ПЕСМЕ БОГУ И РОДУ



Скини с мене бриге многе

Скини с мене бриге многе
Не могу их носити
Никог немам да помогне
Немам кога молити

Бринем дању, бринем ноћу
Брига бригу дозива
Многи виде моје сузе
Мало ко се одзива

Ја не тужим Твоје људе
Ти си свима Судија
Свако носи своје бреме
Свак уздише ко и ја

Ти помози свима брижним
О Исусе Боже мој
Па најпосле к мени дођи
Гле и ја сам слуга Твој

Скини с мене тешке бриге
Знам да хоћеш и можеш
Клањам Ти се, молим Ти се
Да и мени помогнеш!



Говори Господе

Говори Господе, слуга Твој Те слуша
Тебе, само Тебе, жељна му је душа
Немоћан је слуга да види и чује
Док у њему Твоје не заструје струје
Помози мом виду, помози мом слуху,
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

Говори Господе, пре свршетка пута
Да ми с правог пута душа не залута
Говори ми тихо, ал нек буде јасно
Говори Преблаги, док не буде касно
Помози мом виду, помози мом слуху
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

Знам: говорио си, ал опет говори,
Док од Твојих речи срце се разгори,
Док се вид отвори, и слух се оснажи
О говори Оче, слугу Твог ублажи
Помози мом виду, помози мом слуху,
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

Знам: говорио си кроз Пророке давне
И кроз Сина свога и кроз свеце славне,
Ал, смилуј се црву, говори поново,
На језику Твоме, старо бива ново.
Помози мом виду, помози мом слуху,
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

Нека речи Твоје у мени забрује
Да Твој слуга чује и браћи казује
Говори Господе, слуга Твој Те слуша
Твога слатког гласа жељна му је душа
Помози мом виду, помози мом слуху,
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!





Хајте браћо белој цркви

Хајте браћо белој цркви, да се Богу помолимо
Дародавцу свих добара, да се смерно поклонимо

Оставите бриге мале, одморите руке вредне
Сетите се душе своје, душе гладне, душе жедне

Оставите ситне злобе, благи Бог је Отац свију
Он све тражи, Он све зове, царство вечно да добију

Данас јесте, сутра нисте, та спасти вас неће благо
Спасен биће који твори, што је вечном Богу драго

Кад у цркви Бога славе, добри људи и анђели,
Бог милосни на том збору и вас браћо видет жели

Хајте браћо белој цркви, да се Богу помолимо
Дародавцу свих добара да смерно поклонимо!




Када Србин славу слави

Када Србин славу слави
Он уз колач свећу стави
Па прелива колач вином
И све свети светим чином

Колач му је слика Оца
Сваког добра даваоца
Свећа му је слика Сина
Слика Духа – сила вина

Пред Тројицом Србин стане
Па скрушено он уздахне
Царе вечни благослови
Сви су Твоји дари, ови

Народ сложи и умножи
Нек сви људи буду Божји
Нек сви славе Име Твоје
Твога Суда нек се боје

Ко хлеб нек су срцем благи
Ко свећа душом прави
Ко вино нек су јаки
Благи, прави, јаки, здрави

Знаш ли ко те љуби силно?

Знаш ли ко те љуби силно
Ко те чува дан и ноћ,
Ко ти даје изобилно
Да одолиш врагу моћ?

Знаш ли ко ти живот дао,
Оца, мајку, брата твог,
И ко те је обасјао
Светлим зраком Духа свог?

Знаш ли ко је умро за нас,
На Голготи, знаш ли то,
И радости обећате,
Ко ти спрема знаш ли то?

Мораш знати ко то чини,
Ко то тако љуби нас,
То је Господ са висине,
То је Христос свима Спас!

Зато и ти, ох, сети се,
Па му срце своје дај,
Кад му скривиш, заплачи се,
И замоли опроштај!

У тој сузи покајања
Заблистаће Христов сјај,
Имај у Њег поуздања,
Отвориће теби рај!




Смрт Светога Саве

У Трнову граду, усред зимске циче
Службу служи Светац из ибарске Жиче.
Огрнуо златну, одежду на плећа,
На глави му митра, трепери ко свећа.

Војордање поје, а вода се леди,
Бугарски патријарх, покрај њега седи.
Старачке му усне, од хладноће модре,
Али са њих слећу, ове речи бодре:

Почујте ме браћо, последњи и први
По језику вери, ми смо једне крви.
Ми смо једне крви, сестра нам је слога,
Јер смо деца Христа, једног истог Бога.

Тако је зборио, свети Сава тада,
А после шест дана, сасвим изненада,
Пуче глас по граду, умро свети Сава.

Заплакаше Срби с мора и Дунава
Забрујаше звона пре зорина јава,
Јављајућ губитак Српског Великана!




Ој Србијо


Ој Србијо мајко мила
Да би вазда срећна била
Деца Твоја Тебе воле
За Тебе се Богу моле

Земљо славе и слободе
Све ме мисли Теби воде
Све ме жеље Теби крећу
Све за Твоју чиним срећу

Земљо палих праотаца
Витезова и Светаца
За крст часних мученика
За слободу заточника

Гроб до гроба свето гробље
Ту почива српско робље
И све олтар до олтара
Задужбине српских цара

И Косово тужно стоји
Петвековно ропство броји
Спомен славе и јунаштва
И неслоге и издајства

На Косову Грачаница
Крај Мораве Раваница
У Крушевцу Лазарица
На планини Студеница

И све мегдан до мегдана
Пре и после Видовдана
Сва си крвљу заливена
Сва си славом окићена

Но не бој се мила Мати
Бог ће Теби добро дати
Па ћеш бити најсретнија
И од свију најславнија!




Богомољачка песма


Богомољци зашто не појите
Слуге Божије кога се бојите?
Не певате да се веселите
Већ долазак Христов да јавите.

Јављајте га широм на све стране
Устаните противу сатане
Господ мили наређује с неба
Да се само греха бојат треба.

Јер времена још мало имамо
А реч Божју треба да јављамо
И у песми и у проповеди
Доће Господ да нас све прегледи

Зато свако нека чврсто стоји
Нек се буре никакве не боји
Нек реч Божју на све стране шири
А буру ће Господ да умири

Зато појте никог се не бојте
У љубави сви Господњој стојте!

Вера Православна

Вера наша, вера давна,
Вера давна, вера чиста
Тестамент је Живог Христа -
Вера наша православна.

