Пријатељи Србије!!! :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Академик Драгољуб Живојиновић говори о великим подвалама и антисрпској политици савезника, нарочито Енглеза, који све чинили како би мала Србија у ратном вихору Првог Светског рата нестала. Он на научној основи открива наше скоро стогодишње заблуде о савезницима и пријатељима, подвлачећи ко су нам били стварни пријатељи а како су се према Србији иако ратни савезници односили уцењивачки радећи фактички на нашем уништењу.

КО су нам били истински савезници у Првом светском рату, какве су биле њихове стварне намере, шта су желели да постигну на Балкану и по коју цену?

Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је у Првом светском рату Енглеска све чинила да нестане српска држава. Документација открива српске илузије и заблуде и упире прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео је да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године и то сасвим случајно бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први историчар на планети саопштио је свету.

Оголио је савезничку дипломатију на балканском ратишту. Јесмо ли у својој албанској епопеји били сувише наивни верујући у њихову помоћ? Јесу ли срби заиста,били топовско месо?

- Очекивали смо да ћемо наићи на пријем какав приличи савезницима. Од тога није било ништа. А наши тадашњи политичари су веровали у њих. Надали су се да ће им послати оружје, муницију, одобрити кредите. Међутим, убрзо су почела условљавања у којима је предњачила Британија. И то у стилу: добићете гранате и топове, ако направите територијалне уступке Бугарској. Уосталом, увек су слате српске дивизије када је требало да се разбијају аустријски или бугарски бастиони отпора, а слава се приписивала Французима и Енглезима. Њихови команданти успели су да искористе носталгију српског војника за отаџбином.

Савезници нису истим очима гледали на балкански фронт на којем је Србија крварила...

Француска је, рецимо, иако се рат водио на њеној територији, смогла снаге да предводи операције на Балкану, у њих увуче Британце и пружи подршку Србији. Британија није била спремна да учествује у рату на Балкану. Њена влада и краљ Џорџ били су спремни да Србију оставе на цедилу. Русија је желела да игра значајну улогу на Балкану, али није могла Србији да помогне новчано нити да јој пошаље војнике. Самим тим, њена улога је била мање-више дипломатска.

Ни Солунске офанзиве 1918. не би било на овај начин како је данас знамо да није било Француза. Британски империјални генералштаб није био заинтересован за тако нешто. Ипак, Солунски фронт се одржавао упркос њиховим отпорима. Британци су сматрали да њихове и савезничке трупе могу да буду много корисније на западном фронту, Блиском истоку, Суецком каналу, Египту... Али, Французи нису били расположени за растурање Солунског фронта. Тај фронт су често одржавали и уценама. Чак су запретили да би могли и да изађу из рата. Зато су Енглези на крају и пристали на француски захтев да се одржи Солунски фронт.

Скоро век у заблуди

· Од завршетка Првог светског рата српски народ живи у заблуди, називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

- Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије које су потхрањиване готово један век биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.

Ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили, или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.

· Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

- Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.

· Како се Француска држала?

- Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије Французи су Србији пружили савезничку руку.

Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.

- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум, да уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

- Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

Енглези су постали савезници прво због Француске и Белгије према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, са бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи постали смо фактор, потребан савезницима.

На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски су се према њој односили. Енглески генерали сматрали су је претњом њихових интереса. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.

Након тога енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом - добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

Тај ултиматум је децидно одбијен. Енглези су ладно одговорили - "онда вам не дамо кредит". И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но, против тих илузија понајвише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.

Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.

Енглези су ладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш - Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин, онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.

По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију, а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.

Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски већ на западни фронт свака за себе. Наравно и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат

Да ли је Лондонски пакт из 1915. године у ствари био излаз? Србији су тим документом савезници после ратне победе гарантовали територијално проширење на Босну и Херцеговину и јадранску обалу до Сплита, али је јужну Србију морала да уступи Бугарима?

- Тај пакт није нико ни нудио Србији. То је био тајни уговор између Италије, Британије, Русије и Француске. Ту Србија није била ни споменута. Штавише, то се од ње крило, јер се унапред знало да тај уговор она не би ни прихватила, пошто је раније објавила програм ослобођења и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца на целој територији. А део те територије на Јадрану и Истри Италијини су добили баш на основу Лондонског уговора. То је био тајни документ чије је главне елементе Србија некако докучила. То је створило велику буку која је трајала неколико година. Тај документ нису ратификовали парламенти ниједне зараћене силе.

· Постоје и наводи да Пашић није смео да отвори питање преговора по Лондонском уговору, плашећи се да савезници не одступе од начела народности и тако угрозе ратни циљ Србије - уједињење јужних Словена...

- Он је жестоко протестовао на свим странама против тог уговора, јер савезници нису прихватали Нишку декларацију. Сматрали су да Србија не може да поставља такве захтеве. Велике силе су биле против растурања Хабзбуршке монархије, јер су сматрале да није дошао тренутак за разбијање те велике империје.

· Са Кајмакчалана Срби су улетели у пројекат Југославије. Јесу ли фрустрације проистекле из троимене краљевине и каснија илузорна одбрана југословенства разлог што ни дан-данас нисмо заокружили државу и решили своје национално питање?

- Срби су били замлате. Немам другу реч за паметне људе какви су били Слободан Јовановић, Јован Цвијић и други интелектуалци онога доба. Они су ширили идеју која се није подударала са стварношћу. Тврдили су да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са три различита имена. Потпуно су заборавили да су то различите културе, историјске традиције, религије. Самим тим обманули су народ и државнике који су их следили у том уверењу. Колико год су Пашић и престолонаследник можда одговорни што су спроводили неке идеје које су биле против интереса српског народа толико су за то одговорни и водећи српски интелектуалци. Уз то, нико није питао народ да ли да се упуштамо у уједињење. А народ је добро осећао да иде у творевину супротну српским интересима. Уосталом и генерал Живојин Мишић предлагао је регенту Александру: „Ми на једну, а Хрвати на другу страну“.

· Је ли онда Југославија била најскупља наша инвестиција у новом веку и промашени српски интерес?

- Српски интерес је био да нам буду границе онамо где је живео наш свет. Војводина, источна Славонија, Босна и Херцеговина и излазак на море јужније од Сплита. Даље од тога нисмо имали разлога да гинемо.

- Када су се Британија и САД договориле да Аустроугарску треба растурити истовремено су се изродили и неки други циљеви. На том балканском простору требало је створити једну државу која ће бити бастион немачком продору на Блиски исток. Дунав је постао једна линија заштите Француске и Британије од стране Немачке. Французи су томе касније додали и своју намеру: када се учврстио СССР и када су, како су говорили у Европи, одатле кренуле „диверзантске идеје“, Југославија је требало да буде брана против ширења социјализма.