hehe,not bad!!

Mnogo dobra pricha

potpuno tačno

 

lepo 

Lepa pricica....
Nego sad cu a da vam predstavim jednu pricicu tj.
pocetak jednog fantasy comic romana....
Pazi sad....

1. Poglavlje
Neočekivana Kapija

Živeo je u jednom neurednom, jednosobnom stanu na Paliluli u Beogradu. Nije bio običan čovek, dobro, bio je otprilike običan, ali, ipak neko sa ordenom hrabrosti kraljevstva Kraljevstvo. Taj čovek je nadvladao hendikepiranog džina, džinovsku kornjaču mesoždera i par ljudi. I još neka neobična stvorenja, za koje smatram da su prilično obična što se tiče fantastike. Bio je vitez-lord koga su svi obožavali (podvlačim obožavali, to ne znači da ga još uvek obožavaju) i poštovali. Njegov stan je bio prilično neuredan. Imao je mačeve i sekire okačene po zidovima. Na jednom od njih se nalazila meta za pikado, a ispod nje polica sa gomilom neispisanih razbacanih papira. Iz gomile papira izranjala je čaša mleka starog dve do tri nedelje. Ali on nije osetio smrad, pa je čaša tu spokojno obitavala. Komadi odeće, među kojima su se isticale brojne čarape bili su rasuti po podu.
Ova priča počinje tako što je taj čovek, koji se inače zvao Grom, ustao, svinjski podrignuo i otišao u toalet. Zatim je, podrignuvši još koji put, ugledao pismo kako pokušava da uđe ispod vrata.
Grom je imao lice sa šiljatom planinom koja mu izranja između dva, na prvi pogled siva oka u kojima se kovitlala magla, oko dve crne zenice. Lice mu je, uprkos grubom izgledu, bilo prijatno, sa malom crnom bradom koja se izlivala ispod njegove donje usne i uvijala se u mračne spirale. Kosa mu je bila neuredna i zabačena iza ušiju. Bio je prilično visok i pomalo debeo.
,,Zdravo.’’, reče Grom otvarajući vrata, ugledavši poznato lice mladog, čupavog poštara, sa poštanskom kapom okrenutom unazad. Taj poštar je Gromu stalno donosio pisma, njemu lično, na Gromov zahtev, a ne u poštansko sanduče. Sanduk. Kako god. Ovo je bilo jedno od pisama koje poštar nije otvorio pre nego što ga je uručio. ,,Ćao, Grome imam pismo za tebe, izgleda vrlo šašavo, kao i uvek, zar ne misliš, mora da je nešto ozbiljno, hah...’’Uzevši pismo, Grom mu zalupi vrata.
Odmah rascepa ružičasti koverat sa cvetićima, i pročita pismo:

Grome,
Imam jedan zadatak za tebe. Čuo sam da se pojavio zmaj kod neke planine blizu Kruševca. Želim da ti i Mrki to istražite i oterate zmaja daleko, i još malo dalje i ako je moguće u Kraljevstvo. Očekujem pozitivne rezultate.
Iskreno tvoj, Grgur
P.S. Kad sledeći put budeš išao u Kraljevstvo kupi mi, molim te neki burek i one smešne gumene bombone u obliku glista. Kupi i jedno pakovanje za moju mamu.