Пуна тајни мада јавна,
Апостоли развејаше,
'Ванђелисти описаше -
То је вера православна.

Љубав к Богу, дужност главна,
Њом се свеци просветлише,
Мученици веселише -
То је вера православна.

Наша вера, вера славна,
Њом се претци прославише,
Вишњем Богу угодише -
То је вера православна.

Вера наша, вера давна,
Њом славимо Христа Бога,
Цара царства бесмртнога -
То је вера православна.




Деца бесмртности


Ми смо деца бесмртности,
За бесмрће створени,
Крст нас спасе од трулости,
Ми смо Крстом вођени -
Ми смо Крстом рођени,
Христом препорођени.

Усред мрака и очаја
Ми светлост имамо,
Усред бола и вапаја
Ми песму певамо -
Ми песму певамо,
Христа прослављамо.

Сред заблуда и незнања,
Грабежи, лености,
Ми смо срећни од надања
И од послушности -
И од послушности
Христовој светлости.

На високој светој гори
Бог нас жудно чека,
На кристални праизвори
Од меда и млека -
Од меда и млека,
Слава Му до века!

Ми смо деца бесмртности,
За бесмрће створени,
Крст нас спасе од трулости
Ми смо Крстом вођени -
Ми смо Крстом вођени,
Христом препорођени.




Кога ћу да хвалим?


Кога ћу да хвалим
Сем живога Бога?
Кога ћу да славим
Сем господа мога?

У Њега је светост,
У Њега је сладост,
У Њега је крепост,
У Њега је младост,

У Њега је јава,
У Њега је будност,
У Њега је слава -
Слатка милозвучност!

Серафими близу
Око Њега стоје,
Ангели у низу
Око Њега поје.

Земља песму чује
И ехо одаје,
Но ехо тугује -
Песми заостаје.

И све нови појци
На небеса стижу,
У светлој поворци
Са старим се нижу.

То су свети људи
Што помреше јуче
И свих страсти луди
Сломише обруче.

Цела војска пева,
Пева: алилуја!
То што земља снева
Од тог небо буја.
Слава Оцу благом,
Оцу премиломе,
Слава Сину драгом
И Духу Светоме!




Шта је најслађе?


Слатко је певати планини и цвећу
И звездама сјајним, и топлом пролећу,
Ал' шта слађе може у свем свету бити
Но Богу певати, и Бога славити?

Слатко је слушати водене жуборе,
И песму славуја из зелене горе,
И мудрост мудраца кад се с уста лије, -
Ал' од речи Божје ништа слађе није.

Слатка ли је љубав брата и другара,
Још је слађа љубав родитеља стара -
Ал' слађе од свега у муци животној
Јесте љубав Божја према деци Својој.

Сладак ли је одмор после тешка рада,
Утеха је слађа после горких јада, -
Ал' слађе од свега у животу целу
Јесте знање да се Бог јави у телу.

Слатко је ћутање после разговора
И сан сладак после труда и замора -
Ал' слађе од свега на ивици века
Јесте вера да нас бољи живот чека.

Земаљске су сласти слатке на почетку
А горке и боне на своме свршетку, -
Трајну сласт испија у животној беди
Ко Господа види где над светом лебд

Вера Православна

Вера наша, вера давна,
Вера давна, вера чиста
Тестамент је Живог Христа -
Вера наша православна.

Пуна тајни мада јавна,
Апостоли развејаше,
'Ванђелисти описаше -
То је вера православна.

Љубав к Богу, дужност главна,
Њом се свеци просветлише,
Мученици веселише -
То је вера православна.

Наша вера, вера славна,
Њом се претци прославише,
Вишњем Богу угодише -
То је вера православна.

Вера наша, вера давна,
Њом славимо Христа Бога,
Цара царства бесмртнога -
То је вера православна.




Деца бесмртности


Ми смо деца бесмртности,
За бесмрће створени,
Крст нас спасе од трулости,
Ми смо Крстом вођени -
Ми смо Крстом рођени,
Христом препорођени.

Усред мрака и очаја
Ми светлост имамо,
Усред бола и вапаја
Ми песму певамо -
Ми песму певамо,
Христа прослављамо.

Сред заблуда и незнања,
Грабежи, лености,
Ми смо срећни од надања
И од послушности -
И од послушности
Христовој светлости.

На високој светој гори
Бог нас жудно чека,
На кристални праизвори
Од меда и млека -
Од меда и млека,
Слава Му до века!

Ми смо деца бесмртности,
За бесмрће створени,
Крст нас спасе од трулости
Ми смо Крстом вођени -
Ми смо Крстом вођени,
Христом препорођени.




Кога ћу да хвалим?


Кога ћу да хвалим
Сем живога Бога?
Кога ћу да славим
Сем господа мога?

У Њега је светост,
У Њега је сладост,
У Њега је крепост,
У Њега је младост,

У Њега је јава,
У Њега је будност,
У Њега је слава -
Слатка милозвучност!

Серафими близу
Око Њега стоје,
Ангели у низу
Око Њега поје.

Земља песму чује
И ехо одаје,
Но ехо тугује -
Песми заостаје.

И све нови појци
На небеса стижу,
У светлој поворци
Са старим се нижу.

То су свети људи
Што помреше јуче
И свих страсти луди
Сломише обруче.

Цела војска пева,
Пева: алилуја!
То што земља снева
Од тог небо буја.
Слава Оцу благом,
Оцу премиломе,
Слава Сину драгом
И Духу Светоме!




Шта је најслађе?


Слатко је певати планини и цвећу
И звездама сјајним, и топлом пролећу,
Ал' шта слађе може у свем свету бити
Но Богу певати, и Бога славити?

Слатко је слушати водене жуборе,
И песму славуја из зелене горе,
И мудрост мудраца кад се с уста лије, -
Ал' од речи Божје ништа слађе није.

Слатка ли је љубав брата и другара,
Још је слађа љубав родитеља стара -
Ал' слађе од свега у муци животној
Јесте љубав Божја према деци Својој.

Сладак ли је одмор после тешка рада,
Утеха је слађа после горких јада, -
Ал' слађе од свега у животу целу
Јесте знање да се Бог јави у телу.

Слатко је ћутање после разговора
И сан сладак после труда и замора -
Ал' слађе од свега на ивици века
Јесте вера да нас бољи живот чека.

Земаљске су сласти слатке на почетку
А горке и боне на своме свршетку, -
Трајну сласт испија у животној беди
Ко Господа види где над светом лебд

Исусе мили


Исусе мили, изворе среће,
Од свију блага благо највеће,
Од свих имена име најслађе,
Од свих имена име најслађе,
Исусе мили, изворе среће!

