Klinton: Lepo je čuti Vam glas!

Vila u Karađorđevu bila je omiljena rezidencija predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Dok je iz nje vodio državne poslove, nije ni sanjao da sve njegove telefonske razgovore, i službene i privatne, prisluškuje, pomoću najsavremenije američke opreme, Obaveštajna uprava hrvatske vojske, odnosno njena „Središnjica elektroničkog djelovanja“. Tako je hrvatski vrh imao neposredan, trenutni uvid u odluke i planove, namere i želje, ali i lično raspoloženje prvog čoveka Srbije.
„Novosti“ ekskluzivno prenose, u nastavcima, najzanimljivije delove iz nekoliko tomova stenograma prisluškivanih razgovora Slobodana Miloševića. Oprema teksta i napomene u zagradama su redakcijske.

7. 1. 1996.
Razgovor Slobodana Miloševića sa Milanom Milutinovićem o skorašnjoj poseti Bila Klintona američkim trupama u Bosni.
Milošević: ... Slušaj, kad Holbruka zoveš, prvo se raspitaj. Ti kaži: Biće nam mnogo drago da te vidimo i da dođe na ručak u jedan, u petak, i tako dalje... Onda ćemo sve da pričamo.
Milutinović: Dobro.
Milošević: A kaži, dobili smo informaciju da ovaj šef njihov (Klinton) dolazi za vikend u Bosnu, i ovamo, i da bi bilo, kako kaže ona naša narodna pesma: „Nemoj moju kapiju da prođeš...“ (smeh)
Milutinović: (smeh) Dobro.
Milošević: „Moj Vilijame, kad u vojsku pođeš, nemoj moju kapiju da prođeš...“
Milutinović: Važi.
Milošević: Tako mu kaži. A, možda on ide da vidi samo njihove trupe, jer je u Zagrebu ta logistička baza, možda neće ni da ide kod ovoga (Tuđmana).
Milutinović: Ne, pa ide, osnovna je namera trupe, i Sarajevo, i Zagreb, sad ja nemam potpunu informaciju.
Milošević: Šta će u Zagreb?
Milutinović: Pa, otkud znam šta će!?
Milošević: Ako je samo Sarajevo, to razumem da ide da vidi trupe u Sarajevu, ali ako ide u Zagreb, onda je red i u Beograd.
Milutinović: Da, da, nema logike.
Milošević:: Nema logike. Pa mu reci neka ti da objašnjenje o čemu se radi.
Milutinović: Pa, verovatno zato i dolazi u petak, da tebi objasni (smeh). Ali, dobro, zvaću ga ja sutra, ne brini ništa.
Milošević: Sutra po podne.
Milutinović: Da, znam.
Milošević: Pa se čuj ti s njim, nemoj preko Krisa (Hil).
Milutinović: Ne, ne.
Milošević: Iako je Kris fini čovek, mislim, ali dok Kris njemu objasni, ovaj ovo-ono, ovaj kao tebi mora da se opravdava.
Milutinović: Ne, neću ja preko Krisa! Ja samo moram da buden uporan, znaš, jer Holbruk kad on nas treba, i mene treba, onda on mene proganja i nađe. A kad ja njega trebam, onda da mečku rodiš, znaš. On je vrlo nekulturan!
Milošević: Čuj, doduše, ako ti hoćeš da se čuješ sa Krisom, ti se čuj sa Krisom. Vrati mu nazad poziv i kaži mu ovo, da dođe u jedan na ručak i tako dalje.
Milutinović: Da.
Milošević: Tako da to sve bude u redu. Kris je naš prijatelj i dobar čovek.
Milutinović: Da, da.

8. 1. 1996
Razgovor Slobodana Miloševića sa ličnim sekretarom Goranom Milinovićem oko sastavljanja čestitke povodom Dana Republike Srpske. Razgovaraju i o protokolu vezanom za posetu visokih predstavnika Stejt departmenta.
Milošević: Znaš šta sam mislio, pošto je sutra Dan Republike Srpske, pa da im pošaljem neku čestitku. Hoćeš da je zapišeš?
Milinović: Hoću, kako ne.
Milošević: Ako imaš neku sugestiju, ti mi kaži jer malo se...
Milinović: Dvoumite?
Milošević: Pa, jeste, ali ne bih Karadžiću slao, znaš.
Milinović: Da, narodu.
Milošević: Ovo daj neka stigne za drugi Dnevnik, nije uopšte hitno.
Milinović: Da, sad je tek prošao prvi.
Milošević: Nije prošao ni prvi, on je u pola pet, pet, ali uopšte nemoj da juriš za njega. Prema tome, tek za Drugi dnevnik, za pola osam. To je to tako, da im može pre toga da stigne.
Milinović: Dobro.
Milošević: Jesi spremio za sutra?
Milinović: Jesam, perfektuirao sam sve. Imamo prvo Galučija i grupu iz Stejt departmenta, a onda Perdjua. Dolaze izvesni Vilijam Montgomeri, Nikolas Retmusen i Kris Hil, i neki Entoni Simpson i Perina, dobro.
Milošević: A šta je ovaj Galuči, molim te?
Milinović: Imate pismo koje je Perina (otpravnik poslova u Beogradu) danas poslao, u kojem je i Klintonovo pismo vama, u kojem on vas obaveštava da je imenovao Galučija za specijalnog savetnika, svog i Kristoferovog, za pitanja implementacije sporazuma u zajedničkim naporima.

13. 1. 1996
Razgovor Slobodana Miloševića sa ličnim sekretarom Goranom Milinovićem neposredno pre najavljenog telefonskog poziva Bila Klintona Miloševiću.
Milinović: Predsedniče, dobar dan.
Milošević: Dobar dan, jesi proverio ove dve veze?
Milinović: Jesam, to sam ja još sinoć znao, ali nisam hteo da vas uznemiravam. Ja sam tu proveru još sinoć izvršio, a ima i Milan, dao sam i njemu.

Milošević: E, sad ti zovi Perinu, pa mu daj ta dva telefona, kaži: „Holbruk je najavio“, nemoj ništa kad je razgovarao, šta je. Kaži: „Holbruk je najavio da će predsednik
Klinton zvati našeg predsednika i, evo, telefoni na kojima je predsednik...“
Milinović: Sad ću to da rešim...

