски народ. После овог хладног туша, који нити једна мантра и комитетска шминка не може више да замаскира, и последња табу тема је отворена: на српским медијима, истина за сада углавном штампаним и понеком сајту, почели су да се појављују текстови који износе предности, али и мане нашег уласка у ЕУ.

У нашим великим електронским медијима, у оквиру редовних дневних доза евромантри, увек се понавља податак из истраживања јавног мњења по коме је преко 70 процената грађана Србије за улазак у Европску Унију. Међутим, истовремено се прећуткује други податак из истог истраживања који каже да је подједнаких 70 процената грађана против уласка у Европску Унију ако нам ова наддржавна творевина одузима једну седмину територије? А какви би резултати били када би се у анкетама нашла питања попут: „Да ли сте за улазак у ЕУ под условом да се Хашком трибуналу изруче сви оптужени Срби“ или „Да ли сте за улазак у ЕУ под условом да се у Србији легализују хомосексуални бракови“ – не знамо, јер то питање, као ни бројна друга проблематична питања, нико никада није поставио ни у медијима ни у испитивањима јавног мњења.

Путем својих трибина и интернет странице, месецима уназад, Српски сабор Двери давао је свој скроман допринос и покренуо прву јавну расправу у Србији о Европској Унији. Из жеље да укажемо на постојање другачијег и аргументованог става, на Машинском факултету 29. новембра 2007. године одржана је несвакидашња трибина пред око хиљаду посетилаца у организацији Удружења студената Правног факултета Номоканон и Српског сабора Двери. Нажалост, цензура је и овога пута учинила свој део посла, тако да се овај догађај, по мишљењу београдских медија, није ни десио. Но, слична медијска цензура много је пута у историји виђена. Нису ли и фарисеји платили оне римске војнике-најамнике који су чували Христов гроб да ћуте о Христовом васкрсењу? Нису ли уредници и новинари који прећуткују васкрс вере и светосавске националне свести на Београдском универзитету у ствари војници-најамници савремених фарисеја? Јер и тадашњи, а и данашњи фарисејски војници-најамници добро знају шта се заиста десило.

Дакле, и та трибина (као и пуна стотина осталих прећутаних трибина и јавних скупова на Машинском факултету пре ње) нама из Двери српских је била додатни подстицај и мотив да наставимо да у трагању за пуном истином још снажније разобличавамо концепт лажног бриселског раја који нам тако „великодушно“ намећу спољни и унутрашњи евроинтегратори. Нећемо престати да на томе инсистирамо и драго нам је да се буди и шира академска јавност, постепено се ослобађајући од идеолошке окупације и цензуре. И ова интернет страница треба да буде у тој функцији. И овом приликом понављамо своје залагање за референдум као најдемократскији начин да се провери воља народа по питању садашње и будуће државне оријентације. То је најмање што су наше вајне демократе дужне да нам омогуће.

Европска Унија – мит и стварност

Невероватно звучи чињеница да ми о тако важном националном питању, какво јесте улазак Србије у један овакав савез, до сада нисмо имали ништа ни налик јавној расправи. У таквој расправи би се без икакве пристрасности и спољних и унутрашњих притисака аргументовано дошло до трезвеног одговора на кључно питање: да ли је у дугорочном државном и националном интересу улазак Србије у један овакав економски и геополитички савез?

Оно чего смо били сведоци свих ових година јесте идеолошка острашћеност заговорника Европске Уније у Србији са једне, и списак „лепих жеља“ за „кандидатуру за кандидовање“ за место „придруженог“ члана од стране евроусловљивача са друге стране. Такође, оно што смо имали је незабележена медијска цензура од стране поборника европских интеграција, која неодољиво подсећа на време када се нашем народу наметала прича о „бескласном друштву“ и комунистичком рају који је требало да дође по било коју националну и државну цену.

Наша је жеља да на овој страници избегнемо било какав вид празног и јаловог критизерства и да, са друге стране, понудимо снажну, стручну и аргументовану критику концепта Европске Уније. Овде ће се наћи и разлози појединих аутора који говоре у прилог уласка Србије у један такав савез. Врло је важно чути и такве трезвене, аргументоване ставове, јер смо и за њих били ускраћени током година идеолошке евроострашћености и пристрасности. Мислимо да само на такав, објективан начин можемо у пракси допринети концепту јавних расправа за који се залажемо.

Европска Унија и неоколонијализам

Оно по чему је пројекат Европске Уније јединствен и по чему се разликује од свих ранијих идеолошких пројеката овог типа јесте што је у њему усавршено деловање спољне и унутрашње присиле у остварењу неоколонијалног потчињавања европских нација.