Исусе слатки, слађи од зоре,
Од твог имена срца нам горе,
Небесни огањ светли у недри'
Од твог имена разум се ведри;
Исусе слатки, слађи од зоре!

Исусе благи, тебе желимо,
Тебе желимо, тебе љубимо;
Пред твоје ноге да нам је пасти.
Од твог погледа кушати сласти,
Исусе благи, тебе желимо!




Услиши нас, Боже наш


Услиши нас, Боже наш,
Кад Ти вапијемо;
Помилуј нас, Оче наш,
Када уздишемо!

Ти си светлост истине,
Осветли нас истином;
Пошљи милост с висине,
Испуни нас милином!

Да би смело ходили
Путем Христа, Сина Твог,
С анђелима славили
Тебе вечног Оца свог.




Молитва Сину Божјем


У телу си к нама дош'о,
За нас на крст страшни пош'о
Гроб те није одржао,
Из гроба си васкрсао; -
Спаситељу Христе, чуј нас,
Сине Божји, помилуј нас!

Вартимеју вид си дао
Те је слепац прогледао,
Закхеју си опростио
И Петра си исправио;
Спаситељу Христе, чуј нас,
Сине Божји, помилуј нас!

Губаве си очистио
И гладне си нахранио,
Хананејку Ти си чуо
А Лазара васкрснуо;
Спаситељу Христе, чуј нас,
Сине Божји, помилуј нас!




Светлости нам треба


Светлости нам треба, о Господе неба,
Светлости нам треба к'о насушног хлеба.
Од наших се дана светлост заклонила,
Над њима је тама крила раскрилила.
Збуњени од таме путници се гложе,
Но шта тама може против тебе, Боже?

Испред каравана нешто дивно блиста!
Далеко, далеко, као лице Христа.
Он је; и глас Његов: "Зашто сте суморни?
Ја вас чекам, децо, ходите уморни!"
Пожуримо, браћо, гле види се мета -
Он што вазда збори: Ја сам светлост света!

Све је твоје, Боже


Твоје је небо и земља Твоја,
Сунце и месец, звезде без броја,
Твари што стоје, плове и лете,
Анђели свети, и душе свете;
Створења сва су Твоја, својина,
Небо и земља – Божја градина.
И ми смо Твоји, кандила мала,
Рука нас Твоја, Боже, саздала.

Рука нас Твоја, Боже, саздала,
Огња Твог искра у нас је пала,
У нас је пала и засијала,
Зажегла наша кандила мала.
О Творче вечни, дух нам рашири,
Духом га Твојим Светим распири.
Кад си нам Отац, и кад смо Твоји,
Имена Твога да смо достојни.




Све имамо у Христу


Све у Христу налазимо,
Све што душа желет може;
Зато Њему сви кличемо:
Помози нам, Христе Боже!

У Христу је сва истина,
Сва истина и сва снага,
Живот, радост и красота
Безбројна друга блага.

Све што траже незнабошци
И што никад наћи неће
Ми смо нашли у Исусу -
Сва богатства и све среће.

Зато сада душа наша
Ништ не жели осим Њега.
Кад имамо Тебе, Христе,
Тад имамо све и свега.




Господе Боже мој


Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
Благослови град и село
Да нам буде све весело.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
И тежака и војака
Да их мине мука свака.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
И орача и копача,
И косача и ковача.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
И у дому домаћина
И у пољу чобанина.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
И путника намерника
И за правду страдалника.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
Болеснике у болници,
И сужњеве у тамници.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
Благослови свештенике
И народне трудбенике.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
Све државне градитеље,
Родитеље, учитеље.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
Ђаке, чатце, богословце
И праведне богомољце.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
Родна поља и ливаде
И гроздане винограде.

Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
И певаче и гуслаче
И нас, твоје прослављаче.




Подај, Господе


Подај, Боже, твоме роду,
Твоме роду и народу
Храбро срце да се бори
За крст часни и слободу.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Верним твојим подај, Боже,
Над неверним одолење;
Нек се јави твоја сила
И кроз наше поколење.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Дај слугама твог олтара
Да затрубе покајање
И за свако добро дело
Свенародно ојачање.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Подај мелем благе слоге
Свим душама богомољним
А неслогом нек се соли
Сваки ручак богоборним.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Ти што ведриш и облачиш,
Час осуши, час накваси,
Кад је чему време, даруј,
Од глади нас, Боже, спаси.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Ти што огњу господариш
И што имаш мач најдужи,
Рат отклони, мир поклони,
И твоју нам помоћ пружи.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Ти што песмом звезде заж'же
И у наш се пеп'о саже
Да смрт својом смрћу сатреш,
Дај нам вечни живот, Блаже.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Сврстај твоје свете чете
Од анђела и од људи,
О Исусе Спаситељу,
Био си нам спас, и буди!
Подај, Господе,
Подај, Господе!

О Тројице пресветаја,
Оче, Сине, Душе Свети,
Оснажи нас, закрили нас,
И постиди род проклети.
Подај, Господе,
Подај, Господе!

Одбрани ме, Господе


Одбрани ме црних мисли
Што ме једу дан и ноћ,
У тескоби Теби вичем:
Притеци ми у помоћ!

Црне мисли и помисли
Из мрака су пакленог;
Ти си светлост, Теби вичем:
Осветли ме маленог!

Црне мисли, луде мисли,
Луде слике и сећања,
Долазе ми без позива,
Без позива и мог знања.

У душу ми увлаче се,
У души ми немир праве,
Пуна ми је душа мрака
И некакве болне страве.

Сам не могу да се браним,
Ја бих хтео ал' не могу,
Зато к теби хитам, вичем,
Спаситељу и мом Богу.

Од мене је пак'о јачи
Сенкама ме својим гуши,
Ал' од пакла Ти си јачи -
О помози мојој души!




О Пречиста


Снегови су на планини
Чисти, чисти, чисти, бели;
Од снегова на планини
Шта је беље и чистије?
Ти си беља и чистија,
И чистија и светлија,
Ти, Мајчице белог Христа,
Смилуј нам се, о Пречиста!

Прекрасно је шарно цвеће
По шареним ливадама;
Од шареног цвећа тога
Шта је лепше и красније?
Ти си лепша и краснија,
Кићенија и милија,
Ти, Мајчице белог Христа,
Смилуј нам се, о Пречиста!