13. 1. 1996.
Razgovor predsednika Srbije Slobodana Miloševića sa predsednikom SAD Bilom Klintonom. Klinton mu izražava zahvalnost za angažman u ostvarenju sprovođenja mirovnog plana u BiH, ali i zadovoljstvo normalizacijom odnosa između Hrvatske i Srbije. No, isto tako najavljuje mu skore ekshumacije tela žrtava zločina u rudnicima (verovatno na području Prijedora)...
Klinton: Halo, gospodine predsedniče, kako ste?
Milošević: Ja sam dobro, predsedniče Klinton, drago mi je da vas čujem.
Klinton: Lepo je čuti vam glas. Upravo završavam izveštaj za danas i, kao što znate, bio sam u regionu i posetio sam snage u Mađarskoj i Tuzli, mislim da je to dobar početak.
Vreme je bilo loše, pa sam morao otkazati neke stvari koje sam želeo da učinim. Imao sam dobru posetu našim snagama, i zadovoljan sam diplomatskim delom i, uglavnom, saradnjom, od koje očekujemo sve dobro. Dok sam bio u Tuzli imao sam priliku da se sretnem sa predstavnicima zajednice svih etničkih grupa, i sa porodicama svih etničkih grupa, koje žele da rade zajedno, da napravimo ovaj posao. Želim da kažem koliko sam im zahvalan, za ono što su učinili da nam pomognu da ostvarimo mirovni plan. Implementacija (Dejtonskog sporazuma) će zaista biti veliki izazov ne samo za Srbe, nego i za probleme između Muslimana i Hrvata.
Mislim da treba da radimo, i na sigurnom smo tragu. Lokalne vođe, uključujući i gradonačelnika Banjaluke, dobro su rekle, i hvala vam za vašu ulogu u tome, znam da ste imali kontakt sa Rupertom Smitom i generalom Džulvanom, i to je dobra stvar. Možemo da dođemo do rešenja problema, koji se pojavljuju, ako radimo zajedno, na primeru kao Sarajevo. Mislim da ih možemo rešiti i da ćemo uvek biti u dogovoru, da ne želimo da prekinemo pregovore... Imaćemo obzira u odnosu na stvarnu situaciju na terenu.
Moram da učinim još dve stvari.
Znam da će sekretar Kristofer da poseti Beograd početkom idućeg meseca i to će biti vrlo značajna poseta, koja može da nadogradi naše odnose. Još jedna stvar, znam da sigurno znate da priča kao što je period pomirenja. To je kao mogućnost koja je ostala, da su ljudi zakopavani u minskim poljima.
To je drugo zbog čega su Amerikanci odgovorni za mnoga pitanja, koja će biti postavljena za uništavanje dokaza o telima u rudnicima. Molim vas da učinite sve šta možete da ne dođe do konflikta. Ja uporno radim da dokažem ljudima da trupe Ujedinjenih nacija nisu imale nadzor nad ljudskim pravima u nekim gradovima. Meni je to bitno, jer svuda u svetu ima incidenata, i mi ne želimo da naudimo miru. A svako aktiviranje rudnika, i pokušaj uništavanja kostiju, i nečeg drugog, može da naudi miru. Želim samo da učinite što možete, da se omogući pristup rudnicima i da se ne dozvoli da se to uništi. To je u predelu gde su Amerikanci i Britanci, i oni će to učiniti. Pokušaji stavljanja tih rudnika van kontrole tretirali bi se kao međunarodni incident, koji ima nameru da uništi proces utvrđivanja onoga šta je u rudniku. Veoma sam vam zahvalan, i mislim da ćemo sarađivati. A želim vam i dobar razgovor sa Kristoferom, sledećeg meseca.
Milošević: U redu, gospodine Klinton! Jako mi je drago da ste imali uspešan put u Bosnu, i vrlo je simbolično, i od velike važnosti istaći da ćemo imati kompletan uspeh u realizaciji mirovnog plana. Želim vas uveriti da sav narod u Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini, podržava mir, u nadi da će to biti nešto najbolje u realizaciji celog Dejtonskog sporazuma i ne moramo izmeniti nijednu stvar u Dejtonskom sporazumu. Moramo se usmeriti samo ka načinu, koji je najbolji i razuman, i ja sam optimista što se tiče budućnosti realizacije cele mape.
Verujem, gospodine Klinton, da ćete ubrzati normalizaciju u odnosima Savezne Republike Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država koji, verujem, mogu doprineti miru i ravnoteži u celom regionu.
Klinton: Mislim da će poseta sekretara Kristofera biti veliki korak ka procesu rešavanja naših namera. Imao sam veliku pauzu, i susret na aerodromu u Zagrebu sa predsednikom Tuđmanom. Razgovarali smo o misiji Ujedinjenih nacija u istočnoj Slavoniji, podržao sam snažno važnost mirne reintegracije, sve dok nisam dobio sliku da je došlo do napretka između vas. Vidim da je mnogo želja da se to uradi na miran način pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija.
Milošević: Da, imali smo posetu njihovog ministra spoljnih poslova pre tri dana i ide dobro. Ali, nadam se da ćete vi, predsedniče Klinton, upotrebiti svoj uticaj da Tuđman ispuni svoje obaveze iz sporazuma, koji smo u Dejtonu postigli o problemu Prevlake, koji je manji problem u geografskom smislu, a veoma bitan za radikalne promene i potpunu normalizaciju odnosa SR Jugoslavije i Republike Hrvatske. Imali smo veoma bolnu i dugačku istoriju, ali moramo živeti za budućnost, i moramo se okrenuti saradnji i razumevanju, a ne nekim problemima, manjim ili većim, koji su ostali iza nas. Možemo da rešimo većinu problema i ja u to snažno verujem. A neke vaše preporuke mogu da pomognu Franji Tuđmanu, koji usporio rast međusobnog poverenja, jer ima nekih političkih problema unutar zemlje i to je jedini razlog. Vi mu možete pomoći, nekim savetima, da se to ubrza.
Klinton: To je veoma ohrabrujuće! Da vam bude jasno, ne želim biti arbitar vaših odnosa. Mi podržavamo normalizaciju i znam da sam vas pozvao da to napravimo i bez vas neće ići. Mi to trebamo za normalizaciju odnosa. A samo malo nečega može da to uništi. Ovo je jako važna stvar i nekakve male činjenice mogu totalno promeniti ono što se dogodilo i što će se dogoditi u budućnosti. Mislim da mogu računati na vas... Zato računam na putovanje sekretara Kristofera i onda ćemo videti izveštaj.
Milošević: To je zaista ohrabrujuće i drago mi je što to čujem. Očekujem gospodina Kristofera i mislim da to ide ka dobrom. Ja sam optimista u vezi s tim odnosima. Puno vam hvala za vaš optimizam.

(2)Predsednikov bes

13. 1. 1996.
Slobodan Milošević vodi razgovor s "nepoznatom osobom", ali može se zaključiti da se radi o šefu njegovog kabineta Goranu Milinoviću. Milošević mu prenosi svoje utiske posle razgovora sa Klintonom, u kojem mu je američki predsednik izrazio zahvalnost za angažman u sprovođenju mirovnog plana u BiH i zadovoljstvo zbog normalizacije odnosa između Hrvatske i Srbije. Milošević se Klintonu žalio na hrvatskog predsednika Tuđmana i zamolio ga da iskoristi svoj uticaj na njega radi ispunjavanja obaveza prihvaćenih u Dejtonu oko Prevlake.
Milošević: ... Razgovor sa Klintonom, bogami, bio je poprilično dug i poprilično sadržajan. Oni su pozvali obe linije odjednom, znaš, obe su odjednom zvonile i tako, tako da su bili na obe linije. Ali, bio je vrlo lep, vrlo srdačan razgovor i o važnim pitanjima, mogu ti reći. Međutim, šta znam šta bismo mi sad mogli da kažemo, ja ne znam šta si ti napisao.
Milinović: Znači: "U toku večerašnjeg leta nad Balkanom, predsednik Klinton pozvao je predsednika Slobodana Miloševića. U dužem telefonskom..."
Milošević: Kaži "telefonirao je".
Milinović: Telefonirao je predsednik Klinton...
Milošević: Umesto "pozvao je" kažeš "telefonirao je".
Milinović: "... predsedniku Slobodanu Miloševiću. U dužem razgovoru koji je tom prilikom vođen, predsednici Klinton i Milošević izrazili su zadovoljstvo napretkom u sprovođenju mirovnog sporazuma i izrazili obostranu ličnu spremnost da se založe za uspešno okončanje procesa stabilizacije u regionu. Izražena je i saglasnost... "Hoćete to sada 'u pogledu'"?
Milošević: "... Ubrzanja normalizacije odnosa između..." Čekaj, ne znam da li da to kažem. Ovde kad napred govoriš, onda bi trebalo da kažeš "i u pogledu međusobne saradnje", samo dodaš, ubaciš iza međusobnu saradnju.

13. 1. 1996.
Razgovor Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića u kojem komentarišu Miloševićev razgovor s američkim predsednikom Bilom Klintonom.
Milošević: Šta radiš, bre, Milane?
Milutinović: Evo, svašta.
Milošević: Jesi popravio erkondišn? E, pa ja sam te tražio... Dobro, javio mi se Klinton! Pre jedno pola sata, možda malo više, ali pošto smo gledali film... Bogami, pre sat. O nekoliko stvari smo razgovarali, ali ja sam mu rekao da je valjda sada logično i jasno da bi trebalo da ubrza punu normalizaciju odnosa između Jugoslavije i Sjedinjenih Država. I on kaže: "Ja mislim da mogu s vama da radim, dobro da sarađujem", i tako dalje. Normalizacija odnosa je važna za celinu stvari, Kristofer će doći uskoro i sva ta pitanja treba raspraviti. Mislim da ih treba uspešno rešiti.
Milutinović: Ne, ali velika je stvar što se Klinton usudio da razgovara s tobom pred Olbrajtkom.
Milošević: U, da znaš kako je lepo razgovarao!?
Milutinović: Mora da se sklonio u klozet u avionu.
Milošević:
Zajebavaš, misliš da se plaši Olbrajtove?
Milutinović: Ma, baba bre! Ma, ti ne znaš kako je!?
Milošević: Znaš ti kako je on počeo razgovor, strašno je bio ljubazan, neverovatno ljubazan, jednostavno ne mogu da ti objašnjavam sada.
Milutinović: Znaš zašto se ja smejem? Meni je ova baba svašta rekla, ali i ja njoj. Ali, ona mi kaže: "Znate, vi se meni sviđate, ja ću vama da kažem"!
Milošević: Ja ne znam da l' su oni bili svi s njim!
Milutinović: Jeste, jeste. Ona je bila u avionu, kao i Holbruk. I zato ti ja to kažem, s te strane je to još veće dostignuće.
Milošević: U svakom slučaju, to je jedan koristan događaj. Rekao sam mu da iskoristi svoj uticaj, rekao je da je sa Tuđmanom razgovarao, da sve ide mirno i on ima utisak da je tu napredak. Ja sam mu rekao da je ovde bio njihov (hrvatski) ministar, da napredak postoji, ali ja mu sugerišem da mu kaže da ispunjava svoje obaveze i da reši ono pitanje Prevlake i tako dalje. O dosta smo stvari razgovarali, mislim, dug razgovor je bio. Razgovarali smo jedno 15 minuta, znaš to je za telefonski razgovor...
Milutinović: Pa se čujemo.
Milošević: Slušaj, trebalo bi da realizujem, ja sam svojevremeno, sećaš se i u Dejtonu govorio ovome Aliji (Izetbegović), da bi trebalo da dođe u posetu Beogradu. Je l' ti imaš ikakav kontakt s njima?
Milutinović: Imam, mogu da ga nađem posredno, nemam neposredan.
Milošević: Dobro, možemo mi da kažemo Amerikancima.
Milutinović: Dobro, dobro, to može, još bolje.

