Прилози за биографију једног монструма

"Маршал" који није знао да чита војне карте

Пише: Срђа Трифковић

Живот фараона

Три протекле деценије српског суноврата вуку своје корене из фаталног 1. децембра 1918, али димензије тог суноврата плод су политичке рафинираности Јосипа Броза. Достојна је његовог лика и дела српска власт која прихвата хипотеку Сребренице, легализује Еулекс, статутарно утире пут отцепљењу Војводине, испоручује оптуженике Хагу, растура војску и Академију, болоњизује Универзитет, подстиче раскол у Цркви, а земљу и све шта још вреди у њој распродаје странцима или отима за себе. Није ни чудо да му на наводном гробу још стражаре српски војници, а цвеће полажу српски политичари. Мајсторски је обавио посао.

Да почено са оним шта не знамо. Три деценије после 4. маја 1980, званичног датума његове смрти, не знамо ко је био човек који је претходних 35 година владао Југославијом. Невероватно али истинито: Срби су у међувремену овладали твитером и фејсбујком, знају шта Џенифер Анистон ручава и кога Јелена Карлеуша вечерава, али не знају ко им је био господар живота и смрти толике године, ко им је од јула 1941. па до свог последњег часа тако мајсторски кројио капу да им је сада и жива глава под знаком питања.

Скоро је сигурно барем једно: да се под именом Јосипа Броза није крио сељачки син из Кумровца који је волео да се санка у дрвеном кориту и који је гладну браћу и сестре нахранио свињском главом са тавана. Постоје разне теорије о пореклу Титовом, али ниједна није документована. Тврди се, тако, да је по рођењу био Јеврејин, Пољак, Немац, Украјинац, или нека комбинација наведених народа. Као завичај углавном му се приписује Галиција, Буковина, Подолија, Волинија или нека околна забит североисточног руба хабзбуршке монархије. По друштвеном пореклу тврди се да је био средњи или крупни буржуј, ситни шлахтић или пак ванбрачни син високог племића. Његов изразито малограђански укус, видљив у кичерајским униформама и брилијантима, фарбаној коси и пудлама, указује међутим на скромно порекло и типично аустроугарске клајнбиргерлих естетске узоре. Један истински господин гадио би се свих тих еполета, дебелих кубанских цигара и прстења. На клавиру јесте умео да дилетантски изведе пар тактова једне мазурке, али само су неуки у томе видели мистериозни одраз високог порекла.

Вероисповести је, кажу, био хебрејске или католичке, а мајсторства слободнозидарског по шкотском, а можда и по гранд-оријентском обреду. Не знамо ни да ли је, када и како извршена замена „правог“ Тита овим чудом што је немачки и руски говорило течније од свог наводно матерњег језика. Неки тврде да је дублер убачен у Шпанији 1936, други веле у Паризу 1937, трећи у Москви 1938. Има теоретичара завере који тврде да је замена била вишеструка, последњи пут у Риму у лето 1944. Мистерију продубљује и недоступност његовог руског досијеа, чак четврт века од Горбачовљеве „гласности“.

Већ годинама ова мистерија једна је од омиљених тема на српским славама и поселима. Што је мање доказа за неку теорију, то је њени поборници жустрије заступају. С друге стране, пак, професионални српски историчари Тита упорно и необјашњиво избегавају. Од њих смо више сазнали протеклих деценија о интимном животу краљице Драге него о лику и делу главног господара српске судбине 20. века. Невероватно, али истинито: Дедијерови „Прилози“ из 1953, партијски правоверни и стога пуни лажи и обмана, још увек представљају једину свеобухватну Титову „биографију“ на српском језику. Озбиљни народи такву индолентност себи не допуштају.

На основу расположивих сведочанстава и докумената можемо са сигурношћу закључити да је од устоличења „друга Валтера“ на челу КПЈ јануара 1938. у Паризу па до смрти „друга Тита“ почетком 1980. реч о истој особи. Ма ко Тито заиста био по пореклу, извори не остављају места сумњи шта је тај човек био по вокацији и карактеру.

