Прљава историја
                                       ВЕЛИКИ СМРАД

Отпадне воде загадиле су Темзу до те мере да је британска престоница постала место опасно за живот. Требало је сместа нешто да се предузме да би се грађани Лондона спасли заразе


У „Тајмсу” је јула 1855. године објављено писмо Мајкла Фарадеја (1791–1867), најпознатијег енглеског научника тог времена. Фарадеј се обраћао јавности и упозоравао да, уколико се сместа нешто не предузме на чишћењу Темзе, грађане Лондона убрзо чека суморна судбина. У британској престоници живело је два и по милиона људи, готово три пута више него пет деценија раније. До 1901. године, кад је у осамдесет другој години умрла краљица Викторија, у највећем граду на свету број становника се удвостручио. Град на обали Темзе више није могао да се избори с отпадном водом која се сливала у реку. У лондонском часопису „Панч” 1855. године објављена је карикатура на којој Мајкл Фарадеј уручује своју визиткарту тати Смрдљивку који на цртежу симболише загађену Темзу.


Загађен ваздух

Лондон је до тада одолевао прљавштини. Домаћинства су била повезана са септичким јамама које су се редовно празниле. Отпад је касније продаван сељацима који су га користили као природно ђубриво. Велика промена наступила је двадесетих година 19. века кад су многи с одушевљењем прихватили нови изум не размишљајући о последицама. Ноћне посуде (читај – ноше) заменили су тоалети слични данашњим. Из тих клозета изливало се десет до двадесет пута више течности него до тада. Наметнуло се питање како се изборити с тим. Отпад је био толико разређен да људи који су до тада празнили септичке јаме више нису имали начина да га сакупе, а и да јесу сељацима више није био од користи.
Једино решење било је да се септичке јаме међусобно повежу и да се та смрдљива река усмери у постојећу канализацију. Међутим, застареле канализационе цеви нису биле предвиђене за тај „вишак” који је почео да се разлива и плави подземне воде и природне изворе. Сва та прљавштина на крају се сливала у Темзу. До тада чиста река, за тридесет година претворила се у смрдљиву баруштину у којој је замро живот.
Лондон је постао место заразе. У четири узастопне епидемије колере 1831. године живот је изгубило око четрдесет хиљада људи. Ни краљевска породица није била поштеђена. Принц Алберт (1819–1861), супруг краљице Викторије, умро је од тифуса, а овој болести умало није подлегао и њихов син, будући краљ Едвард VII. Многи чак ни тада нису желели да прихвате да се болест ширила водом. И даље су биле уврежене теорије о мијазми, заразним клицама које су се преносиле ваздухом. Научници тог времена веровали су да човек оболи удишући ваздух, а не ако у тело уноси заразне клице.


Парламент се гуши
Xозеф Базалгет (стоји горе, здесна) снимљен 1862. године, у јеку радова на канализацији.

 Иако су становници Лондона били одушевљени што је Фарадеј јавно проговорио о њиховим мукама, без одлуке одговорних ништа није могло да се предузме. Ко зна шта би се даље догађало да се решење није само наметнуло – године 1858. британску престоницу изненадило је неуобичајено жарко лето. Чланови Доњег дома Британског парламента нису могли да раде јер се неподношљив мирис увлачио у просторије иако су затварали прозоре и завесе влажили хлором. Велики смрад, како је у историји остало познато то давно лондонско лето, претворио се у готово опипљивог непријатеља с којим се требало што пре ухватити у коштац.
На седници коју су по кратком поступку сазвали чланови Парламента донета је одлука с којом се до тада одуговлачило. Xозефу Базалгету, који је именован за главног извођача грађевинских радова, одобрена су средства за изградњу нове канализационе мреже. Радови су почели још исте године.
Базалгет је обновио двеста шездесет километара старих цеви и поставио нове у дужини од близу две хиљаде километара. На неким местима прокопани су подземни канализациони отвори већи од тунела за подземну железницу. Употребљено је триста осамнаест милиона цигала. Радови су трајали десет година. Канализација коју је урадио Базалгет служила је потребама становника Лондона сто тридесет година. Тек 1998. године систем је осавремењен. На појединим местима постављене су пећи у којима се спаљује чврст отпад, а добијена енергија претвара се у електричну струју. Остатак канализације, која је завршена давне 1868. године, готово да се није мењао. На велики смрад и дане кад је у Лондону било неподношљиво живети, остало је само сећање. А Темза? Поново је постала река у којој има живота.

КУПАЊЕ = СМРТ

Зашто су се у блиској прошлости Европљани јежили и од саме помисли на чистоћу?

