Prohodala kraj moštiju
Svete Petke u Jašiju
Upalim sveću i krenem prema ikoni Majke Svete iz trećeg veka da se pomolim, kad jedna žena iz grupe kriknu: Nado, ti si se ispravila, ti hodaš!, priseća se Džakula

Rano izjutra, juče, dok se stvarala kolona ljudi sa flašama u redu za svetu vodu ispred crkve Svete Petke na Kalemegdanu, Beograđanka Nada Džakula lomila je svoj slavski kolač i delila ga narodu. Tako ona već devetu godinu urani na dan Prepodobne mati Paraskeve, Svete Petke, da sa ljudima podeli svoju sreću. Nada je sredinom devedesetih, kad je otišla na poklonjenje moštima svetiteljke poznate po čudesima - pobedila bolest koja ju je mučila od mladosti!

Kada se porodila u 22. godini, a sada ima 60, došlo je do uklještenja živca na kičmi. Dok se porađala, bile su joj vezane ruke na stolu, u prostoriji su krenule da kukaju neke žene, nju bilo sramota da kuka kad rađa dete. Stisla zube, počela da se porađa, napravila nagli pokret, i od tada je na mukama.

Na rukama do kupatila

- Kada je promena vremena ili kako nešto podignem, mene naglo zaboli, ispadne mi kuk napolje, otekne mi koleno i ja tako sva kriva idem na posao. Radila sam u Institutu za alatne mašine i alate na Mašinskom fakultetu. Svi su me znali i dan-danas se sećaju kako sam bila iskrivljena da ni kroz vrata nisam mogla da prođem - veli Nada.

Osamdesete godine, kad je umro Tito, trčala je svaki čas da se javi komitetu. - Trči vamo, trči tamo. Naš institut bio raspoređen u Tašmajdanskom parku, gde smo čekali red da u mimohodu prođemo kraj Titovog odra u Skupštini SFRJ. Trčala tako, a obukla neke cipele da ne nazebem. I osetim odjednom, napunila mi noga cipelu, otekla. Dva sata iza ponoći.

Odjednom se kraj mene stvori moj muž Gojko, koji je čekao, isto, al' sa svojom firmom. Kaže: Ajdemo mi, ženo, kući. Ovo se neće napraviti red do sutra ujutru. Moramo decu voditi u školu. Nema autobusa nigde. Izujem se jer su me noge bolele i dođem bosa kući peške od JAT-a do Medakovića. Tu sam nazebla, taj nerv otišao. Totalno se iskrivim. Užasni bolovi, a ja, jadna, trpim dokle sam mogla - priča Nada.

Od lekara do lekara i, na kraju, operacija četvrtog pršljena kičme u Zemunu. Doktori rekli da je bilo veliko uštinuće, ali operacija uspela. Kad ti normalno jedeš, kad hodaš, rekli, ti si zdrava. Al' Nadu i dalje bolelo. I to sve jače.
   
      

Osušeni cvetovi

Nada u kući ima uramljena dva osušena cveta. Uzela ih je sa ćivota Svete Petke u Jašiju i sačuvala ih za uspomenu. Na zidu visi i ikona Bogorodice koja malog Isusa uči da hoda.
      
      
      
   

- Rekla sam doktoru da me stalno nešto bode kako se god okrenem, kako sednem, kao da me iglom probada. Posle utvrdili da je, dok su sekli kičmu, ostalo jedno parče baš špicasto. Nije bilo presvučeno hrskavicom i tačno zadiralo u tkivo. I malo, malo, ja se ponovo iskrivim. Stalno na bolovanju, tako sve do 1995. Bila sam skoro nepokretna, ležim na krevetu, svučem se rukama dole, pa se nekako dogegam do kupatila - objašnjava Nada.

Komšinica, inače doktorka, davala joj injekcije, vodila je kod fizijatra, tamo joj rekli: Vama je ugašen Ahilov nerv na levoj nozi, nije ni čudo što tako hodate. Vi nikada nećete prohodati!

- Ležala kod kuće, čitala i jednog dana pročitam u novinama da neka gospođa Jovanka vodi na put u grad Jaši, u moldavskom delu Rumunije, gde se u crkvi čuvaju mošti Svete Petke. Dođe mi odjednom u glavu: Ma daj da odem, to će me spasti. Trebalo da se ide 17. avgusta 1995. Tog dana imala sam zakazanu komisiju za invalidsku penziju. I ne odem. Posle mi kažu da ni ostali nisu otišli. Odložili za 25. septembar. Moji iz kuće skočili, jesi ti normalna, ko će te voditi, kako ćeš izdržati. Ja im kažem, ići ću sama, boli me ovde, boleće me i tamo - kaže Nada.

Dovezao je muž u sedam na autobus, kad tamo neki pijani vozači iz Jagodine, doterali razdrndan autobus. Umalo da ne odu, ali neki čovek im preko agencije nađe drugi autobus. U dvan'est sati krenuli i posle dva dana stigli u Jaši.

Sanjala sveticu

- Usput su mi pomagali, pridržavali me vamo-tamo. Prespavamo u hotelu, i sutradan u crkvu. Kupim gomilu sveća da zapalim, za prijatelje i rodbinu, onako iskrivljena. Ponela sam i jedan jastuk za Svetu Petku. Kad su otvorili ćivot, stanem u red. Mošti Svete Petke su pokrivene platnom, sa tri crvena rubina preko glave, na pozlaćenom jastuku.

Nekad su mošti bile potpuno otkrivene, ali su ljudi čupkali kosu, pa su morali da naprave pokrov. Kad sam prišla, pipnem je, a meni ruke njene izgledale kao da su žive. Prosto, kao da dotaknete živo telo. Popalim one sveće, suze su mi išle nekontrolisano i vratim se kod nje. Pade mi tad na pamet da zapalim sveću za Srbe u Bosni, pošto mi je brat bio tamo. Pitam sveštenika pored ćivota koji stalno tu stoji da mi da jednu veliku sveću, on mi da, htedoh da mu platim, ali reče: Ne, suzama si je platila.

Upalim sveću i krenem prema ikoni Majke Svete iz trećeg veka da se pomolim, kad jedna žena iz grupe kriknu: Nado, ti si se ispravila, ti hodaš! U tom trenutku ja nisam ni osetila da sam se uspravila, da bolova više nema i da hodam! Ništa nisam osetila. U trenu se sve dogodilo, kuk nije bio izbačen, peta nije bolela, bila sam prava - seća se Nada. U dva sata trebalo je da pođu u Beograd, imali su sastanak ispred hotela.

- Ja vidim, svi izašli iz autobusa, gledaju u mene i onu ženu, pomislih da nismo zakasnile. Potrčim koliko me noge nose i tad shvatim: Ja trčim! A oni, u stvari, izašli da mene vide. Sve gledaju, pa misle da sanjaju... Kad su stigli u Beograd, muž Gojko je čekao kod crkve Svetog Marka, računajući da će Nadu izneti na nosilima od tolikog napora i puta od 1.250 kilometara. Bio je šokiran u trenutku kad je ona s torbama istrčala iz autobusa.

Svetu Petku je posle sanjala više puta, vodila je u snu do Golsvortijeve ulice, do crkve posvećene Svetom Nikoli, koja inače ne postoji. Slavi od tada pored svoje slave, Svetog Petra i Pavla, i Svetu Petku. Išla je poslednjih godina nekoliko puta u Jaši, vodila je turistička agencija kao atrakciju, ali nikada nije videla ništa slično onome što se njoj desilo u septembru, pre devet godina.
Dragoljub Petrović