Pripadnici 78. motorizovane brigade već šest godina u "Dobrosinu"
Najopasnija baza
na jugu Srbije
Uslovi za život su odlični, ako se ima u vidu da se nekada spavalo na goloj zemlji, u zemunicama i rovovima

BUJANOVAC - Baza Vojske SCG "Dobrosin" nalazi se u Kopnenoj zoni bezbednosti, na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom. Od Bujanovca je udaljena desetak kilometara, od Gnjilana isto toliko. U njoj su smešteni pripadnici 78. motorizovane brigade Prištinskog korpusa, koja je po brojnom stanju vojnika i starešina, kao i veličini zone odgovornosti, najveća brigada Vojske SCG. Već šestu godinu izvršavaju sve borbene i mirnodopske zadatke u Kopnenoj zoni bezbednosti.

U nadležnosti ove brigade je, između ostalog, kontrola 117 kilometara dužine, odnosno ukupno 585 kvadratnih kilometara administrativne linije sa Kosmetom u opštinama Bujanovac, Preševo i Vranje. Osim u bazi "Dobrosin", pripadnici ove brigade su u KZB smešteni u još deset baza sličnog, kontejnerskog tipa, kao i u još osam posednutih objekata, gde su uslovi smeštaja lošiji.

Montažno-demontažne barake

Kada se kaže da je baza kontejnerskog tipa, to znači da je u stvari montažno-demontažna, da se sastoji od nekoliko baraka u kojima ima struje i vode, što bi rekli vojnici - uslovi su odlični, u odnosu na to kako je nekada bilo u Kopnenoj zoni bezbednosti, kada se spavalo i na goloj zemlji, u zemunicama i rovovima.

- Jeste da je teško, ali ne žalim se. U bazi "Dobrosin" nalaze se pravi momci, oni koji su odlučili da služe vojni rok na tradicionalan način. Zajedno sa profesionalnim vojnicima izvršavamo sve zadatke - kaže Miloš Perić iz Smedereva, jedan od momaka koji ovde služe vojni rok. Unutar ograđene površine u bazi, koja u mašti može da se nazove dvorištem, nalaze se košarkaški i teren za odbojku. Kuhinja je u odvojenoj baraci, voda za piće svaki dan stiže cisternom koja se jedva probija lošim putevima. Sve je čisto dok ne padne prva kiša ili sneg, a onda - blato na sve strane, samo ga vojničke čizme mogu savladati.
   
      

Teroristi u komšiluku

Baza je na brdu iznad sela Dobrosin, koje naseljava isključivo albansko stanovništvo i u kome je od januara 2000. godine do maja 2001. godine bio smešten štab bivše OVPBM. Nedaleko od ovog sela, 21. novembra 2000. napadnut je pripadnik MUP-a Srbije, čime su i počeli sukobi na jugu Srbije.
      
      
      
   

Oko baze su žičane ograde, osmatračnice, tenkovi i - stalan oprez. Napetost i budnost su povećane, ali je situacija mirna kao i cele protekle godine. Zato je samo u 2003. godini bilo 16 napada i provokacija. Prvi teroristički napad u seriji incidenata leta 2003. desio se upravo u bazi "Dobrosin", kada su bacačem granata ispaljena dva projektila. Nije bilo ljudskih žrtava, samo materijalne štete.

Putni pravac Lučane-Dobrosin, kojim se stiže do ove baze, karakterističan je po tome što je na njemu do sada bilo najviše napada na pripadnike vojske i policije. Na ovom putu je 27. aprila 2002. godine cisterna koja bazu snabdeva vodom naletela na postavljenu protivtenkovsku minu. Cisterna je uništena, a vojnici koji su bili u pratnji su ranjeni.
Na istom putnom pravcu 24. septembra 2003. godine teško je ranjen major Rahman Bandić u "ladi nivi", na koju su nepoznati napadači ispalili oko 40 metaka iz automatskog naoružanja.

Dnevnice kasne četiri meseca

Vojnik koji je vozio nije povređen jer je nosio pancir, dok je major Bandić teško ranjen i tri meseca je proveo u bolnici. Bandić se odmah posle oporavka vratio na posao obavljao.
- Posle dva i po meseca vratio sam se na posao. Znam da je opasno, i moja porodica to zna, ali ne razmišljam o tome. I dalje obavljam svakodnevne zadatke kao što sam to i ranije radio - kaže za Bandić za Glas.

Besparica u Vojsci SCG odražava se i na ovu brigadu, a najviše u nedostatku rezervnih delova za vozila, nedovoljnim količinama goriva i neredovnim isplatama dnevnica starešinama i profesionalnim vojnicima. Iako dnevnice kasne i po četiri meseca, moral profesionalnih pripadnika VSCG je na visokom nivou, a ljudi su najveća snaga 78. motorizovane brigade, tvrde starešine.
Slađana Majdak