U ime bogova

Pre početka ove priče o prostituciji u antičkom Rimu, važne su dve konstatacije. Prvo: seks, njegovi oblici i poimanje predstavljali su jedan poseban svet u kome su poštovani tradicija, običaji, položaj u društvu, ali istovremeno i - nama neshvatljiva sloboda. Savremene kategorije kao što su bogohulno, besramno, ponižavajuće, funkcionisale su u društvenom životu Rima na sasvim drugi način. Drugo: jedan od najpoznatijih drevnih oblika prostitucije širom antičkog sveta, pa i u samom Rimu, nije profani, (ne radi se o “najstarijem zanatu na svetu”, kako bi se to moglo pomisliti), nego - religiozni.



Prikaz seksualnog odnosa utroje. Ovaj crtež potiče iz Tarkvinije, iz "Grobnice Bikova", a pripada etrurskoj umetnosti. ( slika 1)



U takvim zajednicama, u kojima prostitucija postaje važan deo verskog kulta, nastaće izuzetna sprega između seksualnosti i religije - to najbolje ilustruje podatak o postojanju dva neobična tipa prostitucije u hramovima božanstava. U prvom, žena se podvrgava činu prostitucije da bi se zatim mogla udati na uobičajeni način. Drugi način je kad se žena posvećuje službi u hramu kao zaređena bludnica - na određeno vreme, ili što je češće, za čitav život. No i tu ima preterivanja koje je i tada teško bilo shvatiti. Tako, Herodot navodi da u hramu Miletu Vavilonci imaju jedan od najbesramnijih običaja: svaka žena koja se u toj zemlji rodila, mora jednom u životu otići u Venerin hram i onde imati seksualni odnos sa nekim neznacem. To je važilo i za žene iz bogatih porodica, ali one bi to radile na način dostojan gospođa: do hrama bi se odvezle u zatvorenim kočijama, praćene sluškinjama. Hroničar dalje beleži da je unutar hrama uvek veliki metež - jedni ulaze, drugi izlaze. Da bi se uveo nekakav red, formirane su mnogobrojne staze koje vode u svim pravcima do žena, i prepune su muškaraca koji su u potrazi za ženom koja im se dopada...

Kako religiozna prostitucija predstavlja posebnu pojavu i problem u okviru antičke epohe, njene kulture i civilizacije, mi ćemo se u daljem tekstu prevashodno baviti prikazom “klasične” prostitucije. Iz istih razloga, nećemo se baviti ni poređenjem rimske i savremene prostitucije, mada bi takva paralela bila izuzetno zanimljiva, bar prema raspoloživim podacima. Prostitucija u današnjem vremenu se javlja, uglavnom, kao pojava urbanog života, a tretira kao oblik kriminalne ili polukriminalne delatnosti. Odvija se iza javne scene, za nas najčešće ne postoji kao ozbiljan društveni, socijalni, ili moralni problem, iako su u nju uključeni praktično svi segmenti društva. Društvo se "brani" koristeći dva obrasca, koji praktično ne daju nikakve pozitivne rezultate: prostitucija se tretira kao kriminalno delo koje podleže krivičnim sankcijama, a potom eventualno sledi slanje na rehabilitaciju, koja nije ništa drugo do - umirivanje kolektivne savesti.

Takođe, zbog obimnosti teme, nećemo se upuštati ni u analizu pojave i dimenzija rimske prostitucije, niti razloga koji su uslovljavali različite oblike prostitucije. Njena interpretacija sa društvenog, moralnog, religioznog ili antropološkog aspekta mogla bi biti tema brojnih studija. Umesto svega toga pokušaćemo da navedemo što veći broj podataka o prostituciji žena, a potom i muškaraca, i time pružimo mogućnost čitaocu da sam stekne uvid u opštu sliku o rimskoj antičkoj prostituciji.

O braku, ljubavi i Mutunusu...

Svako ozbiljnije proučavanje rimske prostitucije (već na samom početku, postavlja se problem njenog porekla), podrazumeva prethodno istraživanje prostitucije u antičkoj Grčkoj. Tokom kasnijih epoha, prema razmeri i značaju, prostitucija dominira na prostoru Rimskog Carstva, pre svega u mediteranskom basenu, severnoj Africi i Maloj Aziji.

