Evo jednog veoma zanimljivog analitickog teksta o budzetskoj dilemi i fiskalnom stanju u Srbiji.

---

Budžetska dilema


U nekoliko prethodnih blogova već sam pisao o neadekvatnosti institucionalnog dizajna koji reguliše fiskalnu politiku koju vodi vlada. I deo drugih autora je uočio sličnu tendenciju i sličan problem: trenutna fiskalna politika nerazumno je ekspanzivna i rasipnička, a tzv. fiskalna pravila – onako kako su danas dizajnirana – izgleda neće biti u stanju da preokrenu taj trend. (Podsetite se mojih ranijih blogova na tu temu ovde i ovde; tekst Boška Mijatovića pročitajte ovde.)

Deo razloga što je Vladi Srbije teško da smanji javnu potrošnju leži u karakteru naših političkih institucija. Kako je poznato, Srbija ima proporcionani izborni sistem koji omogućuje velikom broju stranaka da uđe u Skupštinu, a potom i u Vladu. (Momentalno se u Skupštini nalazi 21 stranka, a u Vladi čak 17.)

Zašto bi to bio problem? Zato što veći broj stranaka u Vladi stvara veći pritisak na javne resurse (u ovom slučaju sredstva koje se nalaze u budžetu). Fenomen je teoriji poznat pod nazivom problem zajedničkih resursa (common pool resource problem) ili Zakon 1/n. U dve reči, ako postoji neki zajednički resurs koji može da se koristi tako što se trošak raspodeljuje na sve koji mu doprinose, pojedinci imaju veću sklonost njegovoj potrošnji. Obrnuto, ako svako samostalno snosi trošak upotrebe resursa, potrošnja će biti manja. Evo jednog primera iz kafane (koji je mnogima poznat). Ako sedite sa još četvoro prijatelja u kafani i unapred se dogovorite da ukupan trošak delite na ravne časti, poješćete i popićete više, jer snosite samo 1/5 ukupnog troška svakog narednog naručivanja. Obrnuto, apriorni dogovor po kome svako plaća svoj deo troška obeshrabruje marginalno naručivanje (tj. drži ga u razumnim, budžetskim razmerama).

Slično je i sa državnim budžetom. Ako unapred znate da snosite samo mali deo troška nekog projekta koji se finansira iz budžeta, bićete skloniji da kandidujete svoj projekat za sredstva iz budžeta. Što ima više stranka, to je pritisak na budžet veći (kao i u kafani – što ima više drugara koji su seli da popiju i pojedu završni  račun se uvećava eksponencijalno, pod uslovom da se primenjuje pravilo 1/n).

Kod nas je već primećena korelacija između broja stranaka i javne potrošnje. Pogledajte grafikon 1 (odnosi se na period 2001-2010) koji pokazuje da se javna potrošnja povećava kada se povećava broj stranaka u vladi, a smanjuje sa smanjenjem broja stranaka (slične korelacije uočavaju se između broja stranaka i budžetskog deficita i socijalnih izdataka).



Može li ovaj problem da se prevaziđe bez reforme političkih institucija? Može, ako među akterima postoji poverenje. Pogledajte shemu 1 koju sam nazvao Budžetska dilema (po uzoru na Zatvorenikovu dilemu). Zamislite da u vladi sede samo dva koaliciona partnera, stranka A i B. Zamislite da, usled nekog eksternog šoka (finansijske krize, naftnog šoka ili porasta cene hrane) ili druge vrste spoljnog ograničenja (pritisak poverilaca zbog dugova koji su došli za naplatu ili revizija sporazuma sa MMF-om) vlada razmatra da smanji javnu potrošnju i uvede rigorozne mere štednje. Odnos dva partnera u vladi može da se predstavi sledećom shemom.



Kako vidimo, stranka A ima motiv da sarađuje u smanjenju deficita jedino pod uslovom da stranka B čini isto (gornji levi okvir). Međutim, ako A pristane na štednju (tj. pristane da se smanji javna potrošnja, deficit, ili izmeni struktura potrošnje), onda B može da uceni A, tražeći povećanje potrošnje samo za sebe (tj. za neku od društvenih grupa koje predstavlja – recimo, penzionere), preteći izlaskom iz vlade. Tada B dobija, a A gubi (donji levi okvir). Ukoliko tražite povećanje samo za sebe, to ne mora nužno da ima značajan uticaj na agregatni nivo potrošnje, jer je pretpostavka da ostali u vladi štede ili smanjuju potrošnju. Uprkos tome što je za obe stranke bolje da sarađuju u smanjenju deficita, svaka stranka će se naći u još boljoj poziciji ako “ispali” onu drugu, tj. ako samo ona troši više, a svi ostali štede. Prema tome, pošto stranka A zna da B može tako da se ponaša, najbolje je da i ona odmah zatraži povećanje kako je birači ne bi kaznili na narednim izborima. Međutim, kada svi počnu tako da se ponašaju, jedini ishod može da bude donji desni okvir – opšte povećanje javne potrošnje, ili, u najmanje lošem slučaju, status quo u fiskalnoj politici.

Eksplicitni efekti Budžetske dileme mogli su se uočiti u Skupštini Srbije krajem 2009. godine (kada je SVM odbio da podrži budžet uz uslov povećanja dela za Vojvodinu), i Skupštini Vojvodine krajem 2010. godine (kada je G17 zapratio da neće podržati budžet Vojvodine ukoliko se ne povećaju izdaci za sekretarijate kojima rukovode pripadnici G17). Ali čak i kada se stranke eksplicitno ne ucenjuju jedna drugu, one teže da izbegnu situaciju u kojoj bi neko mogao da uceni drugu stranu. Sledstveno tome, usled odsustva poverenja, stranke neprekidno pristaju na sve veću potrošnju da bi predupredile napuštanje koalicije i smanjile rizik od novih izbora.