Gromov posao, kao i posao svakog vitez-lorda, bio je da razne spodobe tera iz ovih krajeva daleko, i još malo dalje. Grgur je bio vrlo moćan stanovnik Kraljevstva. Sponzorisao je sve vitez-lordove, i, kao što vidite, obaveštavao ih o stvorenjima koje je trebalo oterati daleko i još malo dalje. Možda će neko od vas pomisliti da, ako je on neki vitez, zar ne bi trebalo da ubije zmaja? ,,Tako se radilo u srednjem veku!’’, rekli bi oni. E pa spremio sam ja odgovore... Kao prvo, nije on vitez nego je vitez-lord, a to je titula Kraljevstva, ujedno i posao. Vlada Kraljevstva je, kao drugo, davno odlučila da se strogo kažnjava bilo kakvo fizičko zlostavljanje zmajeva, džinova i svih tih neverovatnih stvorova, a izuzetak je samoodbrana. Kao treće, u srednjem veku, sve Kapije su bile zatvorene zbog globalnog kvara u teleportacionim kapijama, tako da zmajevi nisu mogli da dođu na Zemlju. Oni zmajevi koje su ljudi navodno viđali u srednjem veku su bili samo iluzije koje je napravio jedini čarobnjak na Zemlji, Englez, Edvard, u svetu poznatiji kao Merlin. Ne znam otkud to ime, valjda je zvučalo neobičnije.
Nego, da vam malo pričam o Kraljevstvu, čisto da ne budete skroz zbunjeni. Kraljevstvo je čudna planeta, koja je uključivala tri velike teritorije.
Prvo, Paranormaliju, ogromnu, travnatu ravnicu na jugu Kraljevstva, u kojoj su se dešavale ekstremno čudne stvari, kao na primer, leteći tanjiri i tako ti neobjašnjivi pojmovi, po čemu je i ovo mesto i dobilo ime. U Paranormaliji živi dosta ljudi koji su podsećali na Vikinge, zatim, tu su živeli i mnogi poznati čarobnjaci, kao, na primer, Vadrok Onaj Koji Voli Sarmu, Sartonomumokomarngblkoromonigl ngvanisonomisikus Sa Velikim Šeširom, i, naravno, Deraton Zarđali, stari, veliki čarobnjak koji je dva puta spasao Prestonicu od napada jednog vanzemaljskog mikroorganizma i zmaja muzičara. (Zmajevi muzičari su sasvim obični zmajevi, osim činjenice da nemaju krila, i da ne znaju da pevaju, mada, nažalost, misle da znaju.) Ali, on je, nažalost, penzionisan.
Zatim, Sarkazmara, velika pustinja na severu Kraljevstva, u kojoj obitavaju veliki pustinjski zmajevi i koale. Male koale, koje su na prvi pogled simpatične životinjice, bi vam, ako biste im prišli, odgrizli prste, i to ako budete imali sreće. Jer, u tim malim ustima se kriju dva reda zuba, oštrih kao... da ne kažem žilet, to ne bi bilo originalno, nego... recimo, papir. Razumem ja da papir nije baš toliko oštar, ali, šta je tu je. Stanovnici Srakazmare su uglavnom ratnički i pobunjenički nastrojeni. Često su vodili ratove protiv celog Kraljevstva, ali su zbog toga skoro svi uhapšeni, jer je ratovanje u Kraljevstvu protivzakonito. Nije samo protivzakonito, nego je i bačena kletva dok je u toku bilo Veliko Pisanje Sveta, da, ko god započne rat, izgubi. Većina onih koji nisu uhapšeni rade u Sarkazmari tako što prodaju plastiku i gazirano piće, a ponekad se tu nađe i neki stari nameštaj. Ti ljudi mogu biti, logično, vrlo sarkastični. Takođe su poznati po pravljenju peska. Nije se sav taj pesak sam tu našao, odjednom, zar ne?
Zatim, najvažnija teritorija Kraljevstva, Glavnogradija. Verujem da nije potrebno objašnjavati u kom se delu Kraljevstva ova teritorija nalazi. Tako je, ona okružuje glavni grad, Prestonicu. Ona je najnastanjenija teritorija, a to stanovništvo većinom i čine stanovnici Prestonice. Ostali su seljaci, koji žive u razbacanim selima po celom Kraljevstvu, čija imena još nisu izmišljena. Ovde je čuveni dvor kralja Uglava Bolesnog, velikog kralja Kraljevsva, zatim, dvadeset četiri kule Prestonice, i ogromna Crvena šuma, u kojoj žive čudni stvorovi, koji možda nikada nisu ni viđeni od strane ljudskih očiju.
Dakle, postoji li još nešto što treba da znate o Kraljevstvu? Samo da razmislim... A da! Sad sam se setio. Ovo je vrlo važno.
Kraljevstvo je postojbina paralelna, i u vremenu, i u prostoru sa svetom u kome mi živimo. A, ne. Nije baš u prostoru. Ali nema veze. Postoji sedam kapija koja vode u Kraljevstvo i iz Kraljevstva ali se zna samo za pet. Za ostale dve znam ja, jer, naravno, ja ipak pišem ovu knjigu. Dakle, te kapije su obično neka neprimetna vrata, ili u podzemnim prolazima, ili zapuštenim prodavnicama, podrumima, dno okeana, bilo gde. U našem svetu ih ima nebrojeno, ali, u Kraljevstvu postoji samo sedam. Jer, Kraljevstvo je mnogo manje od ove naše omanje planete, pa u njega ne može da stane baš dosta kapija. Kraljevstvo jeste planeta, ali je to, praktično, samo ostrvo, koje okružuje ogroman okean. Cela planeta je nenastanjena, osim tog ostrva, tako da se to ostrvo ustvari tretira kao cela planeta, jer sve ostalo jeste voda. Osim ukoliko se u vodi nisu uselili neki ljudi i postali morske sirene. Ali, opet, ja nisam Andersen, pa neću da pišem o njima, čak i da postoje.
Za one slabo-shvatajuće, evo i primera. Kad bi krenuo sa istočne obale ostrva brodom, posle dugo vremena, ne znam tačno koliko, jer nisam izračunavao, bi stigao na zapadnu obalu gorepomenutog ostrva.
Za još više slabo-shvatajuće, svaka planeta je oblika lopte, tako da bi brod samo kružio oko nje, i stigao na mesto odakle je došao.
Za one još više slabo-shvatajuće, ostavite ovu knjigu i uzmite slikovnicu u ruke.
Ovo je samo teorija, u praksi bi to bilo malo teže, zbog količine hrane i vode, a da ne pominjem to da je moguće malo skrenuti sa kursa i večno kružiti Kraljevstvom. Nego, da se vratimo na priču. Mada, i ovo je bila priča, ali samo, recimo, priča o geografiji i istoriji Kraljevstva.
Dakle...
Kao prvo, Grom je trebao da ode do svog partnera koji stanuje dve zgrade niže niz ulicu, onda da ode na autobusku stanicu, i zatim da pronađe zmaja, i otera ga daleko, i još malo dalje. Uzeo je veliki, narandžasti ranac, i počeo u njega da trpa svakakve stvari. Kacigu, jednoručni mač, nešto para, par sendviča malopre napravljenih, umotanih u aluminijumsku foliju i džepni nožić. Dok se oblačio, gledao je napolje i procenjivao da li će pasti kiša ili ne. Kad se obukao, u bermude i belu majicu sa čiča-glišom koji je držao mač i štit, procenio je da će biti sunčano, i, pakleno vruće.
Izašao je iz stana, zaključao, i sišao dole. Dok je išao kod svog partnera, razmišljao je o tome koliko je vruće, i koliko, zapravo, ima ugljen-dioksida u vazduhu, i zaključio da je baš vruće. Možda čak i trideset stepeni. O ugljen-dioksidu nije ništa zaključio. Stigao je do zgrade, i pozvonio na interfon.
Ništa. Ponovo je pozvonio.
Ništa. Opet je pozvonio.
Ništa. Opet je pozvonio, sad u ritmičkim pauzama.
,,ŠTA JE!!!???’’, reče glas sa interfona.