U tom kontekstu mora se, takođe, najpre upoznati i ispitati institucija braka u svim njegovim segmentima zato što mišljenja, osećaji i stavovi prema braku određuju i stav društva prema zabranjenim seksualnim odnosima.


Rimski žetoni za javne kuće: svaki žeton na pozadini ima brojku - pojedinačnu cenu, a na prednjoj strani jasnu predstavu seksualne usluge koja se dobija za toliki novac.   ( Slika br. 2 )


Između antičke Grčke i Rima postoje brojne i bitne razlike u odnosu ljudi prema braku i prostituciji (ženskoj i muškoj). Rimljani su u poimanju braka imali, u početku, pristup blizak grčkom: u strogom vaspitanju Grci su ženama nametnuli rađanje dece kao najvažniji smisao porodične zajednice. To je bila bračna dužnost - bez posebnih seksualnih odnosa povezanih sa osećanjima ljubavi, nežnosti i strasti. Uopštavajući ovu sliku, jedan autor, bez imalo ironije, ističe da je Grcima gotovo pošlo za rukom da iz bračne veze uklone ljubav. Neki čak tvrde da je gotovo nemoguće pronaći primere da se slobodna grčka žena udala iz ljubavi. Za svakog građanina, ne samo mladića, nego i za oženjene muškarce, najjednostavnji način da dođu do zadovoljenja svojih seksualnih potreba bila je poseta javnoj kući. Ljudi koji su pod okriljem noći “tražili najjadniji odnos na svetu”, to jest, odnos s udatom ženom, bili su prezirani. S obzirom na to da su među brojnim kategorijama postojale i prostitutke koje su svoje usluge naplaćivale simboličnim iznosima, ovo zadovoljstvo je mogao gotovo svako sebi priuštiti (“Cena: samo obol”).

I u Rimu brak je bio, pre svega, okvir dopuštene seksualnosti - bez velike veze sa erotizmom. U okviru događaja koji su pratili stupanje u brak izdvojićemo, kao ilustraciju, samo prvu bračnu noć, koja je objektivno predstavljala dozvoljeno nasilje. To nasilje, preodeveno u običaj, zadržalo se, u različitim oblicima, u pojedinim delovima sveta sve do XX veka. Posle gozbe sledio je običaj deductio, odnosno, formirala bi se venčana povorka koja bi, uz neograničenu raspojasanost gostiju (glasno su se pevale pesme u slavu penisa i pravile bestidne šale), stizala do mladoženjine kuće. U početku je praktikovan običaj koji se zadržao do današnjih dana i kod nas - simbolična otmica mlade. Bračna postelja bi bila pripremljena, a nevestu bi starije žene prethodno uputile u tajne seksualnog čina. U bračnoj sobi poseban značaj i ulogu imala je statua Mutunusa Tutunusa, boga (nižeg reda) polnih odnosa između muškaraca i žena. Posle molitvi upućenih boginjama Junoni i Cinciji (boginja pojasa), muž bi odrešio ženin pojas. Ona bi potom skidala odeću i sedala na Mutunusov kameni božanski penis. Rezultat tog čina bio je praktične prirode, defloracija - bušenje devičanske opne - čime bi bila umanjena neprijatnost, a i moguća kasnija odbojnost (pa čak i osećaj odvratnosti) žene prema činu snošaja sa mužem. Polni odnos, kada je u pitanju devica, kako to tumači Bataj, u osnovi ima smisao nedela.