Мирисно је цветно сено,
Покошено, осунчено,
Од тог сена покошена,
Шта је драже, мирисније?
Ти си дража, мириснија,
Ти си блажа, чаробнија,
Ти, Мајчице белог Христа,
Смилуј нам се, о Пречиста!




Зар смем да ћутим


Сва природа бруји
И твар свака виче -
Теби, Творцу своме,
Славопоје кличе.

Небеса и земља
Ћутати не могу
Но песме и хвале
Свом узносе Богу.

Зар ја сам да ћутим
Ја, Божија слика,
Док се ори кругом
Васионска вика?

Душо моја бедна,
Прени се и запој
С васионом целом
Господу славопој!




Небески свет


Небески је свет бескрајан
У светлости Бескрајнога,
Свет чудесан, и свет сјајан,
Свет духовни вечног Бога.

Ту су војске од анђела,
Ту народи праведника,
Ту је слава неувела
Око главе мученика.

Сваког дана небу стиже
јато душа, чета нова,
Са земље се к небу диже
Као јато голубова.

Ка' варнице од бадњака
Лете душе из пепела,
Свака душа бистра, лака,
Свака светла и весела.

На престолу Христос седи,
На престолу посред Раја,
Нове душе љупко гледи
Из вечнога Свога сјаја.

Блажен ко се журно спрема
За вечиту домовину,
Ко ни у ком наде нема
До у вечном Божјем Сину.

 У вери се знање крије


Истину је Христос каз'о
И спасења пут показ'о,
Отворио двери неба;
Шта нам јоште, браћо, треба?

Истина је вечно иста,
Вечно светла, вечно чиста;
Истина се јавља свима,
Ал' она се вером прима.

Правим путем тај путује,
Своме вођи ко верује;
Пут спасења то је Вођа,
То је Христос – Путовођа.

Христос има вечно знање,
Лично знање и сазнање,
Он познаје све почетке,
Све почетке и свршетке.

Мирно броди и путује,
Ведро гледа, не тугује,
Ко верује машинисту.
Веруј и ти, брале, Христу.

Веруј Христу, Он пут знаде,
Сву истину Он имаде,
У вери се знање крије,
Најважније, најмилије.




Најважније знање


Од почетка сакривено
Кроз Христа је откривено.
Некад тајно сад је јавно, -
То је наше знање главно.

Што пророци провидеше,
Апостоли што видеше,
То је наше знање главно,
То учење православно.

Саздани смо мудрим Творцем,
Послати смо благим Оцем,
Бог нас шаље, Бог нас чека;
Божија су оба века.

Век земаљски пут је кратак,
Век небески одмор сладак;
Свак ће жњети што посије:
То је знање најважније.




Алфа и омега


Питаш ли се, дете моје,
Одкад свету старост броје
И на чему осовине
Васионе ове стоје:
Ко о свету бригу брине,
Да не падне, не погине?
Питат можеш само Њега
који рече, мили сине:
- Ја сам Алфа и Омега.

Питаш ли се о почетку,
О почетку и поретку,
Што у свету свуда влада?
Ко саздаде чудну, ретку
Хармонију овог града
Звезданога? Рој парада
Ко покрете? Питај Њега
Који рече, душо млада:
- Ја сам Алфа и Омега.

Но пре твојих свих питања,
Пре твог јава и лутања
Одговоре Он је дао
Из ризнице свога знања,
Крвљу својом записао
И све теби завештао,
Јер те љуби изнад свега
Он који те вечно знао -
Христос – Алфа и Омега.




Отац и син


- Кажи мени, слатки тата,
Има л' скупље што од злата,
И што тврђе од челика,
Има л' слађе што од меда,
Има л' дубље што од мора
И од цвећа ишта лепше,
Има л' боље што од славе,
И од грома што звучније,
И од ноћи што мирније,
Има л' јаче што од смрти,
И од твога топлог крила
Има л' игде већег миља?

- Има, сине, од тог свега
И већега и слађега.
Истина је скупља много
И од сребра и од злата,
Правда тврђа од челика,
Од меда је милост слађа,
Од мора је срце дубље,
А од цвећа душа лепша,
Од славе је чедност боља,
Од грома је још звучнији
Вапај правде погажене,
И од сваке тихе ноћи
Мирнија је савест чиста;
Од смрти је љубав јача,
А од мога топлог крила

Много више има миља
У очинском крилу Оног
Што нас с неба благосиља.

Мајка и ћерка


- Кажи мени, слатка нано,
Је л' од Бога тако дано,
Да нам овај живот пружа
Више трња него ружа?

Је ли тако Божја воља
Да нас прати свуд невоља?
Да живимо све у страху
И у сумњи и уздаху?
Кад ће ово време проћи?
Да л' ће ипак боље доћи?
Душа ми је устрашена
Као тица уловљена.
Па кад си ме ти родила,
Охрабри ме, мајко мила.

- Не бој ми се, кћери моја,
Нек се стиша душа твоја.
Више трња – скупља ружа,
Тај ми наук живот пружа,
А невоље што су веће

То је лепше лице среће.
Голготска је горка стена
Двер на храму васкрсења.
Лек од страха и уздаха
Јест, и биће, вера јака.
Лек од сумње, кћери мила,
Од увек је нада била.
У веру се ти обуци

И штап наде држ' у руци,
Па запевај, ти и нана:
"Нисмо саме, Бог је с нама!"




Брат и сестра


Кажи мени, мили брале,
Што се многи људи хвале
Својом славом, својом снагом,
Својим знањем, својим благом?
А кад умру све пропада,
И то тако од вајкада.
Што се онда хвале лудо -
Велико је за ме чудо.

- Казаћу ти, сејо мила,
Та што си се зачудила?
Ко се хвали својом славом
И премудром својом главом,
Својим знањем, својом снагом
И сабраним тешким благом -
Он је духом врло мали,
Јер се само крађом хвали:
Од Бога је све покрао
Ил' он знао ил' не знао.
Слава, снага, благо, знање,
Божије је то имање,
Вечна слава у Богу је,
Вечним благом Бог благује,
Вечном снагом Бог царује,
Вечним знањем Бог умује:
Зар се може хвалит' грана
Да без стабла стоји сама?
Зато сада, сејо моја,
Нек је жива душа твоја,
Господу се поклонимо
И овако завапимо:
Слава теби, вечни Боже,
Без тебе се ништ' не може,
Нити ико ишта значи
Твојим сјајем ко не зрачи!