,,E, Mrki, Grgur je ponovo dao zadatak. Ajde otvori. ’’
,,Koji Mrki...? Budalo! Pogrešio si, morončino imbecilna!’’
,,Izvinite.’’ reče Grom, gledajući na interfon i otkrivajući da je sve vreme zvonio na ime Hrapić. Grom pritisne dugme pored imena Mrki.
Ništa.
Opet je pozvonio.
Ništa.
Opet je pozvonio, sad malo duže.
Ništa.
Grom se iznervira i poče da udara interfon.
Opet je pozvonio.
,,Khm, ko je?’’, odgovori glas iz interfona.
,, Mrki, ja sam. Grgur je ponovo dao zadatak. Ajde me pusti unutra.’’
Začu se glasan zvuk podriga, i Grom otvori vrata. Pozvao je lift. Podrignuo je. Cupkao dok lift ne dođe. Ušao u lift. Pritisnuo četvorku. Sakupljao vazduh da bi Mrkom podrignuo u lice. Došao na četvrti sprat. Pokucao na vrata. Kad su se vrata otvorila, Grom užasno, svinjski, moćno podrignu nepoznatom čoveku u crnoj, uskoj kožnom odelu u facu dok mu je kosa letela unazad kao da je uključen džinovski ventilator. Ovakav podrig je vrlo teško izvesti, sa potrebom izvrtanja usta, kao da izgovarate sve samoglasnike. ,,Ti si onaj sa interfona jel’ da?’’ reče čovek i zalupi vrata. Grom vidi da je na njima pisalo Hrapić, velikim, crveno-zlatnim slovima. Grom se onda seti da Mrki živi na trećem spratu. Grom siđe sprat ispod, i pokuca na vrata, na kojima je, neuredno, slabim flomasterom, napisano: Mrki. Začu se glas: ,,Otključano je, uđi!’’, nakon koga je sledio glasan podrig. Grom ulazi u sobu u kojoj ugleda svog prijatelja i partnera, Mrkog.
Mrki je bio malo debeo, kao i Grom, i imao mračnu bradu koja mu se prolivalaa po stomaku. Ipak je bio malo deblji od Groma. Dobro, bio je svinja. Ne stvarno, nego metaforički. Voleo je da igra bilijar i stoni fudbal. Imao je dugu, crnu kosu koja mu je bila razbacana po celom čelu i ramenima. Takođe je imao i velike guste obrve koje su išle na sve strane. Tačnije, jednu obrvu, jer su mu se skoro sasvim spojile.
Mrki je sedeo za stolom u boksericama i jeo burek, dok je pored njegovih nogu ležala torba iz koje je virio mač, baš kao i kod Groma. Mada, nije samo torba ležala pored njegovih nogu. Par časopisa, otvorena kutija pice, kesice grickalica, parčići stakla, tri majice, jedan par pantalona, plastične čaše, prljave krpe i mrve bureka koji je upravo jeo. Mrki je upravo podrignuo, na šta je Grom odgovorio malo jačim podrigom. Obojica su se nasmejali, i Grom je seo za sto.
,,Treba da odemo do Kruševca.’’, reče Grom.
,,Šta ćemo u Kruševcu?’’, upita Mrki.
,,Tamo je, navodno, kod neke planine, neki zmaj. Treba da ga oteramo daleko, i još malo dalje i ako je moguće u Kraljevstvo. ’’ odgovori Grom.
,,Jao... Samo se nadam da’’, tu Mrki podrignu, i nastavi ,,ne bljuje vatru. Neću ponovo da se opečem. Prošli put sam ispekao celu ruku i uništio skoro skroz čistu majcu.’’ Grom reče:
,,Daj mi malo bureka. Nisam ništa potamanio jutros.’’
Mrki dodade Gromu jedan tanjir i neuredno mu odseče jedno parče bureka. Grom podrignu, uze čašu mleka, i poče da jede. Kad su završili sa jelom, Mrki se obuče u bermude i crvenu majcu na kojoj je pisalo: ,,Majka Kraljevstvo’’ na obe strane. Oni izađoše iz stana, Mrki zaključa, i siđoše dole. Kad su izašli iz zgrade, Grom pozvoni na ime Hrapić, i odoše u pravcu autobuske stanice. Otišli su peške do Kneza Miloša, i uputili se prema železničkoj stanici. Mrki reče:
,,Šta misliš, zašto je nebo plavo?’’
,,Nemam pojma. Mislim da sam to pre znao, sad se ne sećam.’’
,,Možda je nebo trebalo da bude belo, a ispalo je plavo, pa je možda u stvari Sunce zeleno. Znaš, ako je nešto zeleno, a staviš preko toga plavu boju, ono ispadne žuto. Valjda.’’
,,Moguće. Ali pre bih rekao da ima neke veze sa svetlošću...’’
,,Pa, sve ima veze sa svim.’’’
,,Daj, to je previše opšte. To je kao, ono, gušter ima veze sa pastom za zube jer su i gušter i pasta za zube nastali na istoj planeti...’’, reče Grom gledajući u nebo.
,,Ali, ipak, kako je nebo postalo plavo, umesto belog?’’nastavi Mrki: ,,Možda su pećinski ljudi obojili nebo u plavo. Nije im se svidela dosadna, bela boja, i samo su posuli nebo plavom bojom.’’
,,Pa sad-’’
,,Ali, opet, otkud im toliko plave boje?’’
I razgovor je trajao vrlo dugo, sve dok nisu došli do stanice. Mrki je podrignuo, i onda su otišli da kupe karte. Imali su dva sata i dvadeset tri minuta slobodno pre nego što krenu. Pitanje je kako da ih iskoriste. Seli su na klupu sa namerom da razmišljaju o tome šta će da rade. I sedeli su. I sedeli. I sedeli. I sedeli. I sedeli. Ali problem je bio u tome što uopšte nisu razmišljali o tome šta će da rade. I tako su sedeli dvadesetak minuta ne razmišljajući ni o čemu posebnom, sve dok to nije postalo ekstremno dosadno. Onda je Grom ustao. I onda ponovo seo. Onda su ustali, i Mrki reče: ,,Ajde da se igramo žmurke! Ja prvi žmurim! Brojimo do dvanaest hiljada! Deset, dvadeset, trideset, četrdeset...’’
Grom brzo ode do autobusa za Karaburmu. U autobusu, gurajući se sa mnoštvom penzionera i udišući pomešani miris jakog ženskog parfema, piva i urina, sreo je svog starog druga iz Kraljevstva, Drndura koji je ušao posle tri stanice.
Drndur je bio mršav, nespretan, i pre svega, Bolidomanijak. Bolidomanijaci su najveće budale Kraljevstva, i vrlo poštovane osobe. Oni ne rade skoro ništa, sem što po ceo dan filozofiraju i rade besmislene stvari. Ipak, za to su vrlo dobro plaćeni, bez bilo kakvog logičnog razloga. Uglavnom se kreću u paru, da bi mogli da filozofiraju zajedno. Oni koji rade sami, često dobijaju čudne poglede od ljudi i mogu biti viđeni u, na primer, Knez Mihajlovoj, kako pričaju sami sa sobom i smeju se, ili se ponašaju da su pijani, pa skaču po ulici, sviraju razne instrumente ili se igraju sa marionetama.
,,Nisam te odavno video’’, reče Grom zauzimajući mesto jednoj bakici.
,,Pa, evo, motam se po gradu sa Frdomirom. Sad baš idem da se nađem sa njim. Čeka me na sledećoj stanici.’’
,,Frdomirom? Zar je i on u Beogradu?’’
,,Da, naravno. Mada, za neka dva meseca se vraćamo u Kraljevstvo.’’
,,Što, imate neki hitan posao?’’, upita Grom izgovarajući reč ’’posao’’ podrigom.
,,Ma ne, treba samo da platimo neke poreze, račune, i tako te gluposti. A, usput, i da odemo malo da posetimo staro društvo. Šta ti radiš?’’
,,Pa, ja i Mrki se sad igramo žmurke. Treba da čekamo autobus, pa ne znamo šta da radimo. Idem na Karaburmu, da se možda sakrijem iza neke kante za đubre ili tako nečeg.’’
,,Što čekate autobus?’’
,,Idemo u Kruševac da oteramo nekog zmaja.’’
,,Šta, daleko i još malo dalje i ako je...’’
,,...Moguće u Kraljevstvo. Pa, standardno.’’