Predstava "otimanja mlade". Freska iz Pompeja. ( Slika br. 3 )


Na ovom mestu treba naglasiti da i u znatno kasnijoj istoriji čin defloracije nije poveravan mladoženji, već posebnim ljudima. Njima je davana moć kršenja tabua, koju bi po svršetku tog čina zajednica nadalje zabranjivala. Najpre, u prvim vekovima hrišćanstva, uglavnom je sveštenstvo određivalo defloratore nevesti. No, polako je postajalo nezamislivo da se u ovoj stvari traži pomoć božjih slugu, tako da se postepeno uobičajilo da se za defloraciju žena obraća - vlastelinu. U svakom slučaju, smatra Bataj, pravo prve bračne noći, koje je uživao vlastelin kao nosilac suverene vlasti na svom posedu, nije predstavljalo, kao što se dugo stereotipno verovalo, zloupotrebu tiranina kome niko nije smeo da se odupre, već je poreklo ovog prava bilo sasvim drugačije.

Naravno, defloracija je u antičkom Rimu imala i velike ritualne implikacije, a i praktične - neutralisanje opasnosti od prvog seksualnog snošaja.


Ženske slobode i utemeljenje prostitucije

Seksualni život Rimljana republikanske epohe čini se besprekornim. Jedina krupna mrlja koja je tu sliku narušila je čuvena otmica Sabinjanki, koja će dugo biti prisutna u psihi Rimljana i ostaviće posledice na njihov odnos prema suprugama.

Iako rimska žena nije bila zatvorena u ženske odaje, poput grčke, osnovna uloga u braku joj je bila održavanje domaćinstva i rađanje dece. U Rimu, kao grčko nasleđe, brakovi su često bili posledica ranih zaruka, koje su sklapane iz političkih, ekonomskih ili nekih drugih razloga. O tome govori i poznata konstatacija, koja se pripisuje jednom od najčuvenijih rimskih istoričara, Tacitu:

... pravi Rimljanin se ženi bez ljubavi,
a ljubi bez uglađenosti i poštovanja.

Vekovima je žena bila potpuno u drugom planu, sa dvostrukim merilima morala. Za razliku od nje i njenog najvećeg mogućeg greha - preljube, zbog koje je mogla biti i pogubljena, muževljeve seksualne avanture smatrane su nestašlucima bez ikakvih posledica. Car Tiberije je u I veku doneo odredbu da ukoliko javni tužilac ne pokrene krivični postupak, onda, na osnovi starog običaja, odluku o kazni zajedno donose muž i rođaci. Razvod se dobijao veoma retko, i to - samo u slučaju teških razloga kao što je npr. ženina neplodnost.


Predstava praznika floralija sa jednog mozaika. ( Slika br. 4 )


Odnos Rimljana prema prostituciji bio je sasvim praktičan, a prema mišljenju rimskih pisaca Cicerona i Livija, prostitucija postoji od samih početaka rimske države. Livije navodi da su 501. godine pre n.e. na proslavi igara u Rimu, sabinjanski mladići "oteli neke uličarke". Horacije pripisuje pesniku Katonu prastaru tvrdnju da prostitucija čuva svetost domaćeg ognjišta. Iako najraniji zakon, koji se odnosi na prostituciju potiče iz Avgustovog vremena, nepostojanje ranijih pravnih propisa ne znači da nije bilo klasične prostitucije. U tom kontekstu zanimljiv je praznik Floralije (Floralia), koji se održavao u čast jednog od najstarijih italskih božanstava, boginje cveća i proleća, Flore (od 28. aprila do 1. maja). Tokom tih dana, izvođene su mimi, a učesnici su bili poznati po pijančenju i nepristojnostima. Vrhunac je predstavljalo pojavljivanje bludnica na pozornici, koje su, po želji sakupljenog naroda, uz ples nabijen erotikom, bacale sa sebe odeću i ostajale nage. Postoji pretpostavka da je svečanost imala plebejski karakter, a da su je rimske prostitutke smatrale svojim praznikom.

Međutim, već od kraja republikanske epohe dolazi do velikih promena. Položaj žene se poboljšavao u svim domenima - muž više nema neprikosnovenu moć. Čak i razvod je u toj meri olakšan da bi Rimljnkama pozavidele žene u najvećem broju zemalja u današnjem svetu: razvoditi se i ženiti, odnosno udavati više puta, više nije praćeno ljagom i starovremenskim moralom. Tako Seneka jetko konstatuje:

...neke najplemenitije gospođe broje godine ne prema konzulima, već prema svojim brakovima, razvode se kako bi se udale i udaju kako bi se razvele...