14. 1. 1996.
Razgovor Slobodana Miloševića s Milanom Milutinovićem o vrlo negativnim odjecima Klintonove posete u medijima u Srbiji. Milošević je ogorčen. Posebno ga je pogodilo što su novine prenele kako je Klinton posetio Zagreb. Milutinović krivicu svaljuje na urednike.
Milošević: Jesi ti (vodio)... ovo oko Klintonove posete?
Milutinović: Kako da nisam brifovao?
Milošević: Pa, svi pišu kako je otputovao za Zagreb, umesto da kažu... Ispljuvaše Klintona, kao da je najveći zločinac i ubica do sada prema nama. Kako je došao da se slika, kako je došao da zabašuri Vijetnam, što nije služio vojsku, i Votergejt i onaj... i tako dalje. Rekao sam ti da kažeš "dolazi da poseti trupe", ne ide u Sarajevo, ni u Zagreb, a usput na aerodromu kad se sreće, to nije poseta. Kaže, "otputovao u Zagreb". On je otputovao za Vašington preko Zagreba.
Milutinović: Pa da, samo svratio! Sve sam, Slobo, to rekao.
Milošević: Nije ni svratio, nego je promenio avion!
Milutinović: Jeste, sve sam to rekao. Problem je što oni ne čitaju sopstvene novine.
Milošević: Nije Klinton zaslužio tako da ga pljuju! Pa kako mogu tako!?

(3)Muke zbog Radovana

12. 4. 1996

Prepis razgovora Slobodana Miloševića s Milanom Milutinovićem o problemima s međunarodnom zajednicom koje im stvara Radovan Karadžić. Naime, 1995. godine haški sud je podigao optužnicu protiv Karadžića zbog počinjenih ratnih zločina, tako da je bio izostavljen sa svih pregovora koji su kasnije doveli do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, 14. 12. 1995. u Parizu.

Milutinović: Oni opet nisu zadovoljni! Karadžić ne da! Dva, tri puta sam danas s njim razgovarao pored onog juče.
Milošević: Ma, Rusi su im rekli da ne idu.
Milutinović: Pa da, očigledno muvanje.
Milošević: Rusi su rekli, uhvatili smo mi to. Ovo je javio Dutina iz Moskve da Rusi savetuju da ne idu.
Milutinović: To je đubre, taj Dutina. I ovaj još ima hrabrosti, ovaj, kako se zove, Buha da mi traži pasoš za Dutina, što sam ja odbio. To je jedno đubre, a on traži diplomatski pasoš.
Milošević: Ma kakav diplomatski pasoš. Znam, ali to samo potkrepljuje ovo što kažu stranci, dok je Karadžić tamo ništa neće biti.
Milutinović: Ne, ne, meni je Bilt danas lepo rekao: "Znate šta", ovaj, upravo mi je to rekao: "Znate šta, to ne vredi, mi ćemo da trpimo to još do juna, on mora da ide, jer mi ne smemo na izbore sa njim da idemo", otvoreno mi je reko preko otvorene linije.
Milošević: Oooooo, ljudi moji, taj Karadžić pravi štetu gde god stane. Tamo su teška sirotinja, a on ne da da uzmu lovu.
Milutinović: Da, da. Ne, ne, radi bukvalno u korist svoje štete, sve sam mu rekao. Kao, neće ti biti inače para. Neće to. Laganje, sve njemu laganje... E, jebi ga, tako da sam video čim je dobio pismo, on je odmah imao unapred stav.



16. 4. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića s Milanom Milutinovićem u vezi sa naslovnicom "Koha ditorea", dnevnog lista kosovskih Albanaca, a na kojoj je Milošević fotomontažom prikazan u pratnji esesovaca.

Milošević: Dobio sam informaciju da su ovi na Kosovu zabranili jedan broj lista "Koha", zbog toga što je kao objavljena neka fotomontaža, kao ja u pratnji esesovaca...
Milutinović: Nije zabranjena, nije zabranjena uopšte. Nego su pravili samo besmislene istražne radnje, pa se od toga napravila frka i nije uopšte zabranjeno. I napravili su nam štetu naravno u inostranstvu, završeno je to.
Milošević: Ali, daj skreni pažnju da ne rade te stvari dok nas ne pitaju.
Milutinović: A ne, to je radio okružni javni tužilac po službenoj dužnosti, al' on je radio prethodne radnje da vidi šta je, i normalno je sve posle izašlo. Nije zabranjeno, ali je napravljena šteta. Ovi su od toga napravili šou, naravno, eto.

22. 4. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića i Zorana Lilića, tadašnjeg predsednika SRJ, o državnim praznicima, Danu ustavnosti (proglašenja Ustava SRJ) i Danu državnosti (proglašenja SRJ), proslave koje su hteli da objedine u jednom danu. U tu svrhu, pripremaju se
i za organizaciju svečanog prijema za pozvane.

Milošević: Ovoga dana proglašavanje ustava, tako napiši, "povodom Dana proglašenja Ustava SRJ 27. aprila 1992.". Tada je bila 1992, je l' tako? I...
Lilić: Jeste.
Milošević: To je ono uobičajeno.
Lilić: Jeste. Ove patrijarhe i ta čuda nećemo zvati?
Milošević: Pa zovi, zašto ne?
Lilić: Da ga pozovem?
Milošević: Kako da ne, patrijarha i par ovih verskih zajednica, ovaj, ovoga Mu.... i onoga... Pa nadbiskupa beogradskog i tako. Kako da ne. Nismo u sankcijama, sad smo izašli iz sankcija, sad prijem može.

24. 4. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića s Goranom Milinovićem u kojem komentarišu fudbalsku utakmicu jugoslovenske reprezentacije. Naime, posle ukidanja sankcija, jugoslovenska reprezentacija zaigrala je svoju prvu međunarodnu utakmicu posle mnogo vremena, i to sa reprezentacijom Farskih Ostrva. Posle 3:0 u prvom poluvremenu, Milošević je već spreman da uputi čestitku "fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije" za "trijumfalan povratak na međunarodnu scenu"... Ali stvari se u drugom poluvremenu i nisu razvijale baš najpovoljnije. Na kraju Milošević i Milinović ipak sastavljaju tekst čestitke jugoslovenskim fudbalerima za "povratak na međunarodnu fudbalsku scenu". Ovog puta, silom (ne)prilika, izostala je reč "trijumfalan".
Milošević: Ma, pošalji. Pobedili su. To treba.
Milinović: "Srdačno vam čestitam povratak na međunarodnu fudbalsku scenu sa željom za nove pobede u takmičenjima koja vas očekuju, i dalju sportsku afirmaciju naše zemlje."
Milošević: Samo dodaj, kaži prvo, prvo treba da kažeš: "Srdačno vam čestitam pobedu", je l' tako?

24. 4. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića s Milanom Milutinovićem u kojem Milošević njega i njegovu suprugu Olgu poziva na ručak u Karađorđevo, o Milutinovićevim diplomatskim obavezama, ali i o Vuku Draškoviću i konferenciji u Beču na koju Drašković navodno odlazi....

Milošević: A video si da je pis'o preko nekog, ovaj Šlezinger piše Kristoferu, Kristofer mu odgovara, (Boris) Vukobrat organizuje, a naslov je "Srbija - Kosovo - Crna Gora" i tako dalje.
Milutinović: Da, pa to su njegove stare besmislice.
Milošević: Zna samo to, pa treba prvo, jedna stvar je da kažeš ovima našima da na to se ne ide, jer Kosovo je Srbija, a on neka svoju geografiju uči na drugom mestu. Mogli bi da ga opičimo negde po štampi, ali ne njega, nego ove koji su otišli da podržavaju takvu politiku. Ako ode Drašković i njegovi, i tako dalje.
Milutinović: Da, da, jasno mi je.
Milošević: Al' to ćemo da sačekamo, pa ćemo da izbrifujemo novinare da ga opale.
Milutinović: Dobro, ali ja ću gledati da izbrifujem ovoga Bogdana, jer, dobro, Bogdan ima dosije...


(4)Vuka na čistinu

25. 4. 1996

Razgovor Slobodana Miloševića sa Urošem Šuvakovićem, kojem Milošević daje jasna uputstva o delovanju protiv određenih ljudi iz srpske opozicije (Zorana Đinđića, Vuka Draškovića...) nazivajući ih, pri tom, falsifikatorima i lopovima koji se ne bave ničim drugim nego blaćenjem pojedinaca.

Milošević: Treba da se i ovde iz centrale napravi, brate, jedna organizacija, da se mlati po ovima, po ovim lopovima. Ova naša opozicija, to su sami, bre, falsifikatori i lopovi: oni se ničim ne bave drugim nego blaćenjem pojedinaca. Već o meni i mojoj porodici da ne govorim. Mi smo od kad smo još pokrali zajam za privredni preporod Srbije najveći kriminalci.
Šuvaković: E pa sve, sad je izmislio Vuk kako je Borka stavila na privatni račun ni manje ni više nego petsto miliona dolara slovenačkih obveznica nekakvih.
Milošević: Ma, mislim opšte, znaš sve šta je izmislio. Mislim, vidiš šta sam zaboravio da bi dobro bilo i imalo bi lep efekat da njen advokat tuži "Srpsku reč" za onaj izmišljeni intervju. Onda ovaj Dačić, to mu ukaži, daj mu instrukcije kad istupa na tom Studiju B da kaže da je naša opozicija jedna najobičnija, da je ona nazadovala poslednjih nekoliko godina, jer se uglavnom svela na kriminal. I da pomene Đinđića i kaže "naša opozicija je nazadovala poslednjih nekoliko godina, jer se ona u stvari svela na kriminal. Ona se ničim drugim ne bavi nego ličnim bogaćenjem ili blaćenjem najviših predstavnika vlasti, počev od predsednika Republike i njegove porodice, predsednika Vlade, do svih ostalih". Jer lopov za svakog misli da je lopov. Neka izvoli Tomica Raičević, molim te da istera na istinu onaj lopovluk Vuka Draškovića sa Žikom Minovićem oko kioska i prodaje cigareta i šlepera cigareta koji su otišli, i tako dalje, koje je opljačkao Vuk Drašković. Neka da krivičnu prijavu, bre! Krivična prijava, da je reč o krađi, o švercu cigareta i tako dalje. Šta se mi zajebavamo? Mi...

