Ф. Вилијам Енгдал: Трећи светски рат је почео

Ексклузивни интервју: Ф. Вилијам Енгдал, водећи светски политички аналитичар, економиста и аутор више књига о новом светском поретку, говори за Геополитику

Ми нисмо препознали чињеницу да је америчка инвазија у Авганистану и Ираку, пре једне деценије, означила, заправо, почетак Трећег светског рата. Либија је само последња у низу рунди у биткама Пентагона за оно што се назива потпуном доминацијом – тоталитарна демократија новог светског поретка. Центар овог рата или серије малих ратова, као део великог и целог позоришта конфликта, јесте Евроазија, па и покушај трајног спречавања уједињења евроазијске регије, која би могла бити изазов америчкој доминацији.

Разговор водио и превео: Милан Старчевић

Цењени господине Енгдал, текућа година била је прожета државним револуцијама. Доживели смо „арапско пролеће“, али је и у другим крајевима света, као у Белорусији, покушано извођење државног пуча. У мас-медијима се стално говори да су народи незадовољни својим владама, да желе бољи животни стандард. Да ли је заиста све то тако, да ли су се револуције спонтано догодиле, или постоји неко ко је иза невидљиве завесе вукао конце?
- Сваки устанак коме смо били сведоци у 2011. години био је планиран и изведен од стране организација које је директно усмеравала америчка обавештајна служба. Такозвано „арапско пролеће“ планирано је још 2003, одмах након америчког бомбардовања и окупације Ирака, коју је Бушова администрација прозвала „Великим блискоисточним пројектом. Чланови Г-8 су тај пројекст одбацили, сматрајући га преопасним. Пројекат је позивао на стварање таласа промена режима широм целог исламског света: од Авганистана, преко централних азијских држава на Средњем истоку, као и широм северне Африке, све до Марока. Млади активисти са Твитера који су предводили догађаје у Каиру, претходно су били одведени у Србију и Вашингтон да буду обучени за оно што Пентагон назива „ненасилном методом ратовања“.

Споменули сте Србију. То онда, по мом схватању, значи да је покрет „Отпор“ имао удела у пучевима у арапским земљама. Додуше, сви устанички покрети у земљама револуције имају скоро нешто заједничко; наиме, сви користе песницу за симбол борбе против режима. Тренутно су свакодевни протести у Њујорку под именом „Окупирајмо Волстрит“? Није ли, ваљда, „Отпор“ и овде умешао своје прсте?
- Суоснивач „Отпора“ Иван Маровић, заправо, био је на демонстрацијама на Волстриту, разрађујући своју вештину. Он је примио енормну количину новца 2000. године, како би организовао масовне протесте којима је, коначно, срушен Милошевић, и који су након тога коришћени, од стране ЦИА и америчке обавештајне службе, као образац за сваки главни покушај промене режима који су предводили Американци, односно такозване „обојене револуције“, било да се ради о Грузији, Украјини или Белорусији.

Када смо се већ дотакли САД, реците нам како Ви, као особа која је рођена у Америци, гледате на политичку и привредну ситуацију у земљи?
- О томе сам детаљно писао у својој новој књизи, „Богови новца: Волстрит и смрт америчког века“, која је објављена и на руском језику (www.warandpeace.ru). Криза у финансијском свету, у коју смо упали у лето 2007, а глобално 2008. године, изазвала колапс целокупне пирамиде америчког дуга. Ова криза подсећа на низ цунами таласа, где сваки следећи погађа све већи део реалне економије. Народ Америке није у рецесији, него у великој депресији као у тридесетим годинама прошлог века, само што су овога пута околности другачије. Тридесетих година спољни дуг владе био је скоро непостојећи, око 15% бруто домаћег производа, док је индустрија била нетакнута. Људи су били спремни да раде ако им је била пружена могућност. Данас је спољни дуг рекордних 100% бруто домаћег производа, запањујућих 15 билиона долара, скоро половина тог дуга акумулираног од 2000. године. Стопа раста дуга приближавала се Вајмарској Немачкој почетком двадесетих година, и подсећа на покретну олупину воза. Политички гледано, исте специјалне интересне групе – Волстрит банке, нафтни гиганти, војноиндустријски лоби, агробизнис лоби на челу са „Монсантом“ и „АДМ“ – исти новац финансира и контролише обе политичке странке. Бирачи који су мислили да је Обама велики „председник промена“ коначно су се пробудили и схватили да је он, у ствари, Џорџ Буш у јагњећој кожи; а ту кожу су данас добрано изгризли мољци.

