Глобални Апсурдистан :: Srpski Nacionalisticki forum

Србија је поново у потпуно апсурдној ситуацији. Сада је то болно јасно сваком иоле прибраном.Вест је стигла пред само закључење овог броја „ЕВРОПА НАЦИЈА“. Није изненадио њен садржај , него демонстрирана циничност. Званични представник УН на преговорима о статусу Косова и Метохије Марти Ахтисари –главни координатор тих преговора, који би требало (ваљда) да усмери две стране ка компромисном и трајнијем решењу- изјавио је да су преговори практично завршени, дан пре него што су и почели, јер се „њихов исход зна“.

На основу „већинске воље становништва“, Космет ће „добити независност“. (Ахтисаријев каснији деманти самог себе био је намерно млак,формалан и неубедљив, заправо наставак претходне изјаве другим тоном).
На страну сада то да ли је у сличним случајевима већинска воља становништва на некој територији узимана као довољан основ за независност (Српска Крајина,Српска,Каталонија,Придњестровље,Абхазија,Осетија,Курдистан...).
На страну и то како се до постојеће етничке већине на Косову и дошло, с обзиром на резолуције УН које јасно наводе забрањене начине у тој ствари. На страну чак и то да ли се споменути „међународни представник“ уопште и могао наћи на том месту, и да ли његов мандат допушта такве изјаве (тај специјални рат изјавама).
Остаје неутрално,објективно , логичко питање : чему онда „преговори“? Чему онда сва та именовања и тимови,стратегије и тактике, анализе и процене, рунде и сликања, сви ти недолични и скупи циркуси?
Да ли је то само смоквин лист за континуирано насиље над међународним правом и универзалним принципима, устоличено у ново право и нови принцип?
Или је смисао да се Србија отера из преговора пре него што на њима почне озбиљно,стручно и аргументовано да брани своје интересе (што би јасно показало да српска позиција,упркос свему,није баш тако инфериорна и изгубљена)?
Или је,пак,циљ: натерати Србију да пристане на очигледну „превару на највишем нивоу“, да преименује мировни уговор у акт о капитулацији, да се сагласи са неиспуњавањем пуноважећих међународних обавеза према њој и уђе у погађање о споредном? Да се ценка хоће ли јој,када и како бити плаћено (компензовано) оно што јој је већ,тврди се,отето?
Како даље ићи путем који је обесмишљен већ на првом кораку? А како не ићи када знаш да „у сваком твом кораку миленијуми роморе, сви отишли кроз тебе теку“? Сме ли се због једне изјаве испасти из седла и не учинити све што је до нас?
Ахтисаријева изјава, неочекивана само у мери своје ледене безочности, појела је на овој страници белешку о једној позоришној премијери у Београду. А након премијере, говорећи о представи и епохи у којој живимо,редитељ Тања Мандић Ригонат је рекла:

„У овом свету, иако је он већ дуго сведен на порнографску скицу, ипак се још вреди борити за правичност. Није увек све у остваривању циља, има нешто и у борби“.

Е.Нација