A Juvenal to još više karikira:

...U prvom se domu još nije ni obrela, a već za novim žudi ...i tako raste spisak: osam muževa u godina pet, za grobnice njihove, zar nije natpis lep?...


Freska "Pristanak". ( Slika br. 5 )


Lex specialis

Sa početkom Carstva, kada se Rim širi i u njega se sliva neviđeno bogatstvo sa svih strana sveta, započinje raskošan život u kome brak više ne predstavlja neku posebnu vrednost. Nestaju vrline i pastoralna slika koja je karakterisala život i porodicu "zlatnog doba" ranog Rima. Vekovima kasnije, Avgustu i najvećim pesnicima, piscima i uopšte umetnicima njegove epohe, sve to će ostati samo ideal koga su veličali i slavili. Muškarcima je bilo lakše i ugodnije da provode život sa ljubavnicama nego da formiraju bračnu zajednicu sa svim obavezama i tegobama koje ona donosi. Svestan ovih promena i njenih posledica po samu državu, već Avgust donosi zakonske odredbe koje su trebale da podstaknu zasnivanje braka. Tako, na primer, doneta je zabrana raspolaganja imovinom - za neoženjene muškarce do šezdesete godine, a žene do pedesete, ili, za muškarce bez dece iznad 25 godina, a žene iznad 20 godina. Među tim zakonima bilo je i danas aktuelnih podsticaja, npr. davanje olakšica roditeljima s troje ili više dece. Da li samo zbog toga što su se odnosili na plemstvo a ne i na plebs, ili i zbog nekih drugih razloga, ovi zakoni - nisu postizali cilj. Pojedinci bi sklapali formalne brakove da bi sačuvali svoja prava; bogati su i dalje više voleli da vode raskalašan život sa prostitutkama ili ljubavnicama. Uprkos cilju kome su težili, doneti zakoni su i ograničavali brak – podstican je samo onaj koji je smatran prikladnim: naime, muškarac koji je pripadao nekom visokom staležu nije se mogao ženiti ženom nižeg društvenog ranga. U okviru ovih Avgustovih zakona, doneti su i prvi koji su u istoriji države priznavali konkubinat - muškarac je mogao živeti s bilo kojom ženom, ako je o tome službeno obavestio vlasti (deca iz takve veze nisu bila zakonita i nisu imala pravo na njegovo nasledstvo).

Rimska žena konačno je prevalila viševekovni put od ugledne i poštovane matrone u togi, kojoj su se ljudi, kao simbolu svih vrlina, uklanjali s puta: U tom novostvorenom svetu moći i raskoši Rima, menja se i život žene, pre svega u domenu njene seksualne i društvene slobode, jer njene domaćičke vrline više nisu bile primarne. Naravno, da u toj slobodi, pored društvenih, primarnu ulogu imaju i ekonomske promene. Ona više nije zavisila od oca i muža, kao vekovima pre toga u prošlosti. U novom, slobodnom braku, ona sada nakon smrti oca postaje naslednik, odnosno gospodarica svog imetka, ili pak, za ljubavnika uzima bogatog muškarca (“sponzora”, kako bi se to nazvalo u savremenom žargonu), koji će moći da joj ispunjava želje i prohteve. Posledice ovog stanja su dovele do donošenja zakona lex Voconia, koji je imao za cilj da onemogući žene da preuzimaju nasledstvo. Pored seksualne slobode i života u kome je sebi mogla da priušti zadovoljstva kad i koliko bi ona htela, kao završetak potpunog preobražaja nekadašnje smerne matrone, nova žena se više ne usteže ni da se uključi u javne poslove.

Seksualni skandali i ekscesi za mnoge predstavljaju krajnju degeneraciju Rima. Objektivno, to i jeste tako - u vreme Carstva rimsko društvo je dostiglo vrhunac iskvarenosti u istoriji. Najslavniji pesnici oplakuju izgubljenu čistotu prošlosti. Zlokobno zvuči završetak jedne Horacijeve ode:

...Šta nam još pogubne godine nisu od zla donele? ... Izrodi još gori od nas, a naraštaj što ćemo ga ostaviti još pokvareniji će biti.