Иако нико не воли радо да прича о томе, поједини независни новинари смело изјављују да су политичари у Америци само марионете, да неко други, ко поседује много новца и моћи, у ствари управља овом земљом. Постоји ли за Вас барем један председник САД који је тежио да води самосталну политику, супротну жељама моћног лобија?
- По мом мишљењу, последњи председник САД који је само покушао да спроведе политику супротну од политике моћних елита естаблишмента био је Џон Кенеди. Њега су убили ЦИА, Пентагон и Линдон Џонсонови тексашки сарадници, удруживши се да га се отарасе, јер је представљао претњу њиховом дневном реду. Више детаља о томе зашто су га убили може се пронаћи у мојој новој књизи „Богови новца“.

Пређимо сада на проблем који највише интересује све народе на планети, а то је светска финансијска криза. Са Ваше тачке гледишта, може ли се тренутна криза зауставити, и на који начин?
- Наравно да криза може бити заустављена. У ЕУ и Европи је много лакше јер овде и даље производимо реална добра која су свету неопходна – аутомобиле, алатне машине, опрему. У САД производња се одавно већим делом преселила у земље са јефтином радном снагом. У овој кризи лажни новац гуши реалну економију. Да би то било заустављено, владе би требало да издвоје и истакну три до пет великих финансијских институција у својој земљи, које су највећи кривци за највеће финансијске злочине, и да их национализују, зарад опште добробити. То није социјализам. Заправо, ако хоћете, можемо то назвати ригоронзим тржишним капитализмом. Када компанија од јавног интереса банкротира услед погрешних одлука, држава је преузима све док она не буде реорганизована и док не поврати здраву оперативност. Шведска је овако поступила раних деведесетих, током велике кризе банкарства и некретнина, узимајући токсична или лоша средства у некретнинама у одвојену државну институцију, Секурум, где су биле држане док се стање економије није поправило после две или три године; тако су реална економска средства могла бити продата у позитивну економску ситуацију у профиту. Банке су тада биле способне да остваре нормалан посао и да потрошачи позајмљују, као што је и коначни трошак пореских обвезника процењен на нулу. Модел „Добра банка − лоша банка“ заправо је био предложен током 2007−2008. кризе и Хенрија Паулсона; у Трезору су изјавили „то је социјализам, а ми не подржавамо социјализам у Америци“. Каква глупост!

Већ дуго живите у Европи. Доживели сте формирање Европске уније и увођење евра. Да ли, после свега, сматрате да је Европска унија један неуспешан експеримент?
- Идеја о ЕУ је конципирана током осамдесетих година као структура која би омогућила Европи да попуни – по њиховом мишљењу − вакуум моћи, напуштен од стране америчке суперсиле у опадању. Ја сам документовао зашто се то нигде другде није догодило, али је јасно да је модел Европске уније дубоко погрешан. Она није органска и демократска унија, већ пре творевина највећих банака. То је и разлог зашто су владе ЕУ, не тако давно, створиле неутралне рејтинг-агенције, са базом у Европи, које би конкурисале Moodys или S&P, или да национализују лоше банке.

Евро је на вештачким апаратима. Има ли му спаса?
- То зависи од тога шта подразумевамо под спасавањем. Наравно да ће бити договорен заједнички пут како би се задржала заједничка монета, с обзиром на то да је улог, једноставно, превелики. Али, по којој цени и за коју реалну економију, a да се не сроза животни стандард становништва, то је право питање.

Узимајући у обзир свеукупно данашње стање у свету, пре свега економску моћ која је у опадању и безбедносну ситуацију, прети ли нашој цивилизацији сукоб ширих размера? Многе државе су војно опремљене најбољом могућом технологијом, почевши од нуклеарних бомби, биолошког оружја, најновијих борбених авиона, противракетних радара…
- Ми нисмо препознали чињеницу да је америчка инвазија у Авганистану и Ираку пре једне деценије означила, заправо, почетак Трећег светског рата. Либија је само последња у низу рунди у биткама Пентагона за оно што се назива потпуном доминацијом – тоталитарна демократија новог светског поретка, што је и један од наслова мојих књига.

Где је евентуално жариште новог сукоба?
- Центар овог рата или серије малих ратова, као део великог и целог позоришта конфликта, јесте Евроазија, па и покушај трајног спречавања уједињења евроазијске регије, која би могла бити изазов америчкој доминацији.

