Nad dolinom Soče stolećima bdi planina Gora, koja je pre 650 godina postala Sveta gora sa crkvom Svete Marije na vrhu. U proteklih šest i po vekova izgled Svete gore neretko je menjan, jer su građene i rušene bogomolje i prateći objekti, vijugavi put do njenog vrha menjan i poboljšavan, dok je jedino ostala nepromenjena nadmorska visina - 682 metra, kaskadna zaravan na kojoj je građeno i rušeno i mesto/selo Skalnica.

U prvom dokumentu u kome se pominje Sveta gora iz 1368. koji je pohranjen u Bečkom arhivu označena je kao „gora naše Gospe pri Solkanu“. Drugi dokument je iz 1376. o poklonu srebrnog krsta „crkvi Svete Marije na gori blizu Gorice“, dok je treći iz 1470. o tome kako su je rušili Turci.

Plato na Gori ostaje pust sledećih pola veka, kada se Gospa, sveta Marija, prikazala Uršuli Ferligojnici i poručila: „Reci ljudima da mi ovde izgrade kuću i mole me za milost“. Bilo je to 1539, a crkva je bila izgrađena već1540. Najvažniji datum u novom životu Marijine crkve na Svetoj gori je 1544. kada je na oltar stavljena ikona iliti sveta slika Matere Božije koju je naslikao Jakob Palma stariji čije je pravo ime bilo Jakopo Negreti. Ova sveta slika dobiće narodsko ime Svetogorska Kraljica posle 1717. pošto su Marija i mali Hrist dobili zlatne krune (slici nadodate krune od pravog zlata). Najdramatičniji deo istorije Svete gore bio je kraj 18. veka (1786) kada je reformista Jožef II ukinuo crkvu i čitav kompleks prodao na „javnoj aukciji“, mada su vernici uspeli prethodno da iz crkve iznesu i sakriju Svetogorsku Kraljicu. Crkva i samostan na Svetoj gori ponovo je oživeo i Svetogorska Kraljica vraćena na svoje mesto 1793.

Tokom celog 20. veka dešavanja na Svetoj gori bila su više nego dinamična. Već1901. vratili su se franjevci (otišli sa nje posle ukidanja 1786), dok je 1907. papa Pije X crkvi „unapredio“ u - baziliku. Pred početak Prvog svetskog rata ponovo je iz crkve izneta i sakrivena u Ljubljani „sveta slika“ - Svetogorska Kraljica, da bi se ponovo vratila 1922. Dve godine kasnije počela je izgradnja bazilike i pratećih objekata (samostan, dom za hodočasnike, škola, kafana), a radovi okončani 1928. Autor katedralne crkve sa zvonikom visokim 50 metara je arhitekta Silvano Barič. Osvećenje je bilo 1932, a kompleks je i danas u nepromenjenom stanju. Do ozbiljnije „promene“ umalo nije došlo krajem Drugog svetskog rata kada je partizanska avijacija pripretila bombardovanjem, a nemačke jedinice u povlačenju - miniranjem svih objekata, ali niko nije istrajao u svojim pretnjama, pa je Sveta gora ostala netaknuta.

Tokom trajanja Druge Jugoslavije, Sveta gora je živela mirno i intenzivno. Istini za volju 1948. nacionalizovan je Dom hodočasnika, u kome je otvoren Muzej Soške fronte. Pola veka kasnije vraćen je u crkveni posed, ali je u njemu ostao muzej ne samo Soške fronte nego svih stradalih u Drugom svetskom ratu.

Svetu goru svakodnevno obilazi veliki broj hodočasnika i namernika, ali je najznačajniji u poseti bio 2. maja 1992 - Jovan Pavle II, kao jedini papa koji je udostojio Svetu goru Primorsku dolaskom. Jedan od kurioziteta Svete gore postojanje kafane-gostionice u samostanskom kompleksu već400 godina. Naravno, objekat je još češće od bogomolje menjan (zidan, rušen, proširivan), ali svih tih stoleća obaveza vlasnika gostionice je bila da bude nastanjen uz objekat. Naime, 1672. car Leopold I dao je pravo samostanu da bira, postavlja i menja gostioničara koji je morao da živi na Svetoj gori kako bi 24 sata dnevno bio na usluzi hodočasnicima. U carskom ediktu se kaže da „hodočasnici posle dobijanja duhovne hrane u hramu, mogu da zadovolje i apetit za jelom u gostionici i to svakog dana“.

Legenda zabeležena u bedekerima kaže da se sa Svete gore pruža predivan pogled na dolinu Soče, na obe Gorice (Goricija u Italiji i Nova Gorica u Sloveniji), a kad je lepo vreme može se ugledati i Benedetka, što će reći Venecija. Iako je bio prekrasan oktobarski dan, sunčan i bez oblaka, istini za volju sa malo izmaglice, Benedetku ne ugledasmo.

Izvor: B92