Priče o našim dinastijama Kotromanići

Zagonetno je bilo poreklo novog kralja, malo poznatog pre nego što je dobio krunu. Neki su tvrdili da je vanbračni sin Tvrtka I, a drugi da je samo rođak Kotromanića po ženskoj liniji i da se u stvarnosti preziva Hristić...



Tog 24. avgusta godine 1415. od rođenja Gospodnjeg, jutro je bilo vedro iako sveže. Čim je ustao, gospar Ivan-Dživo Gundulić, dubrovački vlastelin i poklisar na dvoru bosanskog kralja, započeo je rad na svom izveštaju. Voleo je da radi u obzorje, praćen ptičijim horom, u vreme kad ga još niko ne uznemirava i kad su mu duh i misao sasvim jasni, poput pogleda na tek osunčane livade i zelenilo bosanskih šuma koje je video kroz okno. Iako još dremljiv zbog kasno završene kraljeve gozbe, gospar Dživo je tog jutra bio zadovoljan. Na stolu je ležao plod njegovih višemesečnih napora na dvoru - povelja kojom je kralj Ostoja svečano obećao da će nakon toliko godina Dubrovniku isplatiti dugove koje je napravio njegov prethodnik na prestolu. U zatvorenom kovčegu ležala je i prva kesa dukata koju mu je kralj lično dao - znak da je obećanje o ispunjenju duga ozbiljno. Poslanik još jednom zadovoljno prelete pogledom preko redova u povelji koju je dobio nakon više meseci koji su protekli u molbama, pretnjama, obećanjima:
„...Uslišismo prošnju poklisarev dubrovačkih i stvorismo im milost, i zapisasmo na ovih naših poveljah - da im platimo dvi tisući i pet sat i pedeset dukat, što im je ostal dužan brat kraljevstva mi, bivši slavnoga spomenija gospodin kralj...”

Porodica Kotromanića



Nakon ovog uspeha, razmišljao je gospar Dživo, sledeći put ću, umesto u bosanske gudure, valjda dobiti neki slavniji zadatak, recimo kod sultana u Carigrad ili u Mlečane! Zatim se posveti poslu koji mu je činio posebno zadovoljstvo - da za dubrovačko Veće pripremi izveštaj o vladajućoj porodici Kotromanića i o ličnosti kralja Ostoje, čoveka o čijem se poreklu malo znalo. Dživo je oko sebe prikupio dosta raznih zapisa, kao i prepisa povelja. Želeo je tog jutra da uradi što više. Čekale su ga velike dnevne obaveze jer je kralj najavio sabor na kome je trebalo da bude usaglašeno pomirenje između dva zavađena bosanska velikaša - Sandalja Hranića i Pavla Radenovića. Već nekoliko dana plemići su se okupljali na dvoru u kraljevoj Sutjesci. Zadubljen u posao, poklisar zaboravi na okolinu i predeo pred sobom.
„...Kad je Kotroman došao u Bosnu i našao je bez gospodara, lako ju je zauzeo... Pošto je porodica Kotromana tokom vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanići. Nekad su to bili banovi, a nekad kneževi. U njihovoj vladavini bilo je dobro što su oni održavali Bosnu slobodnu sa starim običajima...”
Dživo je pisao o starim vladarima, o onima koji su uzdigli slavu „rusaga Bosanskog”, ali koji su često činili mnogo muke Dubrovniku i njegovim trgovcima: o Kulinu banu i Mateju Ninoslavu, o ocu i sinu Prijezdi, pa o Stjepanu Kotromanu, kao i o njegovom znamenitom sinu Stjepanu Kotromaniću koji je ne jednom potražio zaštitu od neprijatelja iza tvrdih zidina Dubrovnika.
„...Kad je Stjepan video razjarenost velikaša, povukao se sa svojom majkom Jelisavetom u Dubrovnik... Pomenuti ban bio je mnogo privržen gradu Dubrovniku, čiji su trgovci, kojih je bilo mnogo u njegovoj zemlji, slobodno trgovali po celom kraljevstvu...”
Opisao je zatim kako je Stjepan Kotromanić proširio vlast, osvojio Hum (danas Hercegovina) od Srbije i udvostručio zemlju vladajući „od Save do mora, od Cetine do Drine”. Zadržao se i na opisu „vere bosanske”:
„U Bosni je mnogo jeretika, a posebno paterena. Oni žive bez svete tajne, bez žrtve; ne krste se, zaziru od krsta i nazivaju se i bogumili. Sveštenici im ne nose narodna imena, kao što su: veliki djed Radoslav, gost Milutin, starci Radomir, Žunbor, Vučko i ktomu.”
Započe nakon toga povest o Stjepanovom sinovcu i nasledniku, najvećem od svih Kotromanića - o kralju Tvrtku. Čitajući izvod iz povelje kralja Tvrtka iz 1378. godine, Dživo se priseti kako je, kao dečak, slušao priče svog oca, koji je kao dubrovački poklisar prisustvovao u manastiru Mileševa Tvrtkovom krunisanju za srpskog kralja:


Kotromanići



„I odoh u srpsku zemlju želeći i hoteći ojačati presto roditelja mojih. I tamo venčan bih darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih Bogom postavljeni Stefan, kralj Srbljem i Bosne i Primorju i Zapadnim stranam...”
U jednom zapisu nekog dijaka (pisca) iz Polimlja, poklisar je našao rodoslov kojim je potkrepljeno Tvrtkovo pravo na nasleđe krune Nemanjića:
„Ovaj bi prvi Uroš, hrapavi kralj. I rodi sa svojom suprugom Jelenom Stefana (Dragutina) kralja koji je držao Sremsku zemlju i Usoru... A Stefan kralj, koji Srem držaše, sa svojom suprugom Katalinom, kćerkom kralja ugarskog, rodi Vladoslava, Urošica i Jelisavetu. I Jelisaveta rodi tri sina: Stefana, bosanskog bana, Ninoslava i Vladislava. I Vladislav rodi Tvrtka bana i Vukića...”
Zadubljen u pisanje, poklisar nije obraćao pažnju na povike iz dvorišta. Razmišljao je o sudbini velikih i malih ljudi, porodica, država. Kralj Tvrtko iskoristio je raspad centralne vlasti kod svojih suseda - u Srpskom carstvu i u Ugarskoj - da učvrsti svoju vlast i da proširi Bosansku državu daleko na istok i na zapad, pa čak i da pokuša da objedini mnoge srpske i hrvatske zemlje. Zauzeo je oblast srpskog župana Nikole Altomanovića, zatim Kotor, kao i veći deo Dalmacije: Split, Klis, Knin... Ali, s bratom se tukao i nasleđe nije osigurao. Nakon njegove smrti, velikaši su se ponovo dograbili za guše i razgrabili posede. Tvrtkov naslednik - kralj Dabiša - beše lutka u rukama moćnika. Nakon njegove smrti za kraljicu je proglašena Dabišina žena Jelena Gruba - prva i jedina naša žena koja je u srednjem veku zvanično postala vrhovni vladar. Poklisar nađe prepis njene povelje upućene Dubrovniku:

15. aprila 1392. godine
„Mi, gospođa Jelena, po izvoljenju Božijem kraljica Srbljem, Bosne i Primorju i Zapadnim stranam i ktomu... hotjesmo i zapovidjesmo da ne bude carine neijedne prije Stona na Maslini i na Slanom, od sada i dovijeka...”
Zahvaljujući ženama, ime porodice Kotromanića široko se pročulo po evropskim dvorovima. Jedna od Kotromanićki (Marija) beše udata u porodicu znamenitih nemačkih grofova Helfenštajn. Druga (Katarina) udala se za još čuvenijeg grofa Celjskog. Ali, najslavniju i najtragičniju sudbinu imala je Elizabeta (ili Jelisaveta), kći bana Stjepana Kotromanića, koja se udala za velikog ugarskog kralja Lajoša (ili Ludovika). Verovatno je ova veza sa ugarskim Anžujcima, potomcima francuskih kraljeva koji su u grbu imali ljiljane, donela ovaj cvet i u bosanski grb Kotromanića. Elizabeta je rodila tri kćeri, od kojih je jedna nasledila kraljevinu Ugarsku, a druga Poljsku. Bila je regent u vreme kad se rasplamsala borba oko nasleđa ugarske krune. Tragično je završila. Pobunjeni velikaši su je zarobili i udavili pred očima njene kćerke.