20. 12. 1996

Razgovor Slobodana Miloševića s Draganom Kostićem, tadašnjim ministrom energetike u Vladi Srbije, a u vezi s "restrikcijama struje", Kostić mu saopštava da najveću krivicu za restrikcije snose Dragan Tomić, dugogodišnji direktor "Jugopetrola", a u to vreme i predsednik Skupštine Srbije i Elektroprivrede Srbije. Milošević je pri tom vrlo uzrujan, tim više što sumnja u sabotažu, odnosno da se restrikcije ne događaju slučajno pred Novu godinu jasno dajući do znanja svom ministru da "u ponoć mora cela Srbija da ima struju".

Kostić: Ne, ne, nije to, nije da cela Srbija nema struje, nego imaju po ovim njihovim famoznim grupama određenim. To može da bude šestina Srbije da nema.
Milošević: Molim te, Dragane, sazovi ih sve tamo i da se niko ne mrda iz EPS na čelu sa tobom dok sve ne bude u redu i da se zna ko je šta preko praznika. Dragane, nagoveštaj je Nova godina, 93. su haos napravili za Novu godinu.
Nova godina - uvek je nagoveštaj Nova godine, Dragane! To nema šta nagoveštaj, to se zna šta je EPS.

30. 12. 1996

Razgovor Slobodana Miloševića sa Draganom Tomićem, koji je u prethodnom razgovoru spomenut kao jedan od krivaca za energetski kolaps u Srbiji. Tomić, pak, svu krivicu prebacuje na EPS, iako im on, kako sam priznaje, prethodnog dana zaista nije isporučio mazut neophodan za normalno funkcionisanje termoelektrana.

Tomić: E, dobro veče, Slobodane.
Milošević: Šta je to bilo sa tim mazutom? Kažu da su ga juče tražili, ti nisi dao i ima danas cela Srbija da...
Tomić: Ne, ne, dali smo, dali smo, danas smo dali...
Milošević: A zašto nije juče to?
Tomić: Pa, juče oni, Slobodane, nijednom nisu hteli da, iako su potpisali protokol da plate, jer su za to ogromna potraživanja.... (prekida ga Milošević)
Milošević: Jesu li danas platili?
Tomić: Nisu ni danas.
Milošević: Pa, šta će nam onda restrikcija džabe? Nisu platili. Ma znam, ali zato imamo restrikcije u celoj Srbiji, na sve strane, jebu mi majku na sve strane, bre!
Tomić: Slobodane, nije to zbog nas bilo uopšte.
Milošević: A zbog koga je, Dragane?

11. 3. 1997

Kratki razgovor Slobodana Miloševića sa Sajrusom Vensom. Nažalost, veći deo razgovora je nerazumljiv.
Milošević: Milošević je, trebam gospodina Vensa.
Vens: Halo.
Milošević: Zdravo, Sajruse.
Vens: Zdravo, kako si ti? Drago mi je govoriti sa tobom, Slobodane.
Milošević: Drago mi je čuti tvoj glas, Sajrus.
Vens: Drago mi je govoriti sa tobom posle dužeg vremena, da li si primio pismo kojim sam sugerisao međunarodnoj komisiji za nestale osobe... sastanak u Zagrebu 21. marta. Očekujem da će to biti važan korak... za nestale osobe... vaša vlada poslati... da će se ta saradnja nastaviti... Predsednik vlade Milutinović je pročitao moje pismo i to mi je drago... razumem vašu vladu i da će... Milutinović doći u Zagreb, i nadam se tome...
Milošević: U redu, razumeo sam da biste vi hteli da Milutinović bude u Zagrebu. U redu, ja ću mu reći da ide u Zagreb... doktor Todorović, koji je ovde predsednik komisije za nestale osobe, ali ako mislite da... da i Milutinović bude tamo. U redu. On će doći tamo.
Vens: Kako ste vi?
Milošević: Ja sam odlično, odlično. Kako ste vi?
Vens: ... sam isto dobro i vrlo sam zauzet... puno se nadam da se učini nešto u vezi sa nestalim osobama i...


(5)Ivan sve aminuje

20. 03. 1997.



Razgovor Slobodana Miloševića sa Momirom Bulatovićem, tadašnjim predsednikom Crne Gore, o crnogorskim unutrašnjim političkim problemima, nedisciplini unutar crnogorskog SPS, ali i o potrebi za nadgledanjem glasačkih listića svojih poslanika....
Milošević: Zdravo, Momo!
Bulatović: E, Slobodane, zdravo!
Milošević: Nemoj da te zavara to jer ovo ti je prilika, pitanje je kad će ti biti druga.
Bulatović: To jeste, to je potpuni haos, ja gledam sad ministar kulture je uzeo pa daje intervjue japanskom listu o tome kako nema sreće za ovu zemlju dok je Milošević na čelu države.
Milošević: Pa to je njegova vlada!
Bulatović: Eto.
Milošević: Đukanović je celu vladu stavio u funkciju svoje promocije tamo. Međutim, on se malo uplašio u ovom trenutku i zato je onaj Vent Brus, kongresmen, bio sad u komunikaciji sa njim.
Bulatović: Da, da.
Milošević: I rekao je da neće moći da brani ove stavove, jer Stejt department je zviznuo Venta po nosu maksimalno, i rekao da mu slučajno više na padne na pamet da uleće u takve stvari, pošto je on glavni tu bio.
Bulatović: Da, da.
Milošević: Razumeš? To sve znam, mislim to, i ovaj u komunikaciji sa ovim rekao da ne računa na njegovu neku odbranu ovamo, jer on je hteo nešto da piše nekim novinama tamo, pa sve to, tako da je on shvatio da tamo ima nad popom pop.
Bulatović: Apsolutno, apsolutno... I `oćete, jer vi objavljujete i ovo pismo Kneževićevo isto?
Bulatović: Aha.
Milošević: Ja, veruj mi, pa ja mislim da nisu blesavi da objavljuju Kneževićevo pismo, jer ko je on da se njegovo pismo objavljuje u novinama?
Bulatović: Čekaj dok ne proverim sa ovim ljudima da se ne brukamo. Mislim, napravićemo konjsku uslugu, a meni još neki ljudi kažu, pa i sam Zoran Lilić mi je to rekao, da i neki vaši poslanici iz SPS neće da glasaju.
Milošević: Ma kakvi, mi pregledamo liste!
Bulatović: A?
Milošević: A kod nas je disciplina, mi pregledamo listiće. Znaš kako, mi se rukovodimo iskustvom najparlamentarnije zemlje na svetu, kolevke parlamentarizma - to je Velika Britanija. Oni imaju one takozvane, one dičeve, tako se zovu oni poslanici određeni od partije koji pregledaju glasačke listiće svojih poslanika. Ovaj je dužan da mu pokaže listić, pa da ga ubaci u kutiju. Znaš, nema to, to je potpuno poznata stvar u parlamentarizmu. Partija mora da zna kako se ponaša njen zastupnik.


20. 03. 1997.

Prepis razgovora Slobodana Miloševića s Momirom Bulatovićem, u kojem razgovaraju o "urotničkom" pismu čiji je autor Ratko Knežević, a čiju je kopiju Milošević dobio od nekog srpskog lobiste u američkom Kongresu. Milošević namerava da iskoristi to pismo kako bi se konačno obračunao s crnogorskim rukovodstvom. Pokušava da objasni Bulatoviću važnost ove istorijske prilike, povlačeći paralelu s njegovim obračunom sa Ivanom Stambolićem.
Milošević:
Za tvoju informaciju da ti kažem da imam u kancelariji originalno pismo naslovljeno na odgovarajućeg kongresmena koji je naš prijatelj, koji je naš čovek i kongresmen u svetu čuven, koje je on dobio od ovog Venta i Rahala.
Bulatović: Vidim i ovo pismo što je Knežević uputio, to je sasvim dovoljno.
Milošević: On je celu vladu umešao u demantije. On se, ovaj... kao naneta velika šteta crnogorskoj vladi i njenom premijeru jer kao, bože, neko je falsifikovao njegovo pismo, mislim to on sada uvlači, idući logikom greške. On sad kao na vodu kad baciš kamen, pa se šire koncentrični krugovi, tako uvlači u tu grešku i u kriminal celu vladu.
Bulatović: Nažalost, to je i danas isto napravljeno, kao vlada ga je podržala i tako dalje.
Milošević: Pa to je neverovatno. Ja mislim, ovu priliku nemoj da propustiš, jer znaš kako ti je kad sam ja politički pobedio, onda se Stambolić slagao sa svim šta se kaže, ali da ga nisam smenio, kroz mesec dana - ne bi se slagao, pa bi krenuo opet da mi skida glavu.
Bulatović: Veruj mi da to znam.
Milošević: To je čisto kao suza.