Свештеник пастви


Кажи нама, свештениче,
Свештениче, духовниче,
Кад је Христос у свет био
Шта је људе Он учио?
Шта је људе саветов'о?
Шта је свету дао ново?

Казаћу вам, децо мила,
Да би навек жива била.
Кад је Христос у свет био
Истину је објавио
Да је љубав врх врхова.
Заповест је ово нова.
Љубите се, рече тако,
Да би у свет знао свако,
Да сте моји ученици,
Да сте моји следбеници.
У службу се љубав ставља,
Кроз службу се љубав јавља,
Ко год љубав праву има,
Гордошћу се не надима.
Ко год љуби, тај и служи,
На живот се тај не тужи.
За право се он не бори
Нит' о праву и говори,
Њему право само хита
Ка' за царем царска свита.
Поред права још и слава
Главу слуге увенчава,
И власт и част и господство
И у вечност с Богом сродство.
Тако служба све добија
Кад се кроз њу љубав сија,
Љубав света, љубав чиста
По примеру светог Христа.




Буди храбар и слободан


Буди храбар и слободан,
Рече Господ Навину,
Ја ћу за те војевати,
Само држи истину.

То и сада Господ збори
Сваком правом Србину:
Ја сам с тобом, буди храбар
И одржи истину.

Истина је што људима
Јеванђеље казује,
Ко истину крепко држи
Над злом сваким царује.

Истина је са слободом
Нераскидно везана,
Обојима једна песма
Од Срба је спевана.

За крст часни и слободу -
То је српска лозинка;
Без то двоје – живот што је?
Србин нема починка.

Буди храбар и слободан,
Бог ти збори, Србине,
Ја ћу за те војевати,
Само држ' се истине.

Свете чете


Скупите се, свете чете,
Свете чете Христове,
Са свих страна нек долете
Чете нове и нове.

Главе доле приклоните
Пред свевишњим Господом,
Срца к Њему уздигните
Са синовском слободом.

Заклицајте, запевајте,
Са јутарњим звездама,
Окитите име Божје
Венцем светих песама.

Слава Оцу, и Сину,
Слава Духу Светоме,
Светом Тројству бесмртноме,
Слава Богу једноме.




Не бојте се


Не бојте се, Господ рече,
Кад чујете гласове
Да се диг'о брат на брата
У крваве ратове.

Не бојте се, Вишњи рече,
Ја сам Бог над војскама,
Ја не спавам; око моје
Бди над људским борбама.

Не бојте се, Христос рече,
Ја сам с вама до краја,
Ко без Мене борбу води
Борба му је без сјаја.

Нек се црна земља стреса,
Нека гори камење,
Ми чекамо са небеса
Обећано знамење.

А кад сијне крст на небу,
Кад затрубе анђели,
Тад ће Господ венце славе
Својим верним да дели.




Устаните, децо Божја


Устаните, децо Божја,
Прославите вишњег Бога,
Сложно песму запевајте, -
Нек је жива света слога.

Устаните, децо Божја,
Уздигните срца горе,
Где престоли вечни стоје,
Где анђели тајне зборе,

Тајне зборе о Тројици,
Њеној сили, њеној слави
И животу и блаженству
И заносу и љубави;

Тајне зборе о Пречистој,
О јутарњој звезди јасној
Што објави Сунце правде
У светлости вечној, красној;

Тајне зборе и роморе
О Исусу Спаситељу
Што с престола вечног сиђе
Нас да дигне к Родитељу;

Да нас викне и довикне
Као стадо изгубљено
И за собом у Рај збере
Своје стадо избављено.

Устаните, децо Божја,
Прославите вишњег Бога,
Сложно песму запевајте. -
Нек је жива света слога.




Трубачи вечни


Трубачи вечни спремају трубе
Долазак Христов сви да затрубе,
Сви да затрубе, земљи да јаве
Кончину света препуну страве.

Трубачи вечни, анђели чудни,
Збор ће затрубит' у дан пресудни,
У дан пресудни – да сви устану
Пред свога Творца на Суд предстану.

Грешни и свети, сви до једнога,
Хитно ће поћи пред свога Бога,
Пред свога Бога, пред збор анђела,
Плату да приме за своја дела.

Трубачи вечни већ спремни стоје
И час времена за часом броје.
Пребројте и ви, о браћо моја,
Пребројте грехе и дела своја.

Пребројте грехе са покајањем,
Пребројте дела са уздисањем
Доцкан – кад тама навали густа,
Трубачи трубе ставе на уста!

Скрените хитно са пута кривог,
Милост измол'те од Бога живог.

Доцкан – кад звезде почну падати
И трубна јека свет потресати!

Прости ми, брате, сад узвикните!
Прости ми, Боже, сад завапите!
Доцкан – кад небом крст се заблиста,
И вечне трубе објаве Христа!

Светитељу Саво, моли Бога за нас!


Прозрео си рано у суштину ствари
Мудрошћу којом те Створитељ обдари.
Небо се не спушта на гомиле брига,
У небо се расте на трњу подвига.
На Атону, старом духовном мегдану,
Кроз подвиг си стек'о душу обасјану.
Народ те је глед'о ка' Давида свога
Голијата како савлађује злога.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Подвижниче Саво, моли Бога за нас!

Венцима окићен победе и силе
Послуш'о си позив отаџбине миле:
С крстом и 'ванђељем, оружијем моћним
Дошао си на страх страшилима ноћним.
Србију си земљу крстом прекрстио,
Истином си Божјом народ просветио.
Ниси одмор иск'о нит у госте пошо'о,
Апостолским послом к својима си дош'о,
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Апостоле Саво, моли Бога за нас!

Научен од Духа учио си друге:
Велможе и себре, кнежеве и слуге.
Учио си народ божанској мудрости,
Учио га труду, поштењу, милости.
С љубављу и надом и челичном вером
Учио си речју, примером и пером.

Наука је твоја извор непресушни.
И за гладне душе прави хлеб насушни.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Учитељу Саво, моли Бога за нас!

Страдалник си био за живота свога
Ради живе вере и крста часнога;
Без страдања нема ни песме ни славе,
На небу од суза бисери се праве!
Теби ни гроб није за одмор служио:
На Врачару некрст тело ти спалио
Да би се на небу мученик обрео;
Да све венце примиш – тако Бог је хтео.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Мучениче Саво, моли Бога за нас!