,,Jao, sad su izbili neki nemiri u Kraljevstvu, kod Sarkazmare... Pobunjenici su dosad verovatno i objavili rat Uglavu. Ma, ludaci, pusti ih... Ne zna se više ni šta žele. Navodno se bune zato što ih vlada ne plaća za pravljenje peska. Idioti.’’
,,Ne znam, po meni im je pustinja potpuno pomutila mozak. Prolupali su skroz. Prave pesak... A zašto? Pesak tamo stoji samo da bi se ugrejao.’’
,,Evo, ovo je moja stanica.’’
,,Pa, ajde, vidimo se.’’
,,Ćao...’’, reče Drndur i namerno udari glavom u šipku za držanje, i ode.
Posle ga Grom vidi kako gađa autobus žvakom koju je upravo sažvakao, mršteći se. Grom podrignu, onako, osrednje. Stigao je na Karaburmu. Izašao iz autobusa, i podrignuo. Gledao je gde bi mogao da se sakrije. Ubrzo je ugledao jednu banderu. Stao iza bandere. I tako je on stajao. I čekao. Stajao i čekao. Stajao i čekao. Stajao i čekao i čačkao nos. Stajao i čekao i čačkao nos i podrigivao i sapletao prolaznike i smejao im se. I tako dalje. I dalje. Sve, dok za jedno dva, tri sata nije došao jedan autobus, u kome je bio Mrki. On izađe i poče da gleda. Da gleda oko sebe. I traži. Ubrzo je ugledao nekoga iza bandere. Polako se približavao, sad je već mogao da oseti kikotanje iza bandere. Naglo je uhvatio čoveka iza bandere, uvidevši da je to Grom, i otrča do stanice koja vodi do železničke stanice, gde je baza. Grom otrča za njim. Grom nije stigao da uđe u taj autobus.Cupkao je, dok autobus nije došao. Autobus je ubrzo došao. Grom utrča, i preote vozačevo mesto, izbacujući vozača na ulicu. Pritisnu gas, dok su vrata bila otvorena. ,,Kako se zatvara ova glupost?’’, upita se Grom. ,,Ma, nema veze’’, reče Grom, dok jedna starica zamalo nije ispala kroz otvorena vrata. Grom taman da izađe na raskrsnicu, kad pred njega izađe ogromni div. Dobro, nije baš bio ogroman, recimo, tri i po metra, četiri, najviše. Bio je ćelav, i neprestano je balio. Nosio je veliku toljagu, sa ogromnim ekserom na vrhu. Ponekad divovi i tako ta stvorenja izađu iz Kraljevstva. Ovo je verovatno bio takav slučaj. Na sve, ali baš sve ljude je automatski bačena čin kad su se rodili, da kad vide neko stvorenje iz Kraljevstva, to, nije da zaborave, ali ne preduzmu ništa nakon toga. Na primer- čovek je video zmaja kako teroriše neku zgradu. On se uspaniči i sve to, ali za to nikom ne kaže. Znam da je teško da u ovo poverujete, i da nije baš kreativno, ali zaista je tako.
U svakom slučaju, div upravo izađe pred Groma, koji ga je zamalo udario autobusom. Div se borio sa nekim čovekom, koji je, slučajno, bio Mrki. Grom izađe brzo iz autobusa, vadeći mač iz svog ranca, i stavljajući kacigu na glavu.
,,Bilo je krajnje vreme!’’, doviknu mu Mrki.
,,Autobus je malo kasnio.’’, odgovori Grom, napadajući diva.
,,Dakle, gospodine Grome, gospodine Mrki, ponovo se srećemo.’’, to je bio poznat glas čoveka, koji je bio trenutni najveći neprijatelj Groma i Mrkog. Bivši vitez-lord, Krmpi Balavi je stajao je na vrhu obližnje zgrade, obučen u crni, kožni mantil, ispod koga se videla šarena havajka i bermude.
,,Šta si rekao?!’’ viknu Mrki.
,,Kažem, gospodine Grome, gospodine Mrki, ponovo se srećemo!’’ doviknu čovek.
,,Molim?!’’ viknu Mrki ponovo.
,, Gospodine Grome, gospodine Mrki, ponovo se srećemo!’’,viknu Krmpi.
,,Aaa... pa da.’’reče Grom.
,,Molim?!’’, upita Krmpi.
,,Ništa, kažem, aaa, pa da!’’, odgovori Grom.
Prema Gromu i Mrkom su se približila dva čoveka, obučena u crne ogrtače s kapuljačama, i onim maskama, sa plastičnim naočarima, i velikim nosem, i brkovima. Da, zastrašujuće. Oni su bili vojnici Krmpija Balavog. Nosili su mačeve, sa simbolom na dršci. Simbol je bio, zapravo, žvrljotina voštanim bojicama. Jezivo. Vojnici su ih uhvatili za ramena, u slučaju da pobegnu. To je bio vrlo pametan postupak, jer bi oni stvarno mogli da pobegnu. Jer, dok Krmpi siđe sa zgrade oni bi već ušli u autobus i vratili se na železničku stanicu.
,,Krmpi, gde si bio sve ovo vreme?’’ upita Mrki sarkastično.
,,Budalo imbecilna, dobro znaš ti dobro gde sam bio!’’
,,I, kako je u Uglavovom zatvoru?’’
,,Pa, znaš, i nije bilo tako loše. Čak sam mogao da igram i stoni tenis... Što ja tebi uopšte ovo pričam? Straža, vodite ih.’’
,,Gde, moj lorde?’’, upita jedan vojnik.
,,Pa, u Kraljevstvo, valjda!’’
,,Zašto idemo i mi?’’, upita Grom.
,,Pa, budalo, zato št... A, da, stvarno, šta ćete vi u Kraljevstu... Ajmo kući. Budite pozdravljeni, budale!’’
,,Vidimo se!’’, povikaše istovremeno Grom i Mrki.
Krmpi, vojnici i div otidoše u obližnji podzemni prolaz u kojem je bila jedna Kapija.
,,Još uvek se igramo, zar ne?’’, upita Mrki.
,,Naravno!’’, reče Grom, nakon čega je brzo uleteo u autobus i dao gas. Video je Mrkog kako trči za drugim autobusom. Grom na brzinu skine kacigu i, zajedno sa mačem je stavi u torbu. Ubrzo stigoše do stanice.
Onda su saznali da su malo zakasnili na autobus. Tačnije dva sata su zakasnili. Još tačnije dva sata i devet minuta. Sledeći autobus je polazio za četrnaest minuta. Ali nije bilo karata. Seli su na klupu da razmišljaju. I razmišljali su. Ali sad stvarno. I razmišljali su. I Grom podrignu. I razmišljali su.
,,Mogli bismo da kupimo karte kod tapkaroša!’’, doseti se Mrki.
,,E da... ’Ajde, eno jednog tamo!’’, reče Grom pokazujući na čoveka u mantilu sa šeširom. Karte su mu samo ispadale iz torbe i džepova.
,,Dobro jutro, dajte nam dve karte za Kruševac.’’, reče Grom.
,,Ali sad je četiri po podne.’’ Odgovori preprodavač smoreno.
,,Da, pa?’’, odgovori Mrki.
,,Pa nije jutro’’, reče tapkaroš.
,,Pa? ’’, reče Grom.
,,Pa onda treba reći dobar dan.’’
,, Pa, čoveče, dan još uvek nije prošao, i ne možemo da kažemo da je nešto dobro ako još nismo videli sve od toga!’’
,,Zašto da ne? Nije poenta-’’
,,Nema veze, dve karte za Kruševac, MOLIM TE!!!’’
,,Evo, evo...’’, reče tapkaroš davajući im dve karte: ,,To je... 3400 dinara sve zajedno.’’
,,Pa dobro, čoveče jesi li ti pri sebi? Otkud nama te pare? Dobro, evo ti!’’, reče Mrav i da mu zgužvane novčanice.
Njih dvojica požure u autobus.
,,Nisi mu zaista dao 3400 dinara?’’, upita Grom.
,,Naravno da nisam, dao sam mu tri hiljade.’’, odgovori Mrav.
,,Budalo, mogao si da mu daš mnogo manje, ne bi on gledao!’’
,,Pa dobro, nema veze, šta se može. ’’
,,E, sreo sam Drndura u autobusu za Karaburmu.’’
,,Stvarno? I, šta radi?’’
,,Pa, išao je da se nađe sa Frdomirom i ide za dva meseca ponovo u Kraljevstvo.’’
,,Pretpostavljam da treba da plati neke račune i poreze...’’
,,Pa da, on je uvek nešto otplaćivao.’’