Zločin na Parenoj Poljani

Kao u Ugarskoj, i u Bosanskom kraljevstvu velikaši su bili jedini stvarni zakon. Moćni herceg (vojvoda) Hrvoje Vukčić Hrvatinić dugo je sam „vedrio i oblačio” po Bosni. Kad je ostario, vlast u državi preuzeo je Sandalj Hranić, humski vojvoda, koji je zajedno s vojvodom Pavlom Radenovićem 1398. godine na presto doveo novog bosanskog kralja - Ostoju. Zagonetno je bilo poreklo novog kralja, malo poznatog pre nego što je dobio krunu. Neki su tvrdili da je vanbračni sin Tvrtka I, a drugi da je samo rođak Kotromanića po ženskoj, „tankoj” liniji, i da se u stvarnosti preziva Hristić. Ostoja se i fizički razlikovao od Kotromanića. Nikada nije govorio o svom poreklu, niti je spominjao pretke u kraljevskim poveljama. I pored svih pokušaja, poklisar Dživo nije uspeo da otkrije istinu o kraljevom rođenju, oko kog je lebdeo veo tajne. Nadao se da će istinu možda saznati od vojvode Pavla Radenovića, silnog gospodara Istočne Bosne i Konavla, koji je s kraljem bio povezan preko vojvodine rođake, a Ostojine žene. Ali, odnedavno, kralj se zbližio s Pavlovim suparnikom, humskim vojvodom Sandaljem Hranićem. Zadubljen u misli, gospar Dživo Gundulić odjednom se prenu začuvši galamu i dozivanje. Dramatične događaje tog dana nećemo prepričavati, nego tačno preneti onako kako ih je opisao sam poklisar u autentičnom pismu koje je sačuvano u arhivu Dubrovačke republike.
„Jutros rano otišao je kralj Ostoja sa svojim sinom i velikašima jašeć u ravnicu... Ja ostadoh kod kuće da napišem neke listove; kad dođe k meni sluga kneza Pavla (Radinovića), ustadoh i skočiv na konja pođoh za njimi i stigoh ih negde okolo Sutiske... Kad bijasmo blizu mjesta koje se zove Parena Poljana, vojvoda Sandalj izvuče sablju, a za njim učine svi njegovi ljudi. Umah nato dade kralj Ostoja svezati kneza Petra Pavlovića (sina vojvode Pavla); vojvoda Vukmir pako povuče natrag kneza Pavla Radinovića mada sam ga ja molio da ne bude krvi među njimi. Meni se je sve činilo da je to djetinja igrarija, jer ne biješe među njima još nijednoga udarca. Kad je na to knez Pavle počeo bježati, mišljah da će ga samo svezati. Nu u to dođe knez Vuk, a neki od Sandaljevih ljudi odrubi mu glavu; drugi opet odrubi glavu knezu Pavlu Radinoviću i on pade mrtav...”
Potresen, poklisar je zatražio objašnjenje od vojvode Sandalja Hranića, koji mu je odgovorio: „Jesi li se nadao da ćeš ovo vidjeti? Eto po milosti Božijoj ja činim i vršim pravicu kako i vi gospoda dubrovačka činite; jer, ko izdaje Dubrovnik, gubi glavu. Tako i ja činim s drugimi nevernimi Bošnjani!” Poklisar izbroja ukupno četvoro ubijenih ljudi, kao i još dvojicu ranjenih, pa zaključi svoj izveštaj na sledeći način: „Gospodo, po mom mišljenju u ovoj stvari niko nije imao udela osim Sandalja i kralja Ostoje...”