Речи Светог Саве


И ја дете бејах, знадох за весеље
Са децом се играх, љубих родитеље,
Ал, кад видех децу горко уплакану
Где мајци ил' оцу иду на сахрану,
Од бола се стресох, и ја пролих сузе:
- Ко то малој деци родитеље узе?
- То их Творац узе, одговор ми, дође.
Ја убрисах сузе, и жалост ме прође,
Прилепих се срцем Оцу небескоме
Са љубављу већом него земаљскоме.

И ја младић бејах у друштву младића
Окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал' окове кује,
У страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
Замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи ја ћу себи рећи:
- Ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
И посебним кључем небеса отворих.

И ја старац бејах, са старцима ходих,
Разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
Где се хвале собом из прошлога доба.

Удови од жена ал' не од сујете
Мало неки од њих" смрти да се сете:
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
Прошлост су ти греси а будућност нада,
С покајањем хитај док су живе кости,
С дисањем се моли: Господе, опрости!




Државотворац


Народна се лађа колебала тешко,
Немоћна унутра, споља разбијена.
Требала је глава и срце витешко
Да учврсти лађу ода свију страна.
И роди се срце и јави се глава:
И витез и мудрац и светитељ – Сава.

Немоћни су били жупани и књази
Што бојеве бише и ширише међе,
Немоћно им злато и ситни пењази,
Држава им бјеше к'о од слабе пређе,
Народ им нестројан, главари несложни,
Полу – незнабожни а полу душу тјелу,
Да Божијим духом и зида и вилу – побожни.

Тад се јави Сава да да душу тјелу
У срцу му небо, звезда му на челу,
Пун чедности бјеле и девичког стида,
Пун љубави нежне и пун крсне туге,
Јави се у виду – народнога слуге.

Одухови тело, и преради грађу,
Оборено диже, неравно уравна,
Кроз хридове смртне он проведе лађу,
И учини дела велика и славна -
Отац српског рода што му душу даде
И духовног царства што никад не паде.

Многи цари бише у српскоме роду,
Трудише се много за народ Немањин
И посташе славни по доброме плоду;
Труд је био њихов, а благослов Савин;
Свак по једну круну понесе на глави
Но све круне царске припадају – Сави.




Највиша планина


Највиша планина којом сунце сјаји
То нису Карпати, нису Хималаји,
То Арарат није нит' Олимп крај мора
Врх се њен подиже изнад свију гора.
Из ње теку воде као кристал јасне,
Рјеке и потоци и безброј извора
А под њом се шире долине прекрасне,
Тој планини дивној небо је узглавље
Име јој је вјечно – Свето Православље.

Једној рјеци име Рјека Апостола
Она лечи болне од свакога бола,
А друга је рјека Рјека Мученика
Њен је жубор препун побједних усклика,
А трећа је рјека Рјека Светитеља
Она се прелива од вјечног весеља,
А четврта јесте Рјека Дјевојачка
Прозрачна је, дивна, цјелебна и лака.

Но пре свију рјека чет'ри су извора,
С ових сваки путник најпре пити мора.
Док с првог не пије други му се не да
Нит га ухом чује нит га оком гледа,
А кад с првог пије други се казује
И жубором својим к себи примамљује;
Тако се и трећи и четврти јавља -
То су четир врела Светог Православља.
Први извор јесте Извор Покајања
Он је сав од суза и сузног блистања,
А други је извор Извор Очишћења,
Посред цвјећа тече и бјела камења,
А трећи је извор Извор Молитава
Он тече коритом од самог тамјана,
А четврти јесте Источник Милости
Његов је почетак и крај у вјечности.

Ту и друге воде у безбројном јату
Низ планину с' нижу к'о ђердан о врату.
Ту се нечист купа, жедан слатко пије,
Рањав ране лечи, грешник грјехе мије,
То су свете воде самим Богом дане
И Христовим крстом навјек освештане;
Ни планине љепше ни бољега славља
Ту планину зову – Гора Православља.

Појас православља


Од Солуна града до Уралских гора,
Од Уралских гора до Тихога мора,
Тканина је једна светиње и славља,
Непрекидни појас светог Православља.

Једна иста вера, једна иста нада,
Од Јапанских стена до Солуна града,
Народима светли и срца им згрева;
Једна иста црква истог Бога пева.

Од Африке жарке до Аласке ледне
Олтари су многи свете цркве једне.
Без појаса тога свет би се распас'о,
Без те Божје цркве свет се не би спас'.

То је црква чудна, апостолског кова,
Васионска, вечна, ни стара ни нова.
Нит је она твоја нит припада мени -
Радујмо се, браћо, зато што смо њени.




Црква наша – мајка наша


Црква наша, мајка наша,
Духовног је пуна млека,
Пуна хране за све душе,
А за болне пуна лека.

Црква наша, мајка наша,
Као харфа са сто струна,
Струне јече, душе лече,
Музике је свете пуна.

Црква наша, мајка наша,
У два света деце има,
И на небу и на земљи,
Све их држи на очима.

Црква наша, мајка наша,
Хиљаде је лета стара,
Ал' опет је увек млада
Ка' невеста вечног Цара.

Црква – старим снажна младост,
Црква – младим мудра старост,
Црква – тужним права сладост,
Црква – свима вечна радост.




Народ цркве Богу диже


Народ цркве Богу диже,
Да је своме Творцу ближе,
Да му црква душу блажи
И молитва срца снажи.

Народ цркве Богу строји,
Јер се живог Бога боји,
Да му Господ грехе прости
Да оживи мртве кости.

Народ цркве Богу зида,
Да му црква ране вида,
Да му боле ублажава,
Да му муке олакшава.

Народ цркве Богу прави,
Да у њима Бога слави,
Вечног Бога Створитеља
И народног Спаситеља.




Гора висока


Уздигла се гора чарна
гора висока,
И на гори кула бела
кула пламена.
Ударили зли ветрови
гору високу
Да претуре ону гору
гору висок.
Бучале су страшне буре
буре страхотне
Да оборе белу кулу
кулу пламену.
Ал' се гора одржала
гора висока
И на гори кула бела
кула пламена.
То не била гора чарна
гора висока
Ни на гори кула бела
кула пламена
Већ то била црква Божја
с крстом победним,
С кубетима од небеса
с крстом Христовим.

ПЕСНИК И СВЕТОВИД

Песниче, љубимче Бога Световида
Ноћас пишеш песме, види се из сјаја
На прозорском окну твојих одаја,
Види се кроз дрво, камен зида.

Зидови су око песника биљурни,
У часу кад се рађа песма,
Светли се ореол његовога несна,
Људи сањају светлост кад песник бди.