Uđoše u autobus, i sedoše. U njemu su se našli: dve pijane pabe koje su zaudarale na rakiju, jedan ćelavi, mršavi čudak sa roze košuljom i kravatom, psećim lancem oko vrata i nekim žvrljotinama flomasterom po rukama, zatim vozač koji je imao polu-dovršenu flašu rakije pored sebe. Tu je i bio kondukter koji i nije bio toliko zanimljiv, ali vredan spominjanja, jer je to ipak neki organ vlasti kad je reč o autobusu. Znači, bilo je vrlo malo putnika, i Grom i Mrki su seli na poslednja sedišta u autobusu. Iako su sve karte već prodate. Verovatno se lik koji prodaje karte dogovorio sa tapkarošom ili tako nešto. Posle, otprilike, pet, šest sekundi, sedište na kome je sedeo Mrki, puče pod njegovom zadnjicom, i on pade na pod autobusa. Na svu sreću, vozač to nije čuo, jer je bio pijan, a ni kondukter; naizgled, zalutao je negde u mislima. Pokušali su to da nameste, ali naravno, nije im uspelo. Zatim se Mrki premesti na drugo sedište, koje je izgledalo malo stabilnije i čvršće. Autobus krenu za jedno, par minuta, nakon čega je sledilo naglo kočenje, pa je onda ponovo krenuo, pa je ponovo naglo zakočio, i onda je ponovo krenuo. Naglo.
Za, otprilike, trideset minuta, autobus je napustio Beograd. Pored autobusa su počela da proleću drveća i planine. Ubrzo je kondukter ustao i viknuo svojim dubokim glasom:,,Karte na pregled!’’, na čiju komandu su se svačije karte našle na vidnom mestu. Na kraju, kondukter se zaustavio kod Groma i Mrkog. Dok je mazio svoje brkove rekao je:,,Karte, molim.’’ Mrki izvadi dve karte, i pokaza ih kondukteru.
,,Vrlo smešno.`` reče kondukter posle nekog vremena.,, Znaš, nemam vremena za tvoja sranja i glupe šale. Pokažite mi karte.’’
,,Nalaze se u tvojim rukama...?’’, reče Mrki nesigurno. Tad mu kondukter pokaza karte. Na njima je pisalo:,,Evropsko prvenstvo u rukometu- Makedonija protiv Francuske’’
,,Jebi ga, brate.’’, reče Grom, dok je Mrki još uvek gledao u karte otvorenih usta.
,,Izvinite, ali, ako nemate karte, moraćete da mi date petsto dinara i da izađete iz vozila. Mirko, zaustavi autobus!’’, i na njegove reči autobus naglo zakoči i kondukter pade na pod.
,,Dobro, zašto bismo ti dali tih petsto dinara?’’upita Grom.
,,Pa, da vam Mirko ne bi polomio kosti.’’
On pokaza na ogromnu zver od vozača, koji besno zareža na njih. Gromu se učinilo da je video crveni odsjaj u njegovim očima.
Oni istrčaše iz autobusa, polomivši vrata i uputili su se preko njive i izgubili u polju kukuruza. Stali su, zadihano.
Ponekad vam se u životu jednostavno dešavaju loše stvari. I tako nešto ljudi vole da opisuju kao ’loša sreća’. Nije to loša sreća, da pitate mene, ali jeste neobjašnjiv pojam. Zato ću ja da ga zovem loša sreća. Ali sreća ne postoji. Bar ne u onom smislu:,,E, dobio sam desetu partiju pokera, baš imam sreće!’’,ne. Ali ja ću to tako da zovem, jer su ljudi navikli na taj termin, a ne, recimo, nepogodna sučajnost. Loša sreća bolje zvuči.
,,Pa dobro, moglo je biti i gore...’’, reče Grom.
,,Šta je moglo biti gore? ’’, upita Mrki ,,Nebo? Pa ono i jeste gore-’’
,,Ne, mislim gore kao’’reče Grom ,,suprotno od moglo je da bude bolje.’’
,,Aaaa...’’otvori Mrki usta smeškajući se.
,,Šta?’’
,,Ma smešno mi je što sam pomislio takvu besmislicu.’’
Onda se obojica zagledaše u nebo, otvorenih usta. I blenuli su, sve dok glasan podrig ne prkinu tišinu.
,,Svaka čast...’’,reče Grom.
,,Mislio sam da si to bio ti!’’, odgovori Mrki.
,,Nis...’’,poče Grom, osvrnuvši se. Utom ugleda čoveka, obučenog u odelo sličnom legionarskoj uniformi starih Rimljana, koji je nosio visok štap.
,,Dobro jutro.’’, reče čovek umorno, na čije reči obojica odgovoriše.
,,Dobro jutro.’’
,,Ja sam Farec Kapijač, uputiću vas po naredbi Kraljevstva... Možete da se opirete, ako želite, ali ne morate.’’, u tom trenutku Kapijač stvori veliku šlajmaricu i pljunu je par metara pored sebe. ,,Čak bi bilo i poželjno. U svakom slučaju ću vas prebaciti u Kraljevstvo, što brže... Dakle, Kapija bi trebala da bude u nekom obližnjem selu...’’, reče on. ,,Pratite me.’’
Oni krenuše za Kapijačem, bez ikakve reči, gledajući zamišljeno u beskrajno polje kukuruza. Uh, kako hiperbolišem... Nešto se oglasi sa tla, prigušenim, kako se činilo, lavežom. Oni pogledavši nadole, ugledaše malu dlakavu zver, koja je mahala svojim repom sa lopticom na vrhu. Bila je to crna pudlica, vrlo neuredna i prljava, ali uz to i druželjubiva i vesela. A onda ugrize Groma.
,,Prljava zver!’’, ukrade Grom moje reči i krenu da slabo šutne, samo da je zaplaši, ali Kapijač izvadi svoj štap i udari Groma u nogu, baš u ono mesto gde ga je pas ujeo. Eto, o tome sam vam pričao. Loša sreća.
,,Nemoj da mi diraš Gorgonu!’’, viknu Farec besno.
,,Ali samo sam hteo...’’, započe Grom.
Kapijač ga ponovo udari u istu nogu. Grom stisnu zube, psujući u sebi.
Sve je to Mrki posmatrao i plakao od smeha. Odjednom on podrignu. A onda neko podrignu još jače i duže.
,,Bravo, Gorgona!’’, reče Farec.
Mrki i Grom se zagledaše u malo stvorenje.
,,Ume da podriguje.’’, reče Mrki, spajajući obrve.
,,Naravno.’’
,,To je neki trik. Nema odgovarajuća usta za to. A ni glasne žice ili šta je već za to potrebno.’’
Farec zaćuta, zamišljeno gledajući u nebo.
,,Ovaj, da se nismo izgubili možda? Moguće je, u ovolikom polju...’’odjednom Grom pocepa tišinu.
,,Nisam siguran.’’reče Kapijač, mršteći se.
Grom i Mrki se pogledaše i, slegnuvši ramenima, nastaviše da hodaju. Nisu imali nikakvu ideju zašto ih on vodi do Kapije, ali nije ih ni zanimalo. U svakom slučaju, oni su morali da odu, jer je to bilo po naredbi vlade Kraljevstva.
,,Ah, mora da smo stigli.’’, reče Kapijač. Gledao je u neku drvenu kuću koja je bila na granici raspada. Oko nje je gomila kokoški kljucala kukuruz koji je bio rasut po zemlji.
,,Znači, tu je Kapija?’’upita Mrki.
,,U podrumu, zapravo.’’odgovori Farec.
Oni se polako približiše kući i, konačno uđoše. Sve je bilo užasno prašnjavo i na podu su se, u prašini, isticali tragovi stopala, koji su vodili do smeđih vrata. Farec ih otvori i otkri stepenice koje su vodile na dole.
U podrumu je bila gomila drvenih kutija, koje su bie toliko prašnjave, da je većina njih zapravo manja nego što izgleda, zbog debelog sloja prašine. Samo na jednoj su se isticali tragovi ljudskih prstiju pri vrhu, kao da je neko ulazio u njih.
,,Dakle, pretpostavljam da je Kapija u onoj kutiji.’’primeti Grom.
,,Bravo.’’reče Kapijač. ,,Ajde, ulazite!’’
Grom i Mrki skinuše poklopac sa kutije i uđoše u istu.
,,Dobro, hoćeš li nas uputiti ili šta?’’viknu Mrki sedeći.
,,Evo, evo... Samo... Uđite.’’reče Farec.
Njih dvojica uđoše, ostavljajući tragove šaka na ivici kutije. Kapijač nešto prošaputa, zakašlja se i odjednom se otvori zeleni portal u obliku tornada, i uvuče ovu dvojicu u sebe.




