Живот хашких бродоломника :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Иза зидина Схевенингена

Хрватски медији ових дана тврде да су на истом спрату смештени Анте Готовина и Радован Караџић. Како се о њиховом потенцијалном дружењу још ништа не зна они подсећају на једно од најзанимљивијих пријатељстава унутар затвора – оно између Младена Налетића Туте и Војислава Шешеља који су наводно били нераздвојни. Јадранка Шешељ је то више пута потврдила кроз анегдоту да њен супруг често прети да ће ако му се не повећају месне порције појести Туту, а Тута га упозорава да има туберкулозу па му неће пријати.

Хашки адвокати су својевремено радо препричавали шалу коју су Налетић, Шешељ и Зоран Жигић приредили Милану Милутиновићу. Рекли су му да ће у притвору бити спроведена контрола свих просторија и да је јако важно да свака ћелија буде сређена, а ако не буде могао би да трпи озбиљне последице. Порука је озбиљно схваћена, легенда каже да је Милутиновићева ћелија просто сијала. Чим је заспао, наведене комшије су међутим, у његову ћелију угурали велики заједнички фрижидер. Када је ујутру стражар приметио да нема фрижидера и да је код Милутиновића овом је требало много времена да докаже невиност пре свега захваљујући чињеници да сам не би успео да гура фрижидер...

Главни организатор прослава православних празника у Схевенингену, све до смрти, био је Слободан Милошевић. Хашки притвореници још памте како је он пре три године припремио обилан ускршњи ручак, на који су били позвани сви притвореници из истог дела притвора. Бивши председник Србије је у притворској кантини тада наручио три печена прасета и велику воћну торбу. Опште је познато да је за већину оптужених без обзира на националност био и остао председник. Не само да су га тако ословљавали већ су га уважавали као председника.

Иначе, правила притвора у Схевенингену забрањују да породице оптуженика, као и сви остали, уносе храну и цигарете.

– Уноси се само одећа за оптужене и, евентуално, књиге и новине. Ништа друго – каже супруга једног од хашких притвореника. Притворенике могу да посећују чланови породице, пријатељи и други. Занимљиво је да притвореник има право да одбије да се састане са било којим посетиоцем, осим са представником тужиоца суда или са инспектором кога је именовао суд. Сви посетиоци морају да поднесу захтев Секретаријату суда како би добили дозволу за посету. Посете надзире особље притворске јединице, али се разговори, у принципу, не прислушкују и не снимају. Уколико постоји сумња да се ова слобода злоупотребљава, могу се наметнути посебна ограничења.

Ћелије у којима бораве притвореници су око 10 метара квадратних. У њима се налази кревет, радни сто, фотеља, телевизор и орман за гардеробу. Окривљени могу у ћелији да користе и свој лаптоп.

Током боравка у притворској јединици станари имају право да носе сопствену одећу уколико је она, према мишљењу управника, чиста. По потреби, цивилну одећу може да обезбеди и притворска јединица. Коришћење личних предмета који не представљају опасност за безбедност и ред такође је дозвољено. Осим тога, притвореници једном недељно могу да, за сопствени новац, у затворској радњи купују ситнице за личну употребу. Уколико немају довољно новца, могу од управника затражити да се обрати секретару суда за доделу средстава у ту сврху.

Одржавање личне хигијене у Схевенингену је веома важно. Свака ћелија има туш и тоалетни део. Од свих притвореника се очекује да стално одржавају личну хигијену и да им одећа и простор буду чисти и уредни. Гардероба се мења у редовним размацима, а притвореницима је на располагању перионица и берберин.

Притвореници најрадије проводе време у сали за физичку активност, теретани и библиотеци...

Они који бораве у Схевенингену могу о сопственом трошку да набављају и у ћелији држе књиге, новине и други прибор за читање и писање. Наравно, уколико тужилац захтева да им се то из одређених разлога не ускрати. Уз посебну дозволу управника, такође, могу да набављају материјал и опрему за било који хоби који је у складу са безбедносним правилима, и редом притворске јединице. Књиге се једном недељно могу позајмљивати из библиотеке затвора. Телевизор и радио-апарат могу се изнајмити само уз одобрење управника, који такође одлучује о износу најамнине.

Притвореници имају право да телефонирају, о сопственом трошку, радним даном у било које време између 9 и 17 часова. Уколико немају новац, од управника могу да траже да телефонирају на рачун суда. Телефонски разговори се, у принципу, не прислушкују и не снимају. Уколико постоји сумња да притвореник злоупотребљава ову слободу, могу се завести додатна ограничења (случај Војислава Шешеља, председника Српске радикалне странке).

Осим телефонских разговора, као и у сваком другом затвору, и у Схевенингену су дозвољене посете.

– Притворенике могу да посећују чланови породице, пријатељи и други. Занимљиво је да притвореник има право да одбије да се састане са било којим посетиоцем, осим са представником тужиоца суда или са инспектором кога је именовао суд. Сви посетиоци морају да поднесу захтев Секретаријату суда како би добили дозволу за посету. Посете надзире особље притворске јединице, али се разговори, у принципу, не прислушкују и не снимају. Уколико постоји сумња да се ова слобода злоупотребљава, могу се наметнути посебна ограничења.

Да би неки оптуженик имао право на новчану помоћ, неопходно је, да буде држављанин Србије и да се добровољно предао Хашком трибуналу, као и да је затражио такву помоћ од Националног савета. Сваког месеца држава издвоји око два милиона динара за помоћ осуђеницима и њиховим породицама. Од тога више од 60 одсто одлази на трошкове путовања најужих чланова породице. Реч је о три врсте помоћи коју влада на њихов захтев, односно на захтев њихових породица, може да одобри, својевремено је објаснио Душан Игњатовић, директор канцеларије Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом. Помоћ се даје оптуженима за надокнаду трошкова у притвору, за пуне трошкове члановима уже породице када иду у посету у Хаг, као и материјална помоћ која се породицама пружа из хуманитарних разлога.

Сваки српски притвореник коме је одобрена помоћ месечно добија по 200 евра за трошкове у притворској јединици. Део тог новца одлази и на телефонске позиве.

Истовремено, супруга и деца имају загарантоване три повратне авионске карте на линији Београд – Амстердам – Београд, на свака два месеца. Осим тога, сваки члан породице који отпутује у Хаг добија и по 250 евра на име осталих трошкова, као што су, рецимо, смештај и исхрана.

Национални савет за сарадњу с Хагом може да помаже породицама оптуженика које бораве на територији Србије. Оне, наиме, имају право на разлику у новцу између просечне зараде у Србији и укупних месечних прихода свих чланова породице.

У цифру од два милиона динара, како каже директор канцеларије Националног савеза за сарадњу с Хагом, не улазе трошкови пута када се оптужени привремено пуштају на слободу и касније враћају у притвор. Не улазе ни трошкови одбране, јер њих финансира Трибунал, или сами оптужени уколико ова институција процени да они имају „вишак средстава” из којих могу да намире адвокате. Док бораве на привременој слободи, хашки оптуженици не добијају никакав новац.

Izvor: Politika