Старост немају ни песник ни Бог
Рекао је срца ојађеног
И под старост млад наш славни Тин.

Световида и њега ватре Бог
Обдари вечним жаром срца свог,
Они су под истом звездом рођени.





МОРАНА

Кроз жалостиво цвиљење попца
И јечање рањеника,
Кроз молитву једва чујну,
Донету још из краја предака,
Кроз мукле ропце
Краљ зачу глас Моране
Као да му се Богиња примакла
Самоме уху:

Краљу словински, ја сам она
Којој су се пре толико векова и дана
Молили твоји преци
Ја сам Морана,
Богиња смрти.
Не буди Краљу у дослуху
Са паством апостола,
Не веруј духу
Који те куша и колеба.
И не жали ове војнике:
После смрти нема бола,
Изгинула војска сада не пати,
Одмара се мирно на папрати,
Као да је папрат сама.

И Морана,
Или се тако бар учини Краљу,
Као огроман пласт мркле таме,
Пође нечујно по разбојишту
И њена тамна рука
Ослободи земаљских мука
И Рашане, и борце са Црног Мора
И Краљеве мртве копљанике.





ОСТАНИ, ПУТНИЧЕ

Остани, путниче, на овом пропланку,
У њему, додуше, нема златне руде,
Сунчевог злата једино ту буде
И бисера росе, по трави, на уранку.

Али срешћеш вечерас вилу лаку
Која досад није виђала људе,
Твоје очи кад вилу зачуде,
Предаће ти се као вилењаку.

Опасности је пуна околна тама,
Нека вила никад не остане сама,
Немој без ње одлазити ни у лов.

Прикрашће се однекуд из мрака
И украсти је који од вилењака
Па однети опет јелама под кров.




ГРОМОВНИК

Размислите мало, насилници мрачни.
Има громовник у својој оружани
Милионе успаваних муња разних
Скривених у пределима заоблачним.

Чувају небеске ведрине модре
Стрела колико у барама трске,
Колико је насилника, мржњр мрске,
Тешко оном коме до у срце продру.

Може громовник целу земљу да сатре
Само једном буктињом своје ватре,
Тоне бодљикаве да покида жице.

Распрсну се земаљске силе мехури
Небеска сила кад земљом пројури,
Газећи пред собом све немилице.




ХИМНА БОГИЊЕ ВЕСНЕ

Мада трајем дуго, од вајкада,
Чини ми се да сам тек настала.
Памтим много, али Боговима хвала,
Ко да сам од јуче, осећам се млада.

Нема Богова ни младих ни старих
Који би рекли и да се не пристоји,
Древној Богињи да се снови роје,
Срце да јој се чежњама зажари.

Што се Богиња заносити не сме
Духовима шуме и планинске чесме
Као заљубљени што на земљи могу.

Зашто не би могла и Морана
Богиња смрти од времена давна
Просањати о младом животу Богу.





СА СТАРИМ БОГОВИМА

Старим се Боговима лакше исповедам,
С њима и људски говорити могу,
Рећи им више но недокучном Богу,
Признати сваку од заблуда и беда.

Стари Богови готово сви одреда
Схвате нашу грешку многу,
Била у делима или речи, слогу –
Сваки од њих нас праштајуће гледа.

И они имају људских особина
Воле живот, сунце, добра вина,
Пате што и њима пролазност прети.

Ја још у срцу чувам црквицу стару,
Они сви у њезином олтару –
Мада и они грешни, мени су свети.





ПОРОДИЦА БОГОВА

Радуј се, Перуне, ниси инокосан,
Међ словенским бозима домаћине,
По твом закону задругари све чине:
Волос у стадо мога села бива послан,

Весна залива траву да буде росна,
А Световид се о песницима брине,
Пали за њих сунца, дуге и месечине
И знаком богова чело им жигоса.

Дајбог с руку милијарду милијарди
Благосиља њиве и отаве млади,
Кишом их роси, а сунцем их суши.

Ти пре хиљаде ноћи и дана
Знаш по кога ће кренути Морана,
Чије преда те подастрети душе.




ПЕРУНОВ ДВОРАЦ

Муња ми осветли дом
Где столује Перун.
Метеори се крај њега веру,
Оградио га камена лом.

Постеље у дому његовом
Облаци ватрени стеру,
Магле га штите на северу
На југу стражари гром.

Спазих низ пушкарница,
Али му не спазих лица,
Муње ме засенише две.

А био је у логору ратном
Окружен небеском ватром.
Али зар му човек лик видети сме!




АНЕГДОТА

Загледала се богињица Весна
На нашој планети у момка,
Очарала је два људска ока,
А љубави те није била свесна.

Није слутила зашто пати од несна,
И зашто туга хвата је дубока,
Зашто почиње венути пре рока,
Што јој се не мили светина небесна.

А момак је волео жену земну,
За обичну љубав земаљску спремну,
Као о богињи знао о њој да снива.

Долазила му Весна у снове,
Али он није слутио ко га зове –
Оку људском била је невидљива.





ПОМЕТЊА

А земљом се размилели просјаци боси,
Скитнице, испосници и пророци,
Збуњени дијаци, сеоски пароси,
Који с небом говоре језиком словинским,
Свештеници латинских богомоља
И бискупи тек рукоположени,
Скамењене жене
Од очева своје деце силом раздвојене
Због црквених распри.
Скупљају се, као да из змеље ничу,
Овештали јеретици који у дану
Сто пута помену Перуна и Морану,
Пустињаци измилели из мрачних шпиља.
Појављују се изненада
И они којих давно неста.
Деле се благослови, бацају проклетства,
Звона и клепала бију наизменце.
Радознали и уплашени пољари,
Који знају да свако зло прво њих снађе,
Збијају се око својих пољица,
Уз камене венце.



НАСУМИЦЕ ИДУ РАШАНИ

Насумице иду Рашани.
Слутња им је само водиља
И жубор река и мирис биља,
И свод небески давно знани.

Час им се чини
Да им браће Влашића Седам
Иду уз раме,
Као домовинска у туђини свита,
Час да им Краљ са њима у сусрет хита
И да овчар Волос из свог тора
Баца навиљке Кумове Сламе
Да не скрену са пута док се не раздани.

Насумице иду Рашани,
Светли се једино неба данце,
И Мала и Велика Кола
Иду у стопу уз изгнанце.

Да ли су то према Краљевој земљи
Окренули руде,
Да ли им то своје запреге
Краљева небеса нуде.