2. Poglavlje
Krvavi pesak

Putovali su dugačkim bezbojnim tunelom dok su još čuli odjek Farecovog kašlja u daljini nakon što je izgovorio lokaciju na kojoj će ih Kapija izbaciti. Naglo su se prizemljili negde što je ličilo kao pećina. Mada je to pećina, i trebalo bi da bude hladno, bilo je, zapravo, prilično vruće. Mrki je ležao na podu sa licem nabijenim u prašinu, sa Gromovim telom ispruženim preko Mrkog. Debeli vitez-lord se ispravio zbacujući Groma sa sebe uz tup pad. Tad Grom ustade, držeći se za leđa i kukajući od bola.
,,Mogli su da smisle neki bolji način prizemljivanja.’’reče Grom. ,,Tebe bar spasava salo od bolnog pada.’’
,,Pa čini mi se da je i tebe moje salo sprečilo da se razbiješ!’’odgovori Mrki. ,,Pao si na mene, budalo!’’
,,Gde je ovde Kapijač?’’ upita Grom.
,,Ma, nemam pojma. Ajde da izađemo, čini mi se da je ovo neka napuštena Kapija.’’reče Mrki.
Njih dvojica potražiše izlaz, koji su ubrzo našli, i, osim jakog svetla, na koje se ubrzo navikoše, imali su i šta da vide.
Na brdima peska nalazili su se logori i legije dve vojske. Ogromne trupe organizovanih i disciplinovanih legija Glavnogradije, a sa druge strane, obučeni u crvene i bele marame, Sarkazmarijanci, organizovani u hordama na konjima. U logoru Glavnogradije su se vijorili ogromni zlatni barjaci i nalazile su se gigantske ratne mašine. Ovaj, mislim na katapultove i topove. Ne mislim na opsadne kule i te gluposti. Sarkazmarijanci su vikali neku ratnu molitvu njihovom bogu Tulahataru, podižući sablje i puške prema nebu. Inače, tog boga su oni zamišljali kao čoveka sa glavom koale koji drži pušku, ali to sad nije bitno.
Sa druge strane, Glavnogradijanci su verovali u više bogova. Tačnije, verovali su u pet nivoa bogova, a u svakom nivou se, u proseku nalazilo po deset bogova. U prvom nivou se nalazilo 12 bogova koji su se molili bogovima u sledećem nivou. A u tom sledećem ih je bilo deset, koji su se molili onima u sledećem, u kojem ih je bilo 13 i oni su se molili sledećem nivou bogova, u kojem ih je bilo samo tri: Gat- bog filozofije, Hena- boginja ironije i Retanor- bog trauma iz detinjstva. Ta tri boga su se molila vrhovnom bogu, Kreatoru. Svi ti bogovi su međusobno verovali jadan u drugog i nisu se svađali kao što je to bio običaj većine bogova u staroj Grčkoj ili Egiptu. E vidite, to se zove mnogoboštvo. S druge strane, Sarkazmarijanci su poštovali samo jednog boga, koji nije zavisio ni od koga.
U svakom slučaju, opet sam se udaljio od priče. Dakle, očigledno se spremala neka bitka.
Grom i Mrki su samo stajali na nazovibalkonu od pećine, otvorenih usta i gledali, morate priznati, vrlo šokantan prizor.
Odjednom se jedan konjanik izbacio iz logora Glavnogradije i krenuo prema Gromu i Mrkom.
,,Morate poći sa mnom u naš logor. Kapetan Egod vas očekuje. ’’, reče konjanik.
,,Ajde da pođemo, da vidimo o čemu se radi...’’, reče Grom Mrkom. ,,Moramo li peške?’’
,,Da.’’, odgovori konjanik.
Obojica pođoše mrzovoljno.
,,Kako je vruće... Mora da je bar pedeset stepeni.’’, reče Mrki brišući znoj sa lica majcom.
,,Aha...’’, odgovori Grom gledajući zamišljeno u pesak. On je na umu imao nešto drugo od vrućine. Nikad nije voleo rat, ušao je u ovaj posao jer je bilo zabavno boriti se sa kojekakvim čudovištima. Ali kad su u pitanju životi mnogo ljudi, tad bi već postao ozbiljan. Ne moram da slušam glupog kralja, mislio je. A uskoro će mu se suprostaviti. Preći će na stranu Sarkazmare, u prkos Glavnogradijskoj vlasti. Iako ne simpatiše ni zaluđene Sarkazmarijance, vreme je da se konačno Grom i Mrki suprostave Kralju.
,,Možeš da nas sačekaš malo napred? Moram nešto da kažem Mrkom. Vrlo je privatno, znaš.’’, reče Grom konjaniku.
,,Da, da, naravno.’’, odgovori konjanik sumnjivim tonom.
Kada se konjanik dovoljno udaljio, Grom reče Mrkom:
,,Slušaj, Kralj sigurno želi da se mi borimo za njega ovde. Ali mi nismo u ovaj posao ušli da bismo slušali njegova glupa naređenja, zar ne? Mi nismo vojnici, mi smo vitez-lordovi, mi se ne borimo u ratu zato što nam je neki autoritet tako rekao! Mislim da treba da pređemo na stranu Sarkazmare.’’
,,Ali Kralj će nas otpustiti!’’, odgovori zabrinuto Mrki.
,,Nema šanse. Reći ćemo mu da nas više ne poziva u rat ili napuštamo posao.’’
,,Pa nismo mi jedini vitez-lordovi koje on ima. Njemu je svejedno ako izgubi dva vitez-lorda. ’’
Grom je zaćutao i namršteno gledao u zemlju, razmišljajući. Oduvek je voleo pobunu i jedva je čekao da dođe do nje. Mrzeo je autoritete, naređenja i vlasti. Kao i Mrki, samo što je Mrki znao da ne treba previše da se kači sa autoritetima. Grom je, sa druge strane, to obožavao.
,,Vidi, ako u logoru vidimo još vitez-lordova, rećićemo im da odu sa nama u pobunu. Kako me nervira ovo... Glupi rat. Ne, reći ćemo, ako nas ne puste da se vratimo na Zemlju, da ćemo preći na njihovu stranu. Važi?’’
,,Hm... A šta ako nas lepo puste da odemo na njihovu stranu?’’,upita Mrki.
,,Pa, brate, normalno da ćemo preći na njihovu stranu.’’
,,Dobro-’’
,,Ajde vas dvojica, nemam ceo dan.’’,upade konjanik.
,,Da, da, evo.’’, odgovori Mrki mrzovoljno.
Opet su krenuli. Konjanik je krenuo malo brže, videći da kasni.
Kad su stigli pred drvenu kapiju logora, konjanik je izvadio rog i dunuo u njega tako jako da se sav zacrveneo u licu. Kapija se ubrzo otvorila, udarajući treskom o zid logora. Ušli su unutra, i videli velike šatore, mnoštvo vojnika sa raznovrsnim oklopima, konje, barjake, stolove sa hranom, a u sredini jedan ogromni šator sa emblemom zlatne kraljevske krune.
,,Jao, balega. Kralj je ovde.’’, reče Grom držeći se za čelo.
,,Ima li problema?’’, upita konjanik.
,,Problema? Ne, ne, samo smo srećni što je kralj ovde.’’
,,I treba. Mi danas umiremo za njegovu slavu! Za Stvoritelja i slavu kralja!’’
,,Baš tako. Pretpostavljam da nas očekuje ili tako nešto.’’