Преживети Стаљинове чистке током „јежовшчине“ изискивало је успешно утркивање са другима у потказивању наводних троцкиста, левих и десних франционаша, агената фашизма или империјализма. Остати на крају као једини преживели руководилац КПЈ у параноидном паклу Москве тог времена само по себи одражава мрачни карактер Титов. Само један бескрупулозни потказивач могао је да се жив и здрав провуче кроз сито и решето система оличеног у Гулагу и Лубјанки.

Маја 1941. Тито неометано путује из Загреба за Земун и Београд, по тврдњама неких сведока уз знање и са одобрењем новоустоличених усташких власти. Са Павелићевог становишта, било је савршено логично пропустити Тита за Србију. Тај је потез имао исти циљ као и кајзерово пропуштање Владимира Илича Лењина да преко Немачке путује за Финску и Русију у лето 1917, уочи бољшевичке револуције: дух је пуштен из боце, да непријатељу дође главе.

Током четири ратне године Тито је таква очекивања оправдао. Изазвао је грађански рат међу Србима, са стравичним последицама за српски народ. Као главног непријатеља третирао је Равногорски покрет, што га је чинило природним савезником Павелића и Немаца. Борбе са Немцима и усташама избегавао је кад год је могао, а марта 1943. отворено им је понудио сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Фрапантно је, али нимало изненађујуће да тај „маршал“ који није умео да чита војне карте није ометао функционисање усташке индустрије смрти у Јасеновцу, која је сатирала српске животе и након што се Берлин нашао у совјетском обручу.

Још од трагикомедије са „Ужичком републиком“ у јесен 1941, сладострасни бонвиван држао се принципа „у се, на се и пода се“ док се свуда око њега гинуло и гладовало. Његова вазда богата трпеза, његова златом извезена маршалска униформа и 30 година млађа љубавница, битне су карактеристике свакодневнице Титовог ратовања. Није их се одрицао ни на Неретви, ни на Сутјесци, једино су му у Дрвару маја 1944. Немци бар на кратко пореметили комфорну рутину.

Након што је у јесен 1944. Црвена армија освојила Србију, Тито долази на готово, третира је као окупирану непријатељску земљу и приступа систематској физичкој ликвидацији српске елите (стрељања) и омладине (Сремски фронт). Првих шест месеви његовог „ослобођења“ односи више српских живота него три претходне године немачке окупације. У пролеће 1945. спроводи крвави пир над заробљеним или од Британаца испорученим припадницима поражених формација по крашким јамама Словеније. Три године касније своју каријеру терористе заокружује стварањем мини-Гулага за „зглајзале“ бивше другове. На Голом отоку усавршене су пикантерије рафинираног садизма на којима би му позавидели Торквемада и Влад Цепеш, да о Хазјајину не говоримо.

Потоње три деценије фараонства Титовог (1950-1980) довеле су до даљег територијалног, политичког,духовног, културног и моралног раскорењивања српског народа. Титоизам као систем владавине и као стратешки концепт довео је до поништавања и угрожавања готово свих тековина и вредности српске националне борбе, ослобођења и демократског препорода у 19. веку. Принцип слабе Србије као предуслова јаке Југославије, доведен до пароксизма Уставом из 1974, убрзао је систематско растакање српске државности и српских националних интереса – при чему су српски кадрови СКЈ вазда били непосредни извршиоци посла.

Три протекле деценије српског суноврата вуку своје корене из фаталног 1. децембра 1918, наравно, али димензије тог суноврата плод су политичке рафинираности Јосипа Броза. Достојна је његовог лика и дела „српска“ власт која прихвата хипотеку Сребренице, легализује Еулекс, статутарно утире пут отцепљењу Војводине, испоручује оптуженике Хагу, растура војску и Академију, болоњизује Универзитет, подстиче раскол у Цркви, а земљу и све шта још вреди у њој распродаје странцима или отима за себе. Није ни чудо да му на наводном гробу још стражаре српски војници, а цвеће полажу српски политичари. Мајсторски је обавио посао.