Насумице по камену збег корача,
Једна по једна звезда се тули,
Да ли још то светли Вечерњача,
Или луч на Краљевој кули.





МОРАНИНА УСПАВАНКА

Сад сте моји сви одреда,
И ви што целујете иконе Бизанта,
И ви под окриљем Млетака и Рима,
Сви ви међусобно што се крвите.
Никада нисте били један уз другога тешње,
Крв се ваша опет под земљом меша
У велику Словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
И леске и дивље трешње.

Сви ви старином иза Карпата,
И ви опаљени од врелине зрака
И ви белолики, главе русе,
И ви што устајете против Бизанта,
И ви што устајете против Млетака,
Сви ви завађени,
Ходите у тихо царство мени
И у њему се тесно збите,
Отворена су вам широм врата.
Заувек
Ту се помирите
У недрима земље смеђе,
Заборавите под небом јата,
Заборавите звезде и мраве,
Заборавите обале и међе.





ГЛАС ПРЕТКОВ ЦАРУ

Цар се по дану држи ратнички круто,
А ноћу чим би се двор ућуто,
Кад остане насамо са књигама,
Непознати глас га гања,
Или му се можда буде сећања
На списе које је читао у младости.

И ти жупани рашки,
Онај непознати глас му говори,
На које би хтео да завојштиш,
Твоја су прадавна, Царе, својта,
Твоја вера,
И њихови преци су дошли
Са закарпатских пропланака и језера.

Тада се разликовали нисте, Царе,
Ни колико на букви два роја пчела,
Ни колико круне бора и бора,
Нити рибилзле од огрозда,
Ни колико кос од дрозда,
Нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали
Ни колико вучија два чопора,
Ни колико Зорњача и Вечерњача,
Нити стада брдска и долинска.

Били сте, Царе, у Закарпатју
Слични другим као два плача,
Као два вриска,
Као врхови копља и мача.
Били сте блиски једни другим
Као што су у глави два ока,
Као што су две вере милосрдне,
Као живот испосника и пророка
Животи ваши били су слични.

Заједно сте у мочварама
Отискивали се низ бујне воде,
Силазили чак до њихових делти.
Опијени ловом
Заједно сте јурили за дивљачи
Кроз врлети
И у страху се дозивали
Кад се небо смрчи.

Ма где сад живели,
Молили се Богу ма коме,
Ви сте слика Богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
И Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
Неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру,
Као Волос доброћудни,
Бог пастира.






ЈЕРЕТИЦИ

По каменим буњама и чемерима
Јеретици од јутра до мрака
Призивају душе очева и дедова,
И незнаних далеких предака –
Од рибара до пчелара простих,
До Богова древних, рата и светлости,
Живота и смрти.
И говоре са њима
Као да су им они у дому гости,
Као да су са њима за истим столом,
Као да су са Волосом чували стада
И с Перуном се возили у кочијама,
Као да их јеЖива у детињству
Њихалана рукама.

А чим опазе ког од опата
Затварају врата,
Јер и у та времена господња
Људи су могли бити криви
Што им сећање на богове помрле
У тешком часу оживи.

ЦАРЕВ СТРАЖАР

У те дане општега страховања
причини се момку из Цареве свите,
војевања ситом,
како ветар на језику људском
разноси пустињаково пророчанство,
како земљу позива да не ратује
и погибијом прети Цару при том.

Да се расплела на небу дуга
и не може више да се спреде,
да се растало Влашића седам,
и Кумова Слама да се развејала,
да је Царица родила делфина,
и Црно море освануло сухо,
не би му се такав предзнак беде
ни то учинило
као људски језик
којим се ветар јавља.

А сам је на стражи. И доба је глухо.

НОЋ

У Краљевим горама затече освајача
ноћ као ова.
Лелујало је биље првог мрака
као танушне крунице мака
и позивала туђинце сова
на мегдан са планинском помрчином.
Вукодлаци, утваре и слепи миши
почели су шуму да плаве
као што су одвајкада,
а пузавице и гомиле тешких клада
пред најездом су дизале уставе.

И у та времена незапамћена
за руке су се хватале гране
као и сада
и владао у гори мир истоветан,
пун злокобнога свтлуцања
као да негде прогорева метан.

Све је било исто. И - можда -
душа Царевога војсковође
била је као душа
словенскога неког праправожда,
и биће истоветна ноћ планинска
кад нов освајач
опет у коју туђу гору дође.

ХЛЕБАРОВО ВИЂЕЊЕ

Један у војсци што о круху брине
седи покрај пећи зидане у камену,
предео сав зеленкаст од месечине.
Наједном млаз разнобојан као дуга
пребаци се преко камена зида,
шумом четинара косо одвијуга
и шибну низ пољица и хриди.
Човек што се у војсци о круху брине
помисли спазио је Световида,
онога који и дан сутрашњи види
и небу наличје,
и дно мору као дно пехару,
и шта стоји човеку иза зеница,
и шта огледа око птичје -
и пође за варљивим млазом месечине
у светле даљине,
заборавив да стави у пећ таин.
Кад ујутру крух као на сунцу печен
у рукама копљаника се сјаји.

ВОЈСКА ПОД ЗВЕЗДАМА

Војска уморна,
и Краљева, и Жупанова, и Царева,
сва пореклом из закарпатске Војке
полегла по земљи на ћувику,
одгонета забринута звездане бројке
и загонетке
које богови задају одувек
у ноћи војнику.

Некима се звезде чине варнице
што прште са кочија чукундед Перуна,
или сићушна зрна проса
која месец за собом мрви
да у пространству неба не залута;
другима се чине капље Христове крви,
или Моранине сузе,
или с небеских ливада роса;
трећи верују да стадо Волоса
оставља за собом трагове који блеште.
Понеки мисле да су звезде писмена
са таблице божјих заповести.

Само један међу њима звезде једва види
мислећи једнако
да сутра већ можда неће бити
ни њега, ни Краља, ни Жупана;
а да ће свод небески остати исти
као што је био јуче и лане
и пре безброј зима и пролећа:
на истом месту биће Вечерњача,
и небеских велможа, Влашића, свита
биће вечно у дворима изнад Велебита;
неће се ни Мала ни Велика Кола
никад са свога места померити,
а многе копљанике зараћене
већ сутра земља ће заувек скрити.

joco, ti si reka neprelaziva i planina nepregaziva.

Uhhhh...svaka cast...
Mene bi mrzelo  !

Све за Христа
Христа ни за шта.