,,Tačno. Idite u njegov šator i sačekajte ga. Ja ću ga pozvati, jer trenutno nije tu.’’
Dok su išli u šator, šutirajući pesak i kamenje, Mrki reče:
,,Naš plan još uvek važi? Hoćemo reći kralju?’’
,,Da. Naravno.’’, odgovori Grom.
Oni dođoše do šatora, ispred kojeg su odsutno stajala dva čuvara, gledajući u narandžasto nebo. Odjednom ih je jedan ugledao i, drmnuo ovog drugog, pokazujući mu Groma i Mrkog rukom.
,,Oh, ovaj, ko ste vi?’’, upita čuvar.
,,Grom i Mrki, dva vitez-lorda.’’, odgovori Mrki.
,,Hm... Da, vi treba da uđete. Pa, onda, ajde uđite.’’
I oni ga poslušaše i uđoše. Unutra su mogli videti kožni dvosed, televizor, čak i malu fontanu. Takođe je bilo dosta ventilatora. Kod svakog dela gde se moglo stajati ili sedeti. U sredini je stajala mapa Sarkazmare.
Odjednom se začuše trube, i uzvici: ,,Kralj dolazi!’’
,,O, evo ga baja.’’, reče sarkastično Mrki.
Kralj, čim je ušao u šator, u pratnji dva elitna stražara, bio je pozdravljen klanjanjem od strane Mrkog. Grom je samo stajao i gledao ga sa prezirom. Kralj se samo glupo smešio i mahao. Posle groznog zvuka nečega što bi trebalo da su trube, on prozbori:
,,Dobro jutro, dobro jutro gospodo. Fina bitkica nas danas očekuje. Kao što vidite, Sarkaz-’’ i tu ga Grom prekinu.
,,Ne! Mi smo vitez-lordovi, a ne Vaši vojnici. Nije nam posao da se borimo za Vas. I ako nas ne pustite odmah, preći ćemo na stranu Sarkazmare i borićemo se za njih.’’
Kralj odjednom napravi vrlo čudnu grimasu, verovatno kao znak čuđenja i zbunjivanja. I onda je počeo da razmišlja, često započinjući reči i zatim zatvarajući usta. I tako prođe dva minuta, kad on opet progovori:
,,Dobro... Možete ići... Hm... Ako se predomislite, slobodno se vratite, bitka neće početi sve do sutra u podne.’’
,,Siguran sam da se nećemo predomisliti.’’, odgovori Grom i izađe iz šatora u pratnji Mrkog.
Kad izađoše, ugledaše opet vojsku Sarkazmare, samo što su ovaj put izgledali malo bliže. Tačnije, približavali su se. Prilično brzo. I vikali su nešto kao ,,Slava Tulahataru!’’ i tome slično. Začuše se trube i drugi duvački instrumenti u logoru Glavnogradije. Svi su se uspaničili. Ljudi su se brzo spremali za neočekivanu bitku, uzimali oružja i oklope, i dosta njih je posedalo na konje. Grom i Mrki, videvši da ovu bitku ne mogu izbeći, brzo izvadiše mačeve i staviše kacige. Kad su pronašli par konja, oni sedoše i otidoše na početak formacije, blizu ostalih vitez-lordova, lordova i zapovednika.
Par zapovednika povikaše ,, U slavu bogova i kralja!’’, i istu stvar povika ne baš jednoglasno, ostatak vojske. Zatim su krenuli niz brdo, u boj. Sarkazmarijanci su bili opremljeni automatskim puškama i sabljama, a većina glavnogradijske vojske je bila opremljena samo primitivnim srednjovekovnim oružjem dok je samo nekoliko imalo puške, i to one koje možete samo jednom upotrebiti, pa onda da ih punite pola sata. Odjednom Grom doviknu Mrkom:
,,Skreni levo!’’
,,Zašto?’’ upita Mrki.
,,Samo skreni!’’ odgovori Grom.
Uz dosta napora, Mrki i Grom uspeše da skrenu, skroz levo, izbegavajući ostale konjanike i njihova koplja, prema onoj pećini od koje su došli, taman pre nego što su se vojske sudarile. U tom trenutku se začu ogromna eksplozika sudara koplja, konja, štitova i mačeva. Kad su došli na sigurno, oni zastadoš da pogledaju bitku.
Izgledalo je kao da Sarkazmarijanci pobeđuju. Na zemlji su se već našli krvavi leševi i jedne i druge armije. Obojica slegnoše ramenima, i nastaviše da jašu, malo sporijim tempom. Kad su stigli pred pećinu, oni sjahaše sa konja i udariše o zemlju.
,,Hm... Ovde nema Kapijača... Kako da se vratimo na zemlju?’’ upita Mrki.
,,Ne brini, smislićemo nešto.’’ odgovori Grom.
Onda zastade baš ispred onog mesta gde su pali jedan na drugog. Grom šutnu gomilu prašine, a Mrki je čačkao nešto po zidu.
,,Hej vidi, našao sam nešto!’’ uzviknu Mrki.
Grom se približi.
,,Šta?’’ upita.
Mrki mu pokaza neku malu kost, verovatno od nekog glodara. Grom je uze da je pregleda, pomirisa je, i pošto je ušmrknuo određenu količinu prašine, on kinu i zakašlja se.
,,To nije... ono.. što nam treba...’’ reče Grom dok su mu oči suzile.
,,Hm...’’ reče Mrki i zamisli se. ,,Bilo bi kul kad bismo znali šta ono Kapijači kažu kad te pošalju negde.’’
,,Da...’’ odgovori Grom. ,,’Ajmo odavde, vidiš da nema ničega.’’
I oni izađoše iz pećine šutirajući malo kamenje. Ponovo pogledaše bitku. Nije se mogao videti ishod. Nije se moglo ništa videti, jer se napravio ogromni oblak od peska. Samo su se čulu pucnjevi i udarci mačeva. Odjednom su se u prostoru ispred njih počela ispisavati crvena slova neurednim rukopisom.
,,VRATITE SE U PEĆINU...’’
Obojica se namrštiše. Zbunjeno, bez reči, oni se vratiše u pećinu. Tamo su zatekli nekog maljavog kepeca sa brkovima, koji je bio samo u pantalonama, bez gornjeg dela, i nosio je vikinški šlem.
,,Mmm... Ko si ti?’’ upita Grom, dok je Mrki još bio u šoku.
,,Ja sam novonastali Kapijač. Evo upravo me je sad stvorio Kreator.’’’reče on.
,,Dakle, odvešćeš nas nazad na Zemlju?’’ upita Grom.
,,Pa... da, trebalo bi.’’ reče on.
Zatim nastupi tišina. Sva trojica su se međusobno gledali sa čuđenjem. Kepec sa vikinškim šlemom izvadi čačkalicu i krenu da čačka onu prljavštinu ispod noktiju. Mrki podrignu osrednje. Kepec podrignu malo duže, ali slabije. Onda Grom poče da skuplja vazduh za podrig, ali uspe samo da ispusti kratak zvuk koji čak nije ni zvučao kao podrig. Onda opet nastade tišina. I Gromov glas je preseče.
,,Pa ajde više, odvedi nas!’’
,,A da, tačno, tačno...’’ reče kepec i prošaputa nešto sebi u šaku.
Odjednom nastade opet onaj vrtlog i Grom i Mrki se nađoše u nekom mračnom, uskom prostoru u kome se videla samo crtica svetlosti. Naravno, to je bio mali prostor između dvokrilnih vratanaca. Oni ih otvoriše i izađoše.