Sve su to efekti proporcionalnog izbornog sistema koji proizvodi vlade sa puno stranaka. (Što je broj stranaka u vladi veći, efekti Budžetske dileme se multiplikuju.) Nasuprot tome, parlamentarni politički sistemi u kojima se vlada bira po većinskom izbornom sistemu (Velika Britanija), ili čisto predsednički režimi (SAD) imaju skloniji su nižoj javnoj potrošnji, jer je u oba slučaja prisutno manje igrača koji mogu jedni druge da ucenjuju, te otuda vlada ili predsednik mogu lakše da sprovode restriktivnu fiskalnu politiku ukoliko to okolnosti zahtevaju. Taj trend pokazalo je istraživanje Persona i Tabelinija objavljeno u njihovoj knjizi The Economic Effects of the Constitutions (MIT Press, 2003).

U Srbiji je danas teško očekivati promenu izbornog sistema (iz proporcionanog u većinski) ili vrste političkog režima (iz polupredsedničkog u čisti predsednički), iako bi to bio prvi korak ka rešenju problema. Otuda jedina šansa za regulisanje fiskalne politike ostaje dalje unapređenje institucionalnog dizajna kojim bi se zakonski ograničila javna potrošnja, budžetski deficit i javni dug.


Autor: Dusan Pavlovic

Izvor: http://web.mac.com/dusan.pavlovic/mypage/Blog/Entries/2011/7/22_Bud%C5%BEetska_dilema.html

иначе...кад је милошевић био газда избори су били већински

Ne samo većinski nego i direktan izborni sistem bez mogućnosti prožimanja političkih i privrednih funkcija



Višak u gradskim firmama
U kruševačkim javnim preduzećima posao dobilo 400 ljudi
Slaviša Milenković | 22. 07. 2011. - 00:02h | Komentara: 8

KRUŠEVAC - Dok broj zaposlenih u kruševačkoj privredi drastično opada, broj radnika u gradskim preduzećima iz dana u dan raste. Prema nezvaničnim podacima, broj zaposlenih u javnim preduzećima i ustanovama je u poslednje tri godine povećan za 300 do 400 ljudi, što je oko 10 odsto ukupnog broja zaposlenih u ovom sektoru. Zbog velikog broja radnika i limitiranog budžeta, većina preduzeća i ustanova se nalazi u jako teškoj situaciji, a plate zaposlenima kasne.
U JKP „Kruševac“ gotovo polovina zaposlenih je u administraciji

Na kraju prošle godine “Gradska toplana” je iskazala gubitak od 98,5 miliona dinara, a direktor Goran Krasić je potvrdio da su najveći problem preduzeća fiksni troškovi za plate.


- Smanjenjem broja zaposlenih mogli bi da godišnje uštedimo između 50 i 60 miliona dinara ali bi morali da otpustimo 80 ljudi. Ja za to nemam hrabrosti – priznao je Krasić.

 
Samo „Toplana“ ima 80 radnika viška: Goran Krasić

Bez obzira na teškoće u poslovanju i višak zaposlenih, “Gradska toplana“ plaća predsednika svog upravnog odbora Aleksandra Tasića, rođenog brata lidera kruševačkih socijalista Vladimira Tasića, čitavih 62.429 dinara mesečno, što je iznos dve prosečne plate na nivou grada.


U jako lošoj situaciji je i Javno-komunalno preduzeće „Kruševac“. Radnici ovog preduzeća su početkom jula sedam dana štrajkovali zahtevajući veće plate, a grad i prigradska naselja su bili zatrpani smećem. Osnovni problem u ovom preduzeću je što svi zaposleni primaju plate iz mase novca, a u poslednje tri godine zaposleno je 60 novih ljudi.


- Mi smo 2008. godine imali sedmoro ili osmoro radnika sa visokom stručnom spremom, a sada imamo takva 22 radnika, kao da smo naučna ustanova – kaže Marko Marković, predsednik Sindikata JKP „Kruševac“.
 

Komunalno preduzeće danas ima 351 zaposlenog, ali je jako zanimljiva njihova struktura. U Radnoj jedinici “Čistoća”, koja brine o higijeni u gradu, radi 109 ljudi, u “Zelenilu” 41, a u “Pogrebnim uslugama” 29 radnika. U tri sektora Zajedničkih službi angažovano je čak 139 zaposlenih, a samo Sektor razvoja i investicija ima 63 radnika.
Klikni za uvećanje (+)

Slično stanje je i u Dečjoj ustanovi “Nata Veljković” gde je u poslednjih par godina uhljebljenje našlo više od 80 ljudi. Po rečima Ljubice Živković, predsednice Sindikata u ovoj ustanovi, primano je uglavnom pomoćno osoblje, a ne medicinske sestre i vaspitačice.


I druga javna preduzeća i ustanove su, u međuvremenu, primali nove radnike, ali u nešto manjem obimu, ali je zato Kulturno-prosvetna zajednica dobila status javne ustanove. Početkom prošle godine broj zaposlenih u Gradskoj upravi je smanjen za četrdesetak radnika, ali je interesovanje za odlazak uz otpremnine u javnom sektoru generalno bilo jako loše.


Novi gradonačelnik Dragan Jovanović je preuzimajući dužnost najavio da neće biti smanjena zaposlenih u javnom sektoru, ali da će morati da se smanje troškovi i poveća naplata javnih preduzeća. U osiromašenom Kruševca ,gde je privreda u kolapsu, to ide jako teško i zato javna preduzeća imaju sve više problema u poslovanju, a plate kasne od 10 do 20 dana i, kako kažu zaposleni, sve su „tanje“.