12. 03. 1997.

Razgovor Slobodana Miloševića sa bratom Borislavom, inače ambasadorom u Moskvi. Borislav mu se žali na zdravstvene probleme, a Sloba ga kritikuje zbog pušenja.
Milošević: Gde si, Borislave?
Borislav: Zdravo, bratac!
Milošević: Šta radiš?
Borislav: Ptica prolećna! Sećaš se te...?
Milošević: Gaćac ptica se zove.
Borislav: Gaćac, pa znam, ali ti si govorio "bratac"!
Milošević: Jeste.
Borislav: Kako si mi?
Milošević: Dobro, kako si ti?
Borislav: Evo, tako. Doš`o sam sinoć, pa sam doš`o sad jutros ovde u Kruševac, imam neki sastanak, pa se vraćam po podne. U petak bi trebalo da idem natrag. Možemo li se videti?
Milošević: Možemo, kako da ne! Možemo, napravićemo neki...
Borislav: Sutra, a?
Milošević: Kako ti je familija?
Borislav: Dobro su, dobro su, mnogo te pozdravljaju, Sveta (sin) dobro uči. Pa moje zdravlje ne valja, j.... mu mater. Sad imam i neku srčanu tegobu, imam neku blokadu desne neke, tamo, sranja neka, pusti u p... materinu! Neću ni da mislim na to.
Milošević: Je l` pušiš? Pušiš.
Borislav: Ajde.
Milošević: Baci cigare, jebi ga! Baci cigare obavezno, momentalno!
Borislav: Ma da, onda će da bude još gore.
Milošević: Ajde, Boro, nemoj da se zezaš. Te cigare... izbaci cigare odmah! Ne, ne tri cigare, ništa! Sve prekini, pušenje ništa, kafu izbaci, pažljivo jedi i gotovo.
Borislav: A kretanje, i to treba isto, a?
Milošević: Ne smeta kretanje, ali pažljivo. Ajde to obavezno uradi!


(6)“Telekom“ kao spas

25. 4. 1997. 20.30
RAZGOVOR Slobodana Miloševića sa bratom Borislavom. Osim što razgovaraju o uobičajenim, privatnim stvarima, dvojica sagovornika spominju i prodaju srpskog „Telekoma“, mogući kupci su Italijani, Kinezi, Francuzi... Inače, prodaja „Telekoma“ obavljena je nešto kasnije, u julu iste godine, a navodno je novac od prodaje Miloševića spasao i političkog pada u vreme sankcija.
Detalji ove transakcije bili su javnosti nepoznati sve dok se čitav slučaj nije pojavio u italijanskoj javnosti, i to pred italijanskim istražnim sudom u Torinu zbog sumnji da je neko iz italijanskog privrednog života po obavljenom poslu uzeo mito u vrednosti 32 miliona tadašnjih nemačkih maraka. Sam posao vredeo je milijardu i petsto miliona maraka. Na taj način je Lamberto Dini, tadašnji ministar spoljnih poslova Italije, jedan od glavnih inicijatora kupovine srpskog „Telekoma“ od italijanskog STET, spasao Miloševićev režim. Milošević je, navodno, kasnije tim novcem pobedio na izborima u septembru 1997, isplativši penzije penzionerima, plate državnim službenicima.
Milošević: E, zdravo, Boro!
Borislav: Došo sam malo poslovno, ali poveo sam i Svetu (sina), ostaćemo jedno dva dana. Idem opet na put jedan, tako, neki ugovor treba da tamo potpišem. Idem u Francusku.
Milošević: A, fino. Kad ideš?
Borislav: Pa ja bih što pre, išao bih u nedelju ujutro da to završim, znaš. Nešto radim za ove, ali to je... Oprema je iz one zemlje gde sam, znaš. Ali se preko tamošnjih nekih linija...
Milošević: Da.
Borislav: Događa.
Milošević: A reci mi, posle se opet vraćaš u Beograd?
Borislav: Pa nisam siguran da ću, pa ne znam, u stvari, možda ću se vratiti negde 3. ili 4. u Beograd, pa onda za Moskvu, a možda i ovako. Reci, bre, jesi li zdrav, dobar?
Milošević: Ako budeš u Beogradu tamo negde oko 5. do nedelje, mislim... ti si sad.
Borislav: Da, ja sam još sutra ovde, sutra ću se videti sa Jovicom (Stanišićem) i sa ovima, imam nešto sa njima od poslova tu i onda. A, onda idem u Pariz, malo da promenim vazduh, znaš.
Milošević: Tamo je sigurno lepo vreme.
Borislav: Ne mora da znači, tamo ume da bude surovo...
Milošević: E, jebi ga. Ti su uvek...
Borislav: Ali ja mislim da je lepše nego u Moskvi. Nemoj da me kritikuješ stalno, jebem mu mater!
Milošević: Jebo te bog, ideš u Pariz u aprilu, početkom maja „ne mora da bude lepo vreme“. Ti si, bre, jedan nepopravljivi pesimista.
Borislav: Nemaš ovako sugestija? Ja mogu da vidim onoga Bonea, ili nešto tako.
Milošević: Ma, dobro. Mislim oni su... I sugestija mi je da će svi da ih preseku. I Italijani i Kinezi, i svi. Svi će da ih preteknu, ja sam sa Širakom razgovarao
i da oni u svemu imaju prednost, bog zna kako. Niko od njih se, Boro, ne osvrće ninašta. Evo, sad smo mi pred kraj pregovora sa Italijanima o telekomunikacijama, oni najavili „Franse telekom“, da dođe 5. maja na prve razgovore.
Borislav: Lenje budale, a imali su oni poziciju. Oni su bili isporučioci onih centrala.
Milošević: .... Poziciju, razumeš, oni neće jednostavno da je koriste. Oni se ponašaju kao budale.
Borislav: Pa budale, dabome da su budale. Ja sam ti rekao, ti poslovni ljudi Francuske, to su budale!
Milošević: Kako?
Borislav: Oni neće ništa da rizikuju, oni nigde neće, oni su pederi.
Milošević: Doći će Italijani, sad će da nam uplate milijardu i po maraka, da uđu u posao!
Borislav: Super!
Milošević: Znaš ti šta to znači? A ovi će tek da pregovaraju kao, a ti... Ma da ne pričamo to telefonom, uostalom. Razumeš, to su vrlo konkretne stvari koje ovi idioti uopšte ne misle da bi trebalo da rade. A prvo su dali ponude za železnicu, za brze pruge, za ovo, za ono, znaš.
Borislav: Da, znam. Vidi, Slobo, još samo jednu stvar, ovde gde sam ja, mislim da ne bilo loše da se nešto darne sa naše strane, malo inicijativa neka, da dođe do nekog susreta, nečega, znaš.
Milošević: ... Da mi sutra pričaš telefonom, nego kad se vratiš iz Pariza.
Borislav: Pa, ako prolazimo ovde, al’ ako ne, ja sam hteo da ti kažem, ja bih nešto pokušao da sondiram na jedan miran način i kod ozbiljnih ljudi, znaš. Je l’, pazi uvek je pametno na neki način malo pružiti tu neku ruku i tamo nešto potvrditi, jebeš mu mater.
Milošević: Dobro, dobro, ajde pa se javi kad dođeš iz Pariza da se vidimo.
Borislav: Ali daješ mi nekako opšte zeleno svetlo?
Milošević: Vidiš da je ovaj idiot bradati (Drašković) danas bio u Moskvi tamo da kaže: „Ne treba ulagati“, kaže, „u Srbiju jer neko može dekretom da vam oduzme“.
Borislav: Ma bio je juče, idiot, ma dobro, nema veze za to. Dobro, ima on tamo svoje pristalice, i to je ovaj, tamo ima nekih partija i...
Milošević: Ma da, bre, onaj Grizunov, ona baraba....
Borislav: Pa to je glavna baraba, jebi ga.
Milošević: Ma nema veze, to su sve seronje.
Borislav: Ali to je šljam, nego ima među onim političkim prvacima ljudi koji tu našu opoziciju titraju, čak i u ovoj Černomirdinovoj partiji. Taj Beljajev što je bio ovde, to je ugledan deputat. Ali, zato i mi treba da budemo aktivni.

„REVIJA 92“
INTEGRALNI tekst prisluškivanja Slobodana Miloševića i njegovih razgovora sa najbližim saradnicima i članovima porodice objavljen je u „Reviji 92“, koju možete potražiti kod vašeg prodavca novina.


(7)Antić ne čita novine

14. 1. 1996.