3. Poglavlje
,,Drago mi je, ja sam Kreator’’

Kad su izašli iz ormara, našli su se u jednoj maloj sobi, oblepljenoj posterima. Uz jedan zid je bio visok krevet. Levo od njega, na zidu je visio jedan dvoručni mač. Pored mača, uz zid bilo je naslonjeno jedno aboridžinsko koplje. I ispod jedinog prozora u sobi, stajao je radni sto, nagomilan sveskama, knjigama i mrvama od čokolade i hleba. Pored kreveta, na podu se nalazila gomila papira. Grom podignu jedan od njih, i ugleda crtež. Mogao je da na njemu prepozna sebe i Mrkog, u nekoj borilačkoj pozi, sa šlemovima i mačevima. On to pokaza Mrkom i on se nasmeja i ubrzo se zbuni. Onda podrignu. Onda Grom podrignu. Onda se začu neko lajanje. Ubrzo, na vrata poče nešto da grebe. Mrki otvori vrata i u njih ulete mali, sivi, brkati, dlakavi pas. Počeše da ga maze i za to vreme se začu jedan moćan podrig iz susedne prostorije. Grom i Mrki razmeniše sumnjive poglede.
,,Hoćemo da pogledamo?’’, upita Grom.
,,Ajde...’’, odgovori Mrki nesigurno.
Oni krenuše prema sobi iz koje se čuo podrig. Vrata su bila otvorena. Sve vreme su čuli neko ne-ritmičko kuckanje. Oni izvukoše mačeve ni ne razmišljajući o tome. Zatim oprezno uđoše u sobu. I dalje se čulo kuckanje, samo malo jače.
,,Nema potrebe za oružjem, momci.’’, rekoh... Ja. Zatim oni, kao hipnotisani, vratiše mačeve u rančeve. Mačeve u rančeve. To se zamalo rimuje.
Pri kraju sobe, pored vrata od terase, za rachunarom, sedeo je jedan dečak. Momak. Momčina. Zavisi kako bi to ko definisao. Nosio je sivkaste farmerke i majcu nekog metal benda (ne bih da reklamiram, pa neću da kažem kog). Imao je neočešljanu kosu, prazan pogled i konstantno je kucao po tastaturi. Ako već niste odgonetnuli, taj dečak sam ja.
,,Ko si ti?’’, upita me Mrki.
,,Kao prvo, zdravo. Ja sam onaj koji te je napisao.’’ odgovorih.
Nastade trenutak tišine i ja i moji gosti razmenismo zbunjene poglede. Odnjednom Grom podrignu.
,,Ne kapiram.’’ reče Mrki.
,,Ukratko, ja sam Kreator. Napisao sam vas kao likove u knjizi. Kao i sve stanovnike Kraljevstva. Kao i samo Kraljevstvo. Ja kontrolišem sve što se tamo dešava putem ove tastature.’’
Opet trenutak tišine. Podrig. Grom i Mrki su izgledali prilično iznenađeno. Opet podrig.
,,Vidite, ja bih mogao sad da jednostavno napišem da ste vi sve ovo ukapirali, nego ovaj dijalog pišem da bi i čitaoci ukapirali.’’, rekoh.
,,Dobro, nastavi...’’, reče Mrki i dalje zbunjen.
,,Svaki pisac, kad napiše knjigu on u stvari stvara svet paralelan sa onim u kojem sam pisac živi i tako nastaje milion novih svetova, jer postoje čak i pisci u tim stvorenim svetovima.’’
Podrig.
,,Ja kontrolišem vaše sudbine, razumete?’’
,,Pa... Otprilike.’’, odgovori Grom, a Mrki podrignu.
,,E vidite, ja sam u ovoj svojoj knjizi napisao i da su naši svetovi povezani. Nekako. I, očigledno, stvarno su se povezali. Tako da sam nekako uspeo i da kontrolišem deo mog sveta. Nemam pojma kako.’’, rekoh.
,,Imaš nešto za piće?’’, upita me Mrki.
,,Samo vodu.’’, odgovorih.
,,Pih...’’
,,Dobro, napisaću da vam je sve jasno, jer ne vidim da ste me baš slušali...’’, rekoh.
I onda im je sve bilo jasno.
,,Aha... Dakle tako to ide...’’, zaključi Grom.
Nadam se da vam ovaj deo knjige nije mnogo nerazumljiv.
,,Dakle, možete nastaviti vaše putovanje za Kruševac.’’
,,Možeš li samo da napišeš da smo konačno stigli do Kruševca, da se ne mučimo?’’, upita Mrki.
,,Ne, onda ne bi bilo interesantno. Mogu ja i da napišem KRAJ, mada bi bilo glupo.’’, odgovorih. ,,Ajde sad, gonite se. Znate put.’’
,,Zdravo, vidimo se...’’, rekoše Grom i Mrki i izađoše iz stana. A potom i iz zgrade.
,,Kul. Upoznali smo Kreatora...’’, reče Grom.
,,Da... Jedva čekam da ovo svima ispričam. Što smo baš morali da ga upoznamo ovde, u Beogradu? Što ne malo bliže Kruševcu?’’
,,Možda zato što on ovde živi.’’
,,Što ne živi na nebu sa ostalim bogovima?’’
,,Zato što on nije bog. On je najobičniji čovek. Sa dosta mašte.’’

Nastavice se....

p.s. procitajte molim vas, pa mi recite sta mislite....

Prava prica za razmisljanje...Svaka cast!

  oket je cupri

bas lijepa prica

[color=Orange][/color[b][/b]Bas je super prichica.. Profesor je car!