Međutim, uprkos svemu, pa i zabranama pojedinih careva, prostitucija je uspela da pronađe adekvatne odgovore i da opstane bez ikakvih prekida, menjajući samo formu i oblike. Slava i tragedija novih žena sada okupiraju Rim.


Elagabal vozi kočije u koje su upregnute žene - robinje. Predstava sa kameje. ( Slika br. 6 )


Javne ustanove i prostitucija

Posebnu ulogu u prostituciji imalo je njeno nastajanje i vezivanje za pojedine institucije karakteristične za forme društvenog i kulturnog života. Naročito pogodno tle za tako nešto bila je sklonost Rimljana ka kupanju. Pored carskih grade se i javna kupatila ogromnih razmera, pa i privatna, koje su pojedinci vodili za svoj račun. Vrlo brzo terme postaju najznačajnija mesta za okupljanje muškaraca u potrazi za raznovrsnim seksualnim požudama. Naročito je to karakteristično od I veka, kada se u njima praktikuje zajedničko kupanje muškaraca i žena. Počev od Hadrijana (117-138 g.), mnogi imperatori su pokušavali da ih zabrane, ali u tome nisu uspevali sve do IV veka, kada hrišćanstvo postaje zvanična religija Carstva. Kupatila postaju manje-više javne kuće. Sluškinje u njima su često bile bludnice i bludnici specijalizovani za masažu. Zanimljivo je da ova sprega masaže i prostitucije postoji i danas u Evropi, Americi i na Istoku. I pojedini carevi ostali su poznati po svom životu u termama. Car Elagabal, ili "muška Mesalina", kako su ga još nazivali (po rimskoj carici iz prve polovine I veka, koja je svojim razvratnim životom obezbedila mesto u istoriji), pored kupatila u carskoj palati, otvorio je i javna kupatila za narod, kako bi se snabevao muškarcima. On je bio oličenje krajnje izopačenosti i besramnosti, koja je prožimala rimski život tog vremena.

Još zanimljivija je priča o nastajanju veze između teatra i prostitucije. Već u pretečama rimskog teatra (atelane, mime i pantomime), uspostavlja se sklonost ka erotičnom: prostitucija i javne kuće već postaju deo njih. Uobičajne su teme koje se bave preljubom, homoseksualnošću i rodoskrvnućem. Novinu predstavlja to što su ženske uloge igrale zaista žene, koje su na kraju predstave igrale gotovo gole. Prikazivanje erotičnih scena bilo je veoma popularno, a važan element bio je ples, koji je imao bitnu ulogu u atelanama i mimama.


Jedna od retkih predstava
homoseksualnog odnosa.
Crno-figuralna amfora. ( Slika br. 7 )

Muška prostitucija

Vrlo brzo i muški plesači postaju popularni ne samo kod publike, već ih za ljubavnike uzimaju i žene i carevi. Među brojnim vezama posebno su ostale zabeležene ljubavi između cara Kaligule i pantomimičara Mnestera, koga je ovaj car znao ljubiti i usred svoje lože u teatru; zatim, Nerona i Parisa, koga je, prema nekima, on i ubio kad je shvatio da bi mu mogao biti suparnik u jednoj od njegovih, neosporno, suludih ideja - da postane najbolji glumac. Car je zvanično plesao u Vergilijevoj Turni. Domicijan se čak privremeno rastao od svoje žene Domicije, kada se ona smrtno zaljubila u glumca Parisa, dok je car bio opsednut neprestanim seksualnim odnosima sa ženama (posebno zadovoljstvo mu je bilo kupanje s najprostijim bludnicama; njegova razvratnost postaje jasna u kontekstu podatka da je čitao samo spise Tiberija i bio opsednut spomenom na njega).

Popularnost te vrste zabava, u kojima se izvanredno ogledala rimska ljubav za senzualno i erotično, bila je toliko velika da su se najzad - sasvim prestale izvoditi klasične tragedije.


Arheološki institut SANU
Beograd