RAZGOVOR Slobodana Miloševića s Draganom Hadži Antićem oko spornog članka o Klintonovoj poseti Bosni, objavljenom u "Politici". Milošević je više nego besan, a pri tom se ne suzdržava ni od najgorih reči na račun njega i njegove redakcije.
Milošević: Jesi čitao "Politiku" danas?
Antić: Ne, nisam, zato što, ovo oko Tuzle nešto?
Milošević: Slušaj, bre, pa to je sramota! Ja znam da ti ne čitaš svoje novine, ali, bre, krupne stvari kao što je boravak američkog predsednika u regionu i tako dalje, ne možeš da pustiš da svaka šuša, bog te jebo, radi šta hoće! Što je najgore "Politika" se smatra zvaničnim mišljenjem Jugoslavije i tako dalje. Pa, zar tako da ispljujete Klintona, bog vas jebo?! Zašto da ga ispljujete? Prvo, nije zaslužio uopšte da bude ispljuvan, naprotiv - došao je u najboljoj nameri. Drugo, kako sme "Politika" to da napravi. Jeste vi normalni, bog vas jebo?! Oću ja da gradim (odnose sa Amerikom), a vi svi razgrađujete što god stignete, da pljujete po svemu i da šutirate?! A posle mi pričaš kako vi podržavate politiku mira. Jebete majku Klintonu koji je došao u region upravo zbog toga. Napravite komentar kako treba!
Antić: Evo sad, ja ću danas da napravim. Sad ću ja da napravim oko ove posete njegove. I to je sve što je bilo, vezano za ovo. Povodom ovoga oko Bosne i to sve, da je ovo bilo izuzetno pozitivno. Ja ću danas to da napravim.
Milošević: Znam, ali ne, sve je bilo izuzetno pozitivno, nego njegov dolazak demonstrira značaj koji Amerika daje miru na Balkanu. Uopšte prisustvo američkih trupa i njegov. On hoće da naglasi lični značaj i da je mir na Balkanu i prema tome mir u Evropi. I odgovornost jedine preostale super-sile za tu situaciju. I za mir. I drugo, prvi američki predsednik koji je, ovaj, on je izvanredan govor juče održao: vi ste u misiji mira, a ne u misiji rata, vi ste najbolji vojnici. Medalju im izmislio za misije mira, itd. To je ogromna promena.
Antić: Dobro.
Milošević: U njihovom prisustvu, svuda. I uopšte, čovek je došao, bre, on je glavu rizikovao da se zajebava po vukojebini bosanskoj, po Tuzli. Razumeš?
Antić: Jasno.
Milošević: Vi uzmete, pa ga ispljujete, ama znaš, onako. Nema nijedna dobre reč, samo psovke. I još on, u stvari, dolazi tu da se krevelji. Svaki političar sigurno misli i na to kako ima politički odjek njegov potez, ali on vodi politiku mira. I rekao vam je "ne ide u Zagreb" i nije išao ni u Zagreb, ni u Sarajevo, promenio je avion u Zagrebu. Sa C-17 prešao u "boing 747" za preko Atlantika. Jer je promenio avion tamo. Svuda u novinama, a ti na prvoj strani: "Optutovao za Zagreb". On nije otputovao za Zagreb, nego za Vašington preko Zagreba. I čekao ga Tuđman na aerodromu dok menja avion da se s njim pozdravi i porazgovara.
Antić: Jasno. Ja ću danas...
Milošević: ... Vidim po novinama... "Oslobođenje" sarajevsko: što nije došao u Sarajevo, pljuju ga Muslimani. I sad pljuju ga Muslimani, ali, naravno, šampion u pljuvanju Klintona u ovoj štampi je danas "Politika". Pročitaj, pa da vidiš to sranje kako je napisano. Sramota, stvarno sramota.

29. 11. 1997.

Razgovor Slobodana Miloševića
i Mire Marković s Olgom i Milanom Milutinovićem u kojem komentarišu tok predizborne kampanje za predsednika Srbije. Posebno je zanimljiv deo u kome sagovornici komentarišu nastup Milutinovićevih protivkandidata, Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića na RTS. I dok su za Miru nih dvojica "najobičniji ološ", Milošević prenosi njene reči kako je "činjenica da postoje glasači, i to brojni, ove dvojice jedna nesumljiva manifestacija krajnje degradacije našeg naroda". "To je čisti triler, bre!" zaključuje u jednom trenutku Milutinović.
Olga: Jao, slušaj, koliko ljudi glasa za njih obojicu, toliko ima ludaka u ovoj državi. Bukva, to je bilo strašno! (smeje se)
Milošević: Gledali smo, gledali smo...
Olga: To je bilo tako podzemlje, da je moja mama posle 15 minuta okrenula i gledala tenis, kaže ne može više da sluša, a ja sam onako izdržala stoički do kraja.
Milošević: Najveći je štos što se prvih pola sata svađaju oko toga ko je iz kojeg sela iz Hercegovine.
Olga: Ma strašno, ali nije trebalo da ih RTS prekine, trebalo je da ih pusti.
Milošević: I ja mislim da je trebalo da ih pusti još.
Olga: Ja mislim da je trebalo da ih puste do balčaka. Do zore, ako treba!
Mira: Vuk, Šešelj nisu uopšte neki politički protivnici. Oni su, naprotiv - ološ! Celo vreme optužuju jedan drugog ko je šta ukrao, ko je šta falsifikovao, ko je koga zaklao, ko je šurovao sa Hrvatima i Muslimanima...
Olga: (smeje se) I da li s kašikom ili viljuškom.
Mira: Ko je rodom, odakle, kome je otac bio... Ja sad govorim ko Srpkinja... To je najobičniji ološ, a i taj ološ to su kandidati za predsednika Srbije.
Milošević: Mira jednostavno ko Srpkinja postavlja pitanje: "Kako je tako moguće da se naš narod do te mere degradira da može da podrži jednog od ta dva, jednog od te dvojice protuva, koji su običan ološ?" Znaš, prvih pola sata se svađaju ko je iz kojeg sela iz Hercegovine; ne znam, ko je iz Gacka, ko je iz Trebinja, u pi... materinu!
Milutinović: (smeje se)
Milošević: Da vade svaki iz unutrašnjih džepova da citiraju koliko ima Šešelja u Zagrebu, onaj viče koliko Draškovića ima u Zagrebu. Znaš, dokazuju onda da su Srbi.
Milutinović: Da, da. Ne, to je strašno!
Milošević: Ko je iz kojeg sela iz Hercegovine, a onda da li je koji od njih Srbin, a onda ko je klao tupom kašikom, a onda se pokazuje da su obojica išli kod tog Dolgorukog jedan za pare, jedan za ordenje. To je ološ jedan! Mislim, nema ništa smrdljivije od toga što je moglo da se vidi. Da ta dva ološa, razumeš, da upotrebim neki književni izraz, jer ološ je, kako bi rek'o, zbirna imenica, ali da ta dva ološa dospeju do polemika na televiziji o predsedničkoj funkciji u Srbiji? Pa, nek ide u pi... materinu!
Milutinović: Ako neko glasa za njih, onda ima mnogo ludaka u Srbiji, onda to...
Milošević: Ne, ludaka... Pa, jebo te bog, onda mi kao narod nemamo perspektivu!


(8)Srbi nisu kurdi!

1. 1. 1997:

Razgovor Slobodana Miloševića s Milanom Milutinovićem u vezi sa izveštajem Felipea Gonsalesa o poništavanju rezultata lokalnih izbora u Srbiji, šefu OEBS-a i srpskom pisanom odgovoru na njega. Milošević mu ponavlja tezu o zaveri međunarodne zajednice koja želi da "Srbi budu Kurdi..."
Milošević: Naše je pismo toliko principijelno, da zaista mislim da ovi moraju da nas podrže, bar ovi što nisu potpuno....
Milutinović: Ma ne, tu će biti pritisak Amerikanaca!
Milošević: Na šta će da bude pritisak? Ama, bre, ovde se radi o našoj državi, Milane! Oni bi hteli ne da promene samo sistem ovde, ne sistem, nego da nam, bre, rasture državu! Oni 'oće, Milane, od nas da naprave Kurde u Evropi, da nas sjebu, to tamo po Bosni, da sjebu ovde na Kosovu, Sandžaku, da ako može otkinu Vojvodinu, da mi budemo Kurdi, da Srbi budu Kurdi, to oni 'oće. E, neće ga majci! Tu se nećemo zajebavati! To treba ti da shvatiš, to je osnovna stvar.
Milutinović: Ma, ja sam to shvatio odavno, ja ti govorim u taktičkom smislu, ja sam to odavno shvatio.
Milošević: Jebe se njima za pravdu i za ovo. Ako može da razjebe nešto, oni će da razjebu. Al' smešno je malo, zato je malo i ironična ova rečenica da nam dostave - da to vidimo. Zato Žika Jovanović, sutra s njim kad razgovaraš, slušaj me, pošto je to pitanje koje mora... Oni kad stanu k'o pred zid, ne znaju kako da odgovore, molim te. 'Ajde kažemo i kad smo prihvatili, da naši organi moraju da vide. Ovde nije reč gde je ko u kojoj opštini, nego je čak reč o tome i kako se zove koji čovek koji treba da dobije sertifikat izborne komisije bez kojeg ne može da sedne na odborničku stolicu. Jebo te bog, ne znaju ni gde je Sokobanja! Varošica u planinama, za koju nikad nisu čuli, ni videli, ni s kim su tamo razgovarali, ali im je Drašković podasuo neke podatke, i oni tvrde u izveštaju da su (opozicija "Zajedno") dobili u Sokobanji. To jednostavno Žika treba još malo da izvrgne ruglu. Molim vas, ima varošica jedna u planinama, zove se Sokobanja, u koju nikad niste kročili, a kao što znate, izbori su potpuno autonomni u Sokobanji, nikakve veze nemaju sa Beogradom.

