Prirodna istorija homoseksualnosti

“Ja sam pobunjenik. Bunim se protiv postojeće situacije jer smatram da je to stanje nepravde. Borim se za slobodu od progona i pogrda. Zahtevam priznanje ljubavi. Zahtevam ga od javnog mnjenja i od države. Kao što su javno mnjenje i država priznali urođenu heteroseksualnu ljubav, tako i ja od njih zahtevam priznanje da je urođena (homoseksualna) ljubav opravdana”.

Karl Heinrich Ulrichs, Vindica, 1865.


Piše: Srđan Sandić
Francis Mark Mondimore
Prirodna povijest homoseksualnosti
Prevod: Jakob Goldstein



U nizu recentnih (neo)fašističkih izjava hrišćanskih predatora (papa i raznoraznih patrijarha), a s verom u dijalog odlučio sam predstaviti Prirodnu istoriju homoseksualnosti, knjigu Francisa Marka Mondimorea. koja je u Hrvatskoj izašla 2003. godine, a u svetu sredinom devedesetih. Namerno ističem da je “u svetu” izašla sredinom devedesetih ne bih li što jasnije istaknuo problem kulturne i intelektualne zajednice u prepoznavanju relevantnosti i izuzetne važnosti ove knjige kao ozbiljne referentne tačke od koje valja polaziti pri svakom pokušaju rasprave o pitanjima homoseksualnosti (kako o legislativnoj regulaciji, biologiji, koincidalnosti, uzročnosti i posledicama pojedinačnih i društvenih uticaja u nastajanju ovoga i dalje subverzivnog identiteta, pitanju prava, granica, normi i etičnosti).

Možda jedna od najtragikomičnijih izjava koje su u zadnjih par meseci kolale svetskim medijima, a tako i našim je svakako bila Pape Benedikta XVI koji je izjavio da je spašavanje čovečanstva od homoseksualnog ponašanja jednako značajno kao spašavanje tropskih šuma i ocenio ponašanje izvan tradicionalnih heteroseksualnih veza kao “uništavanje Božjeg dela”. Šta je autor hteo reći?

Pretpostavimo da je hteo reći da su neki ljudi manje vredni od drugih, a sve s ciljem odbrane doktrine zbog koje je na prestolu obrubljenom zlatom. Divno.

Vratiću se na komentarisanje ciljanih ispada oficijalnih vera, tih najjačih socijalnih grupacija. Krenuću od zapažanja drugih kultura. Reč homoseksualnost nije postojala pre 1869. godine, a tada se pojavila u pamfletu otvorenog pisma nemačkom ministru pravosuđa. Naime, tada se izrađivao novi kazneni zakonik Severnonemačke Federacije te je došlo do rasprave u vezi s tim treba li podržati paragraf pruskog kaznenog zakona koji je proglasio polni kontakt između osoba istog spola - zločinom. Knjiga nam hronološki daje na trenutke laički, na trenutke naučni pregled uspona i padova visoko razvijenih i kompleksnih društava pre nego je homoseksualnost postojala ili kao reč ili kao ideja. Najinteresantniji pregled je deo koji problematizuje istospolnu erotičnost uklopljenu u drevne kulture.

Na primer: jezici starih Grka i Latina nisu imali reč koja bi se mogla prevesti kao homoseksualno (uglavnom zbog toga što ondašnja društva nisu određivala seksualne kategorije kao što to radi savremeno doba). S druge strane - američka urođenička društva (opisana od strane istraživača i antropologa - od 17. veka pa nadalje) su imali rodne kategorije za koje “mi” nemamo usvojene pojmove. Prirodna istorija homoseksualnosti utoliko na vrlo diskretan način eliminiše pojmove homoseksualnosti i seksualnog usmerenja/orjentacije ponajviše zbog toga što seksualni kontakt osoba istog pola u većini drevnih kultura nije bio nužno shvaćen kao karakteristika određene skupine ili podskupine naprotiv – u nekim se kulturama istopolna erotičnost očekivala kao deo seksualnog iskustva svakog člana društva- što u načelu govori protiv postojanja “homoseksualnosti” kao izdignutijeg atributa od bilo kog drugog koje pojedinci prisvajaju u svojoj identifikaciji.



Glavni istoriografski trenutak pro-argumentacije postojanja opšte prihvaćenog homoseksualnog momenta je svakako stara Grčka gde Mondimore vrlo precizno navodi Platonovu Gozbu, mladića Alkibiada koji je zaljubljen u Sokrata i neočekivanu rekaciju koju je Sokrat izveo odbivši da se upusti u seksulani odnos sa njim. Važnost ovog primera je u tome da se kod Platona podrazumeva da Sokrat ne reaguje na Alkibiadova saletanja kako je očekivano – jer bi na te napade svaki drugi muškarac reagovao prihvatanjem. Provesti vreme s tako privlačnim i pametnim muškarcem, a ne “dopustiti” da se išta dogodi predstavljeno je kao neverovatan tok događaja.

Možda još preciznije bi bilo reći da “ti” muškarci nisu bili homoseksualci već svojevrsni “biseksualci”, gde je seksualna aktivnost s oba pola bila prihvaćena, barem za muškarce. Dodatni problem razumevanja stare Grčke, odnosno njihovog poimanja seksualnosti i današnjeg doba jesu temeljne razlike između seksualnih običaja. Tek kasni 20. vek uvodi “najviši” izraz seksualnosti koji se u pravilu poima kao brižan odnos dvoje ljudi temeljen na slobodnom izboru i poštovanju s posebnim naglaskom na romantičnu ljubav koja se vidi kao uvod u proces dubljeg vezivanja koji vodi u večnu ideju “sreće do kraja života”. Baš taj binarni odnos utemeljuje mogućnost za rađanje, obiteljske odnose, romantična ljubav vodi u brak, koji vodi u seksualnost koja vodi u potomstvo.