Методи спољне присиле су познати и подразумевају војну и економску присилу у спровођењу одлука, док су методи унутрашње присиле новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Реч је о присили која има за циљ наметање ауторопства, дакле ропства које човек намеће сам себи. То је ропство човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности, са једне, и ропство заједнице девијантном неолибералном и неоколонијалном концепту „слобода“ и „људских права“, са друге стране. Ко год се саглашава са таквим наметнутим духовним и моралним начелима на нивоу заједнице у којој живи по аналогији ће се сагласити и са истим начелом на личном плану. И обрнуто. Јер је морални закон један те исти, било да га човек поседује на нивоу заједнице или личности.

O потрошачком друштву…

Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део таквог антихришћанског система вредности. У том смислу, довољно је само да се подсетимо тужних слика како Срби газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра или на шта су све спремни да би добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред који су постављени потрошачи у једној европској робној кући да само голи могу ући у ту робну кућу, а да као награду могу да купе одећу по великом снижењу, итд. Човек заправо кроз прихватање потрошачког менталитета прихвата и начин размишљања по тим калупима, дакле, прихвата потрошачку философију живота која као нуспродукте има прихватање и оваквих понижавајућих услова. Управо та и таква слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси и које ће донети Европска Унија. Важно је уочити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система јавног морала и њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.

Насупрот светосавским духовним и моралним оквирима, читав двадесети век у Европи, али и Србији, све снажније афирмише систем јавног морала и медија који почивају на егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су три начела која господаре европским духом још од Француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци: од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму, ова три начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човекова ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност живљења и размишљања буде господар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начин човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав, постхришћански Србин ће пре одабрати Европску Унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него доћи у посету Србима у косовско-метохијским концентрационим логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај заједнице којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски.

Овде, свакако, није реч само о идеолошким разликама, већ о потпуно различитом погледу на свет и философији живота. Зато питање Европске Уније и не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену система вредности. Срби су поново, по ко зна који пут у својој историји, стављени пред стару дилему: да ли продати „веру за вечеру“? Прецизније речено, ми смо данас пред дилемом: продати веру, односно Косово и Метохију, за сан о европској вечери и „светлој“ европској „будућности“. Дакле, не обећава ли нам та Европа бољи стандард, путовања, златне куле и градове, све и свја… Све то зарад поклоњења златном телету потрошачког европског раја. Заузврат се од нас тражи одрицање од нас самих, од наше духовне вертикале, од нашег Јерусалима – од нашег Косова и Метохије.

ЕУ и Косово и Метохија

Можда ће се неко запитати шта још има да се каже ново на ову тему, а да то већ није речено од стране (псеудо)интелектуалене елите или представника политичких структура у Србији? Али о Европској Унији може и мора много тога новог да се каже. Уствари, о Европској Унији готово да ништа осим познатих идеолошких мантри о великом европском тржишту, уређеном законодавству и слободном кретању „људи, капитала и роба“ и није речено. Као да Русија није трипут веће тржиште, као да нам нису омогућени много повољнији услови за проток „људи, капитала и роба“ са руске стране кроз споразум о слободној трговини и последњи гасни споразум, а посебно кроз немерљив потенцијал у свим другим областима заједничке сарадње у будућности. Међутим, стиче се утисак да би свако ко би рекао нешто другачије на тему ЕУ од оног официјелног мишљења био унапред етикетиран као назадан, немодеран, као противник светле европске будућности…

Можда ни Српски сабор Двери данас не би отварао ову интернет страницу на тему Европске Уније, и поред свих економских, геополитичких и других неоспорних аргумената који о њој критички казују, да није зазвонило звоно за узбуну. А то је Косово и Метохија. Косово и Метохија је вододелница која је отрезнила многе Србе који су спавали дубоким европским сном. То је онај Рубикон преко кога ниједан искрени православни Србин неће прећи у трагању за „бескласним“ отвореним друштвом и изгубљеним „рајем“ новог бриселског централног комитета. Јер Европска Унија је, ипак, пролазна идеолошка творевина владајућих глобалистичких елита, док је Косово и Метохија у срцима духовних потомака светородних Немањића – вечно.

Уредници:
Данило Тврдишић
Бошко Обрадовић

Generalni savet moje ulice (GSMU) je odbacio predlog službe Srpskog sabora Dveri kao neosnovan.

daj da vidim to saopstenje i obrazlozenje zasto.

Na osnovu ternutne političke situacije u zemlji GSMU je doneo zaklučak da Srbija u ovom trenutku nije u situaciji da ulazi u EU, pa smatramo da je neosnovano ptaviti referendum po tom pitanju. Srbija, da bi stigla do referenduma treba prvo da potpiše SSP i nastavi dalje integracije do samog člasntva, a onda referendum ima osnova i smisla.

GSPU

u mojoj ulici

14.03.2008.