31. 12. 1996:

Razgovor Slobodana Miloševića i Živadina Jovanovića, člana SPS i pomoćnika ministra srpske diplomatije, a kasnije i ministra spoljnih poslova Jugoslavije (1998
-2000) u vezi sa odgovorom na Gonsalesov izveštaj OEBS, a u vezi srpskih lokalnih izbora održanih 17. 11. 1996. godine. Na tim izborima je srpska opozicija ostvarila ubedljivu pobedu, no srpska vlast, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, odbila je to da prizna, posle čega su u Beogradu i čitavoj Srbiji usledili tromesečni građanski protesti.
Krajem decembra Beograd je, kako bi utvrdio činjenično stanje stvari, posetio visoki predstavnik OEBS-a Felipe Gonsales. On je svoje rezultate objavio u posebnom izveštaju 27. 12. 1996. glavnom šefu misije OEBS-a u Ženevi, Flaviju Kotiju. Toga dana, Nils Petersen, danski ministar spoljnih poslova koji je 1. januara 1997. trebalo da preuzme Kotijevu funkciju, izjavio je da očekuje Miloševićev odgovor na OEBS-ov izveštaj, o kojem će se raspravljati 2. ili 3. januara 1997. godine.
Milošević je, u međuvremenu, besan na nesposobnost svojih saradnika, posebno Milana Milutinovića, za kojeg
ne štedi ni najgore reči, da sastave suvislo pismo, koje bi bilo zvaničan odgovor na izveštaj Felipa Gonsalesa.
Milošević: Ima tu niz stvari, mobiliši nekoliko ljudi, da nam daju svoje sugestije... Jednostavno, samo što nisam pao u nesvest!... Rekao sam, preneo sam Milanu Milutinoviću, da se od njega očekuje odgovor. Šta je to, ne znam da li ga je nešto lupilo po glavi!? Trebalo je da ja njemu prenesem poruku od Kotija, da Koti od njega očekuje odgovor, samo što mu to nisam preneo. Nisam ja Milutinoviću mogao da kažem takvu glupost!? Kako može takvu glupost da napiše uopšte. Je l' on normalan?
Jovanović: Bilo je to mnogo drugačije, mnogo groznije, gore je bilo.
Milošević: Ama, on nije normalan, bre! Nek on ide u pi.. materinu, nek izvadi Slobodana Mioševića iz usta i iz papira, je... ja njemu mater! Ne odgovara on Kotiju što je ovaj razgovarao sa mnom telefonom, pi... mu materina, nego valjda odgovara zato što je Gonsales poslao pismo. Stvarno, to je dripačko ponašanje! Dripački da mi ovako spakuje stvari i pošalje ko da sam vam ja referent, bog te je..! I, pa ne bih šefu svog kabineta tako poslao, na takav način, papir i pripadajuću dokumentaciju. Idi vidi - i rešavaj tamo što ti odgovara. Daj da tražimo drugog da radi taj posao, nek ide u pi... lepu materinu! Ja ću svoju bolećivost prema svakoj šuši jednom da prevaziđem. Svako mi svoj pos'o tutka, ja sam referent za svakog: i za vladu i za elektroprivredu i za penzionerski fond i za, svakome moram ja da rešavam probleme i na kraju ću da pišem pisma Milanu Milutinoviću.
I prošlo pismo, što je trebalo da pišem Kristoferu u tri verzije... "Nisam ja znao šta si ti hteo", pa sam ja moje napisao. Nek on ide u pi... materinu! Ovo potpuno eliminiši, ova dva prva pasusa nisu ni za ku... krasni.
Kakve veze ima, bre, što je ovaj sa mnom razgovarao telefonom, i tako? Nek' zaboravi da sam mu to rek'o, nek' odgovori na pismo, koje je dobio od Gonsalesa, u vezi sa sastankom. Pi... mu lepa materina! Informisao sam ja njega, pa on, od njega se očekuje, pa je l' on shvata da to pismo treba da bude objavljeno, bog te j... ?! Pa, ne znam stvarno. Kako ti tumačiš takvo njegovo ponašanje?
Jovanović: Šta ja znam, malo se možda previše intimizirao...

DOSTA MI JE TV
21. 12. 1995:

Razgovor Slobodana Miloševića i njegove supruge Mire Marković sa ćerkom Marijom. Milošević u jednom trenutku traži od Marije da poruči Draganu Antiću Struji da prenese ljudima sa državne televizije poruku da ga "skinu" sa vesti, jer je već "dosadio i bogu i ljudima, a sebi samom - najviše!"

* Milošević: Zdravo, sine!
* Marija: Zdravo, tajkice!
* Milošević: Evo, došli smo malo da se odmorimo, da spavamo. Ti nećeš više da ideš od kuće? Marija, kaži, molim te, Struji, pošto on zna onog Dragana Milanovića sa televizije da ga nađe, da me skinu više, bre, sa ovih vesti; kako me neki ruski list proglasio za jednu od 14 ličnosti u svetu. J... mu majku, smučio sam se sam sebi!
* Marija: Baš je to lepo.
* Milošević: Nemoj, molim te, dosta je! Samo mi kvari raspoloženje kad gledam Dnevnik. Kaži, bre, dosta je! Neka puštaju Novu godinu, nek idu u pi... materinu sa mnom! Mislim, dosadio sam i bogu i ljudima, a samom sebi - najviše!


(9)Urota protiv Srbije

Nezadovoljan reagovanjem Milutinovića, Milošević traži od Živadina Jovanovića da se oglasi i javnosti
Milošević (u razgovoru sa Živadinom Jovanovićem): Ja ne razumem, bre, jesam ja kod njega ministar ili on (Milutinović) kod mene, p... mu materina! Daj, molim te to, taj početak, to ne vredi... To izbaci, bre! Ovaj drugi deo uzmi... pročitaj... "daje snagu svakom pravo prigovora"! To je fantastično! Pazite, ovaj "uvažavamo tu primedbu". "Mi smo u procesu pojednostavljenja naših propisa koji su"... Međutim, to što je... i daje svakom prava prigovora i po prigovorima se rešava, nije moglo biti osnova da se na ovakav brutalan način optuži naša zemlja za ovakve stvari, koje su, ovaj "za koje smo optuženi"... Molim te, pošto sam ja tako rekao Ratku Markoviću da mi se javi, ja ću reći Ratku da se javi tebi da mu ti malo daš instrukcije, da mu pošalješ na faks ovo, samo prvo tu grupu promeni, tu Milanovu ovu tu... Tu prve pasuse i ono poslednje ono o svem sranju oko tog, oko zaklinjanja na vernost Kotiju i, pi... mu materina, koja će da dođe posle njega, razumeš? Pa, malo uljudi taj, samo glavni deo, to što on meša, jeb... ga "meša" u dupe! Pa se poveži s čovekom i traži, kaži Ratku, evo naši su našli... Pošalji mu pismo Gonsalesa i ono da ima tamo. Ko je onde nudio u ime Skupštine Srbije, je... te bog, ponavljanje? On, stvarno nije normalan! Ima ona ideja, ono kad se skine ovo, kako sam ga ja informisao, njegovo veličanstvo Milutinovića, da Koti od njega očekuje odgovor. Ej!
Jovanović: Malo, malo se uzbudio oko svega ovoga, ovaj, ne znam koliko...
Milošević: Pa, ako se uzbudi, pa mu je teško, 'ajde da nađemo nekog kome nije teško. Pa j... ga, svaki put sve ja moram da završim sam. Svaki put do Dejtona, pa nadalje. I pre Dejtona i posle Dejtona. Pa, gospodin ministar ako ne može jedno pismo da napiše nek ide u pi... materinu! Kad god mi dođe neki neprijatan gost, on gleda da sedi s društvom tamo, a razgovaram ja. Znaš, da ne bi morao nešto da izgovori što, što ne zna da odgovori na pitanje. Nek ide u pi... materinu!
Jovanović: Koliko ja, mislim, njemu je neprijatno da daje neprijatne odgovore i da komentariše neprijatne situacije...
Milošević: Al' mu je prijatno da bude ministar, je l' tako? Samo za prijatne odgovore, pa nemamo ministra za prijatne i neprijatne. Za prijatne će on da bude ministar i da se zevzeči po Parizu i po Londonu i po pi... materini i po Americi da se zabavlja, ja ću da budem njegov zamenik. Izbaci te stvari i napravi jedno ljudsko pismo.
Jovanović: Dobro.
Milošević: Vi napišite jedno normalno, ljudsko, nikakvo arogantno, ne ni guzilačko pismo, bre. Mene je sramota bilo da čitam, pravo da ti kažem, u ovom drugom delu. Uzmi, Žiko radi na tome, pa ćemo se čuti. Sa pravom ravnopravnog učešća u tom slučaju. Ne tražimo da nas sad prvo vrate u KEBS, ali je logično, smatramo to logičnim u pogledu i prema pravilima KEBS.
Jovanović: Pa, dobro.
Milošević: Mi nismo, oni ako nas drže kao neku (banana republiku)... da nam odozgo šalju neke svoje ultimatume i tako dalje. Možemo da kažemo da idu u pi... materinu zajedno sa ovom njihovom opozicijom. Mislim da, jednostavno
im treba držati u lekciju, ali kulturnu, u koju ne mogu da pljunu. Kulturnu, nihovim argumentima, samo njihovim argumentima. Nego su oni izmislili, da bi nas srušili, razumeš? Da pošalju 750 novinara, Si-En-EN, da ambasade daju izjave, da se ovde skupe kriminalci koji će da se tuku i razne, razne najamnike i to sve. To je drugi scenarij, to je drugi scenarij. Daj, molim te, Žiko, uzmi, pa napravi onako trezne glave, nemoj uopšte da te opterećuje Milanovo pismo.