Требало је да се одржи хитна седница. Анри ИВ (1589–1610), француски краљ, послао је гласника да о томе обавести војводу Де Сала, свог саветника. Гласник само што се није срушио од запрепашћења кад је од Де Салове послуге сазнао да се војвода купа. Племић је био спреман да се обуче и пође на двор.
– Преклињем вас, не напуштајте кућу! – завапио је гласник. – Да је краљ знао да вам је толико лоше сигурно би вам дошао у посету!
Гласник се вратио на двор и обавестио Анрија ИВ о чуду невиђеном. Краљ је одмах позвао дворске лекаре и, пре него што је Де Салу упутио писмо, посаветовао се шта да ради. Написао је војводи да ни по коју цену не излази, да ће седницу одржати наредног дана у његовој кући. На крају је додао: „Молим вас да останете у ноћној кошуљи, чарапама и папучама, с капицом за спавање. Веома сам забринут и страхујем да ће ваш несмотрени чин имати озбиљне последице.”

Одбрана од куге
Ова прича која данас личи на виц, у 17. веку сигурно не би изазвала неверицу, напротив. У то време сматрало се да је купање не само непотребно, већ и веома штетно по здравље. Да се војвода Де Сал случајно разболео, сви би то приписали његовом сасвим необјашњивом поступку.
Зашто су се Европљани толико плашили чистоће? По мишљењу појединих научника, основни узрок била је пошаст која је харала средином 14. века. Епидемија куге збрисала је тридесет, а неки чак кажу и шездесет одсто становника Европе. Пре него што је „црна смрт” закуцала на многа врата, становници Старог континента уживали су у купању и често су одлазили у јавна купатила, као и у ранијим епохама, у време старог Рима. Међутим, после епидемије куге која се претворила у пандемију, све се из основа променило. Не знајући узрок болести, лекари су погрешно закључили да се куга преноси водом: увлачи се кроз поре и преко коже доспева у организам.
Готово преко ноћи на сва јавна купатила стављен је катанац. Почело је раздобље које може да се опише као најсмрдљивије доба у историји европске цивилизације.

Европа окована смрадом

Уверени да болест продире кроз поре, лекари су предлагали једину могућу заштиту: само кроз кожу улепљену од зноја и са што дебљим наслагама прљавштине, смртоносно обољење неће успети да продре. Окована смрадом, Европа се просто гушила у мору непријатних мириса. Иако су за собом остављали подједнако смрдљив траг, богаташи су се ипак разликовали од сиромаха. Ако већ нису могли да се купају у води, купали су се у јаким парфемима. Нису се толико бринули да не шире непријатан мирис колико да се, неком врстом мирисне бране, заштите од околног смрада.
Остало је забележено да се енглеска краљица Елизабета И (1558–1603) купала једном месечно, како је говорила „требало – не требало”. А Луја XIII (1610–1643), француског краља, лекари су толико чували да нису дозволили да се окупа све док није напунио седам година. Додуше, иако прљави, богаташи су, осим парфема, могли себи да приуште и чисту одећу коју су често мењали.
Мишљење о чистоћи почиње да се мења тек од 19. века. У Француској су, рецимо, лекари посећивали сеоска домаћинства и убеђивали укућане да није добро ако се окупају само једном у животу. Није вредело, сељаци су одбијали савете уверени да ће умрети истог часа кад сперу прљавштину с тела.
Ни припадници најобразованијих слојева нису лако мењали уврежене ставове. Кад је енглеска краљица Викторија 1837. године ступила на трон, у Бакингемској палати није било ниједног купатила мада су, за разлику од Француза, Енглези временом могли да се похвале купатилима повезаним с градским водоводом. Кад је тридесетих година 19. века париском главном инжењеру неко рекао да у Лондону трећина домаћинстава има текућу воду, он је без размишљања одговорио да је то велика грешка и да ће се у будућности показати да за тим нема потребе.

Друга крајност

 Требало је да прође још доста времена да би се Европљани уверили у истинитост пословице „Чистоћа је пола здравља”. Текућа вода и нови изум – туш, помогли су да се људи лакше и чешће купају. Прљавштине и смрада први су се решили виши слојеви друштва.
Међутим, тек је у 20. веку дошло до суштинских промена. Кућа или стан више нису могли да се замисле без купатила. Наравно, почело се и с претеривањем, у чему предњаче Американци. По подацима из 2005. године двадесет четири одсто америчких домаћинстава у кући има три или више купатила. У борби за чистоћу пресудну улогу одиграла је моћна реклама. Како би на тржишту опстали произвођачи средстава за хигијену ако купце не би убеђивали да је баш њихов сапун, пена за купање или дезодоранс убедљиво најбољи? Неки стручњаци чак упозоравају да се отишло у другу крајност. Qуди се толико перу, туширају и поливају разним мирисима да су заборавили да и кожа има свој мирис. Ни претерано „рибање” није сасвим здраво

В. Софреновић
http://www.politikin-zabavnik.co.yu

 

koliko je samo ovaj smrdio pa to je za nepovjerovati .

То је вероватно завера јудео-либерала који контролишу индустрију парфема...