Mondimore sagledava društva stare Grčke kao mesto gde nije postojala uzajamnost prokreacije i seksualnosti, gde je seksualno zadovoljstvo bilo dostupno (isključivo muškarcima), a kako se pojam romantične ljubavi još nije bio potpuno razvio – muškarac nije morao čuvati čast bračnom vernošću. Pravila za žene su dakako- bila posve različita. Seks je bio nešto što se radilo “nekome”, a anatmoski imperativ je nalagao da to bude muškarac (konkretnije : penis) koji je “radio posao”. Poimanje seksualnog akta kroz okvire dominacije i podređenosti dao je temelje za praksu ponižavanja pobeđenih neprijatelja – silovanjem. Kako je to još David Halperin, klasičar koji je puno pisao na temu grčke homoseksualnosti rekao: “U klasičnoj Atini seksualni objekti dolazili su na dva različita načina- ne na muški i ženski, nego na aktivni i pasivni, na agresivni i podređeni.

” Kod starih Grka prihvaćena seksualna praksa nije bila određena ili definisana polom jednog partnera ili seksom kao sastavnim delom ekskluzivne veze zasnovanoj na romantičnoj ljubavi. Baš suprotno, seksualno se sparivanje prihvatalo ili ne ovisno o godinama i društvenom položaju partnera. Posve je beznačajno bilo je li muškarac za partnera odabrao ženu ili muškarca. Ključni nedostatak ove knjige je što idejno neloše, a praktično loše sprovodi spajanje društveno-političkog konteksta homoseksualnosti s bilogijom iste stvari, propalim psihoanalitičkim pokušajima, a da bi na kraju pohvalio nevladine organizacije koje se bave promovisanjem homoseksualnih prava kao partikularnih ljudskih prava (naročito onih u Americi).

Osnovni nedostatak ove knjige leži baš u necelokupnosti popisa svih kultura i društava koja su, za razliku od suvremenih zapadnih društava regularno prihvatala, inkorporirala i / ili štitila, institucionalizovala homoseksualnost u svoju kulturu i društvene organizacije.

S druge strane to je i velika prednost ove knjige koja poprima udžbenički karakter kada pokušava spojiti nekoliko različitih aspekata: od povesnog, biloškog, političkog i psihološkog. Pokušaj da bolje približi razumevanje homoseksualnosti ovog je autora odvelo na vrlo dalek “put”: od stare Grčke, neurona, hormona, Stonewalla, templara, Kinseyeve skale, Digital Queersa i dalje. Istorija seksualnosti koju je autor prikazao se ponajviše bavila evropskom i severnoameričkom prošlošću i sociologijom, dok je istovremeno premalo obratila pažnju na ulogu katoličke crkve na kulturu i kult muškosti. Autor i sam priznaje da bi detaljniji pregled morao uključiti podrobniji uvid u stanje homoseksualnosti u drevnoj Persiji, islamskim zemljama, srednjem istoku, indijskim transeksualnim kastama....

Velik broj “ljubavnih priča” u mnogim kulturama daje naslutiti da je egalitarna homoseksualnost bila poznata i priznata u drevnim civilizacijama, tako da zapravo vidimo da se reč homoseksualnost odnosila na previše različitih stvari (od primera istospolne erotičnosti u umetnosti do iste u fizičkoj praksi) što bi se teško u današnjem značenju moglo nazvati homoseksualnošću.

Prikazati pregled istorijskog razvoja možda je pretenciozan čin , ali u zadanim okolnostima zajednice u kojoj živimo je nužan, no ipak se neću povesti za tim tipom dodvoravanja ili apologizacije. To je ono što je i knjiga u celini napravila. Mondimore je dao pregled koji diše normalnošću definisanja i objašnjavanja koji se pomalo ironično osvrće na društvene nepogode koje su osporavale taj “fenomen”. Zemlju i dalje tresu nepogode, elementarne, erupcijske i vrlo alarmantne. Homoseksualci se napadaju na ulicama, feminizirane momke ne žele čak ni na gay portalima, modna osvešćenost je mana per se, lezbejke se doživljavaju kao debele i militantne, a roditelji šalju svoju decu na lečenje, o tome se ne govori sve do trenutka dok osoba skroz ne poludi i dobije sreću da upozna pravog novinara na pravom mestu koji će biti u stanju objaviti tu “vest”, kao u slučaju Ane Dragičević.

Možda najgori problem u tom lancu su psihijatri koji su voljni tretirati osobe homosekusalnog identiteta kao bolesne ili je problem sistema koji ih takvima oformljuje, koji im daje licence, plaća zdravstveno, sufinancira i beneficira dalja školovanja, ili je pak problem u sudstvu koje takve ispade tolerira, ispade struke, samoprozvanih pojedinaca koji sebi daju za pravo intervencije u polje koje je zaraženo “tom najodvratnijom društvenom anomalijom”.

Izvor: B92

---

Napomena: ako vaš odgovor nije iole civilizovan, ljubazno vas molim da zaobiđete temu