21. 12. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića i Ratka Markovića u kojem mu Milošević, računajući na njegovu stručnost u poznavanju ustavnog prava, daje neke opšte smernice o tome kako bi trebalo da izgleda tekst pisanog odgovora na izveštaj OEBS-a. Zanimljiv je deo u kojem Milošević navodi svoje viđenje cele stvari, a prema kojem je sve samo deo velike urote međunarodne zajednice protiv Srbije, kongresmena i senatora podmićenih od "Šiptara iz narkomafije"; sve sa svrhom da već sutra Srbiji "odigraju Kosovo".
Milošević: Mi treba da damo odgovor na ono Gonsalesovo pismo, izveštaj OEBS-a. Milan Milutinović je napisao jedan odgovor od kojeg mi se povraća, pravo da ti kažem. Ulizivanje jedno tamo njima, u pi... materinu, iako, naravno, mislim da mi imamo dobar šlagvort u njegovom izveštaju za odgovor. Oni su počeli dobro, samo onaj deo koji sam im ja dao instrukciju. Naime, mislim da mi možemo da pođemo od toga da smo mi pozvali delegaciju KEBS-a, upravo zato što postoji jedna iskrivljena slika, i to je jedino što je pisalo u pismu Milutinovića kojim je ona pozvana. I da smo rekli da dođe jedna delegacija da se sama upozna sa činjenicama da bi se otklonile rezreve u našim odnosima sa međunarodnom zajednicom. To je bio povod, oni su došli. Prema tome, glavna optužba koja je bila čak i u onom Kristoferovom pismu, sećaš se, koja je zvonila po celoj planeti, "pobedila opozicija na lokalnim izborima u Srbiji, a vlast u Srbiji", čitaj Milošević, "poništio te izbore". Pokazalo se niti da su poništeni, niti da je opozicija pobedila. A u onom suženom, kako bih rekao, sad, okviru spornih pitanja pokazalo se i sad oni imaju to u pismu navedeno prema podacima da, u stvari, u svih devet beogradskih opština gde su pobedili oni već konstituišu vlast, da tu nije nikakav problem. Ne vlast, mi uvek kažemo to nisu organi vlasti, nego organi lokalne samouprave, ti to znaš bolje od mene.


MANI POPOVE

4. 1. 1996.

Razgovor Slobodana Miloševića i Dragana Antića, glavnog urednika "Politike", koji od Miloševića prima vrlo jasna uputstva o tome koja je vest više važna, a koja manje. Zamera mu previše tekstova o Bosni, a premalo o privrednom uzletu, optimizmu.... Milošević mu pred kraj daje i uputstva kako bi trebalo da izgleda izveštaj o poseti Mate Granića Beogradu, a zalaže se i za konačno smirivanje tenzija prema Hrvatima i Muslimanima.
n Milošević: Nema ništa specijalno novo, ali sam hteo da ti sugerišem. Božić je Božić.
* Antić: Pa, naravno!
* Milošević: To nije popovska stvar.
*Antić: Pa, sigurno.
* Milošević: Ali, mani popove, molim te!


(10)Igre oko Kosmeta

IPAK se radi o izborima u Srbiji - nastavlja Milošević u razgovoru sa Ratkom Markovićem - treba naša vlada da kaže, da odobri takav odgovor. Da se vidi da smo mi vrlo otvoreno ovako prihvatili, ali da im onda pokažemo da su, u stvari, đubrad jedna, koja su pokušala da nas oblate za stvari, za koje uopšte nije bilo nikakve nemoralne stvari u Srbiji. Hoće od nas da prave svetskog (krivca), pi.. im materina! Samo zato da bi sutra mogli da nam podigraju Kosovo. Oni samo zbog toga rade, da nas klimaju ovde, da nam sutra kažu: “E, vi morate da raspravite o Kosovu! Mi tražimo to, zato jer su nam podmitili pola senatora i kongresmena, ovi Šiptari iz narkomafije”. I da bi sutra mogli da kažu: “E, j... ga, vi više niste dobar garant Dejtona”, a Alija krenuo tamo da pravi unitarnu Bosnu, i j... majku, i ukida Republiku Srpsku. To su njihovi interesi. Misliš da oni ne znaju da je ovo sranje: tri odbornika ili dva odbornika u nekoj opštini, kakve veze to ima. Pa, ako je spornih šest opština od 189, pa to je tri odsto...

6. 8.1995.
Razgovor generala Ratka Mladića i nepoznate osobe o Slobodanu Miloševiću, padu Knina, naredbi za evakuaciju srpskih civila, ali i o pokušaju izvršavanja udara na hrvatske snage s leđa, iz pravca Bosne, odnosno Grahova.
NN: Zdravo, šta mi radiš?
Mladić: Zdravo, prijatelju. Evo, ratujem, j... ga.
NN: Kako ide kod tebe?
Mladić: Pa, evo, gledam da pomognem onom susedu tamo, Mrkšiću. Pa, moram, nemam šta drugo, j... ga. Činim sve, međutim, utanjio sam, a otuda mi nešto kaplje na kapaljku. Pa te molim, vidi kod onoga S. M. (Slobodan Milošević) i reci mu sada da ne zateže ništa, da spase tamo narod i onu vojsku.
NN: Aha, a kakve su ti šanse?
Mladić: Odlične. I to što sam ja prihvatio, dobro je, što sam tamo sa celim štabom, to je dobro. Međutim, ovi su majmuni naši sada počeli oko te skupštine da petljaju, ali sam ja poslao tamo odgovarajuće ljude, da to razreše.
NN: A šta mu je to sad trebalo, majke mu ga nabijem (Radovan Karadžić)!
Mladić: Ama, da mu je... mater, trebalo je isto k’o za zapadnu Slavoniju, da me zamajava da bi što veći egzodus bio. Eto, šta mu treba, budala. Po nalogu stranih obaveštajnih službi, j... ga ovi.
NN: To je velika bruka za njega.
Mladić: To je njegov problem. Neću ja da se upuštam u gluposti. Moje je da ratujem, da branim narod. Dobro, burazeru, vi tamo, molim te, pozdravite šefa, i reci mu neka upre otuda, da ja spasem što se spasti može, i da održim što veći deo Krajine.
NN: Da ti kažem... Ovaj (Tuđman) ima opšte slavlje gore u Zagrebu, to si sigurno čuo, a treba mu začepiti to, da se malo smanji. Velika je propaganda, dosta govore da su oni uzeli skoro celu Krajinu. Upri sa te strane, a ja ću, najverovatnije sutra, da stupim u vezu sa tatom (Milošević).
Mladić: Dobro. Ja znam da on tebe ceni mnogo.
NN: Ja sam ga danas tražio, ali nisam ga našao. Nije on u Beogradu.
Mladić:
Idi ti preko Mome (Perišić), pa nek te (preporuči) kod njega i pozdravi ga, jer ja nisam mogao da ga dobijem ovih dana. Nisam hteo da mu dolivam na muku i da ga opterećujem.

1. 12. 1995.
Razgovor generala Momčila Perišić, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, sa Slobodanom Miloševićem, u kojem Perišić traži logističku pomoć za Republiku Srpsku.
Milošević: Tražio si me. Dobro, dobro.
Perišić: Samo da vam kažem da nemam ništa posebno, međutim, ovi otud iz Republike Srpske, znate, oni tako imaju nekih zahteva, koji prevazilaze naše okvire, u smislu potreba za hranom, i tako dalje, pa ne znam sad kome da se obrate, da ih usmeri.
Milošević: A joj, joj...
Perišić: Do, na primer, potreba za angažovanjem snaga i sredstava za izvlačenje onoga oružja iz onog prostora, neuralgičnog, znate?
Milošević: Da, znam, ali tu treba da ide... To je izvlačenje neke opreme ovde? Imao sam ja prekjuče ovde ovu delegaciju celu i raspravljao mogućnosti da se njima naprave određeni ustupci tamo. Idemo mi u tom pravcu! Videćemo, pričaćemo kad se vidimo.

1. 12. 1995.
Nastavak razgovora Slobodana Miloševića s generalom Momčilom Perišićem. Ovog puta o pripremama za mirovnu konferenciju koja treba da se održi u Parizu 14. 12. 1995, na kojoj će službeno biti potpisan i Dejtonski sporazum, te o dvojici zarobljenih francuskih pilota, koje je srpska vojska srušila nad Bosnom 30. 8. 1995.
Oslobađanje dvojice pilota Ratko Mladić je uslovljavao garancijama da neće biti izručen Haškom tribunalu. Na kraju su piloti oslobođeni, i to dva dana pre same konferencije, a general Mladić je, osim pisanih garancija Slobodana Miloševića - kako neće biti izručen Tribunalu - slične dobio i od francuskog predsednika Širaka, što se, uostalom, vidi iz ne

Hvala za ove objedinjene clanke.
Nadam se da ces nastaviti.

Postoji tema

http://forum.burek.com/index.php/topic,333196.0.html

lock