Poklisar je uskoro tužnog srca napustio Bosnu ne završivši povest o Kotromanićima. (Nekoliko vekova kasnije to će učiniti jedan drugi Dubrovčanin, po imenu Mavro Orbin.) Znao je da podela rađa nove podele, da zločin traži osvetu i da su bosanski velikaši prešli sve granice međusobne mržnje. Iz daljine, iz Dubrovnika, mogao je samo da prati dalje događaje u nesrećnom kraljevstvu „dobrih Bošnjana”. Tajnu pravog porekla kralja Ostoje neće doznati, a ona nam ni do danas neće biti sasvim otkrivena.

„Bosna šapatom pade”
Krvavi obračun u avgustu 1415. godine uzdrmao je temelje bosanske države i postao novi čin povesti o slabim kraljevima i o verolomnim i sebičnim velikašima. Već u jesen 1416. godine Dubrovčani pišu ugarskoj kraljici: „Bosna je potpuno opustošena, a vlastela pripremaju međusobnu propast.” Sinovi ubijenog vojvode Pavla Radenovića pozvali su tursku vojsku u pomoć. Godine 1416. Turci zaposedaju utvrđenje Vrhbosnu, u samom srcu Bosne (kod današnjeg Sarajeva). Ostoja i njegovi nemoćni naslednici pokazali su se kao ljudi malo dostojni svojih prethodnika - Stjepana Kotromanića i kralja Tvrtka. Poput lutaka u pantomimi, igrali su sporedne uloge na sceni na kojoj je jedina tema bila kako će „veća riba progutati manju”. Tako su kneževe Sankoviće uništili vojvode Pavlovići, Pavloviće su pokorili hercezi Kosače, a Kosače su, kao i svi ostali bosanski i balkanski vladari, Kotromanići, srpski despoti, bugarski i grčki carevi i mnogi drugi, završili kao turski vazali. Na mnogim bosanskim stećcima ostali su nadgrobni natpisi koji kao neki okamenjeni, setni eho podsećaju na ponosne plemiće nestale u nasilju tog doba. Na spomeniku Radonji Rtkoviću kod Gackog piše: „Pogiboh pod gradom pod Ključem, za svoga gospodina vojevodu”; na stećku Pribisava Petojevića iz Ljusića zapisano je da je poginuo „služeći verno banu Tvrtku”; na grobu Bogčina Stipkova stoji: „Družino, žalite me, mlad sa ovog svita otidoh, a jedan bih u majke...”
Kralj Ostoja umro je 1418. godine. Nasledio ga je sin Stefan Ostojić - još slabiji vladar - koji je uskoro izgubio vlast za račun drugog Kotromanića: Tvrtka II. Ovog je nakratko zbacio rođak Radivoj, „vojvoda od Vranduka”. Nakon Tvrtkove smrti 1444. godine, krunu je zadobio Ostojin treći sin Stefan Tomaš, koga je Mavro Orbin ovako opisao: „...Tomaš je bio lukav, prevrtljiv i nepostojan u svojim delima.” Mnogo toga pokušao je Tomaš za svog kraljevanja - uključujući i svečano odricanje od bogumilstva i prihvatanje katoličke vere - ali nije uspeo da osnaži vlast niti da očuva kraljevstvo. Sudbina Tomaševog sina, poslednjeg od Kotromanića - Stjepana Tomaševića - da nije tako tragična, ličila bi na farsu. Stefan je izgubio dve države, a i život, ne pruživši ozbiljan otpor. Nakon što se oženio srpskom naslednicom Jelenom (Jelačom) Branković, Stefan Tomašević tri meseca nosio je titulu srpskog despota, da bi 20. juna 1459. godine Turcima bez borbe prepustio tvrđavu Smederevo i celu despotovinu. Ništa slavnija nije bila ni njegova poslednja uloga u Bosni. Kralj je pokušao da pobegne pred turskom vojskom, ali je u tvrđavi Ključ uhvaćen i pogubljen 1463. godine. Tada su pogubljeni i ostali odrasli Kotromanići - knez Radivoj i njegov sin Tvrtko. Hroničar iz tog doba zapisao je da Bosna „šapatom pade”. A jedan istoričar iz 19. veka zabeležio je da je „Bosna veoma bolesna bila, čim ne mogaše ni junački poginuti...”
U bledoj galeriji poslednjih Kotromanića izdvaja se tragična slika jedne žene - bosanske kraljice udove. Katarina Kosača, druga žena Stjepana Tomaša, umrla je 1478. godine u tuđini. Poslednje dane provela je u nekoj kući u Rimu, blizu Trga svetog Marka, kod Vatikana. Nikada nije prežalila svoje dvoje dece koje su Turci kao male zarobili prilikom pada Bosne i odveli u Tursku, gde su ih preveli u islam. Katarina se obraćala na sve strane pokušavajući da decu izvuče iz Turske. U jednom trenutku nameravala je da ode sultanu, ali se razbolela. U testamentu kraljevinu je ostavila deci - ukoliko ponovo postanu hrišćani - a u suprotnom, naslednik je trebalo da bude papa. Mavro Orbin zabeležio je slovenski natpis na njenom nadgrobnom spomeniku u crkvi Aračeli u Rimu:
„Catharini Chraglizi Bosanscoi... Tomasca craglia zeni, koja zcivi godina LIV, preminu u Rimu na lita Gospodina MCCCCLXXVIII, na XXV dni okotobra...”