Против човечанства се не води само поробљавајући, економски, ментални, шпијунски и пропагандни рат, него и рат који тренутно није толико уочљив, али који у будућности може имати фаталне последице за све народе, а реч је о генетески модификованим организмима (ГМО). Ко је одговоран, и шта се тиме жели постићи?
- Написао сам књигу „Семе уништења − скривена агенда генетских манипулација“ (и на руском језику), у којој сам открио да су истоветни моћни интереси Рокфелер фамилије финансирали истраживање за стварање ГМО патентираних семена. Питао сам се зашто. Одговор сам добио у једној застрашујућој речи: еугеника. Ова елита жели да уклони милијарду људи са планете, а патентирано семе чини главни део тог циља.

Како објашњавате на први поглед парадокс да Рокфелер и Бил Гејтс на Свалбалду праве банку оригинала семена, док иста Рофкелерова фондација, преко Монсанта, подстиче производњу вештачких „терминатор“ семена, која поништавају изворне биљне културе? Да ли се иза ових, на први поглед противречних процеса, крије амбиција да се у будућности успостави монопол над производњом и прометом биљних врста и хране уопште?
- Свалбард семенска банка је једна од најопаснијих претњи за даљи живот на планети. Они скупљају сваку сорту семена која постоји и замрзавају је. Онда се врата отварају за „случајно“ уништење националних семенских банака, као што је то случај у Мексику за кукуруз, или раније у Абу Грајбу (у Ираку) за пшеницу. Затим ће само моћне елитне породице контролисати све преостале врсте семена на земљи.

Пратите ли политичке прилике у Србији? Режим у Београду је под притиском, како од стране незадовољног народа због све лошијег животног стандарда и свеопште унутрашње и спољне политике, тако и од стране Европске уније, која због пријема у њихову заједницу уцењује Србију да реши спор, како они кажу, са суседном државом Косово (другачије формулисано: да Србија призна независност Косова). Шта да се чини у овом тренутку? Имате ли савет за наше политичаре, а и за српски народ?
- Моје искрене симпатије људима у Србији. Услови Европске уније, као што сам упозоравао више пута раније у Хрватској, када су их завели, смртоносне су за национални економски суверенитет. Они су део глобализације која се пројектује у моћним мултинационалним корпорацијама у Бриселу и лоби групама, попут Европског округлог стола. Зашто би Србија била приморана да призна Косово, чији је „председник Владе“, Хашим Тачи, био глава организованог мафијашког прстена крајем деведесетих година, и који је био укључен у трговину органима, убиства и друга кривична дела, у складу са истрагом Савета Европе? Косово је створено од стране ЦИА и НАТО-а, као део ширења НАТО-а, како би се успоставила контрола над читавом Евроазијом, од Русије до Кине, и преко области између.

Енгдал – једна беспрекорна биографија слободног интелектуалца

Фредерик Вилијам Енгдал рођен је 9. августа 1944. године у Минеаполису, а одрастао је у Тексасу. Студирао је инжињеринг и права на Универзитету Принстон до 1966, а од 1969. до 1970. постодипломске студије економије на Универзитету у Стокхолму, са фокусом на међународне економске односе. Током последњих тридесет година интензивно је проучавао и писао у својим чланцима и књигама о геополитичким и политичко-економским питањима, улози глобалне нафтне и енергетске политике, до пада долара и глобалне пољопривреде.
Радио је као независни економиста и новинар у Њујорку и Европи, обрађујући теме попут Европске уније, нафтних деривата, житног лобија, политике ММФ-а, спољног дуга земаља Трећег света, закулусних политичких и економских игара, ГМО, војних сукоба, револуције… Пише за новине, часописе и електронске медије, као што су: Global Research, Nihon Keizai Shimbun, Grant's Investor.com, European Banker, Buisness Banker International итд. До сада је написао пет књига. Енгдал је почео писати о нафтној политици за време прве нафтне кризе у раним седамдесетим годинама прошлог века. Његова прва књига, „Век рата − англоамеричка нафтна политика и нови светски поредак“, расправља о улози Америке у свргавању иранског шаха 1979, што је значило манипулисање ценама нафте и заустављање совјетске експанзије. Више од двадесет година живи у Немачкој, у околини Франкфурта, где ради као слободни публициста.

Геополитика бр. 46