IZ POVELjE KRALjA DABIŠE
opis borbe sa Turcima

„...I tada, hitajući, pospišno skupih kraljevstva mi boljare, vojevode, banove, knezove, tepčije, župane i ine velmožani, že i vlastelčiće.
I potegoh na rečenu tursku vojsku, dnem i noću...
I gledasmo našima očima gdi naši virni polivahu svoje svitlo oružje krvju turačkom...
I u tom rečenom boju i rvaniju posluži mi, viteški virno i srdačno, kraljevstva mi vsesrdačni i vazmoćni vitez, virni naš vojevoda Hrvoje, sin vojevode Vukca...”

NATPISI SA BOSANSKIH STEĆAKA
Natpis sa stećka Vignja Miloševića
(oko 1411, Kočerinsko polje)

Va ime oca i sina i svetago duha amin.
Se (Ovde) leži Viganj Milošević
Služih banu Stipanu, i kralju Tvrtku, i kralju Dabiši, i kraljici Grubi, i kralja Ostoju.
I u to vreme dojde i svadi se Ostoja kralj, s Hercegom i z Bosnom, i na Ugre pođe Ostoja.
To vrime, Vignja dođe končina
I legoh na svom plemenitom
(tj. sahranjen na svom posedu), pod Koćerinom.
I molju vas. Ne stajte na me
Ja sam bil kako vi jeste
Vi čete bit kako jesam ja...

Duško Lopandić

Izvor: Politikin Zabavnik

Sve sami Bosnjaci...rodila ih majka...smrtni neprijatelji Srba...

Bravo za tebe Vlado...

Hvala, ovo treba da se zna ko Oče naš. Mnogo detalja i cinjenica koje su mi slozile kockice u glavi.

zavađena bosanska velikaša - Sandalja Hranića i Pavla Radenovića
Sta su bila ova dvojica zna li se Srbi ili Hrvati
Kad je Kotroman došao u Bosnu i našao je bez gospodara, lako ju je zauzeo... Pošto je porodica Kotromana tokom vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanići. Nekad su to bili banovi, a nekad kneževi. U njihovoj vladavini bilo je dobro što su oni održavali Bosnu slobodnu sa starim običajima...” Odakle je dosao i kako je bila bez kralja vladara
 Zadržao se i na opisu „vere bosanske”:
„U Bosni je mnogo jeretika, a posebno paterena. Oni žive bez svete tajne, bez žrtve; ne krste se, zaziru od krsta i nazivaju se i bogumili. Sveštenici im ne nose narodna imena, kao što su: veliki djed Radoslav, gost Milutin, starci Radomir, Žunbor, Vučko i ktomu.”
Evo ovi bi se moglo dodati na onu temu o bogumilima
Čitajući izvod iz povelje kralja Tvrtka iz 1378. godine, Dživo se priseti kako je, kao dečak, slušao priče svog oca, koji je kao dubrovački poklisar prisustvovao u manastiru Mileševa Tvrtkovom krunisanju za srpskog kralja: ciji je Tvrtko kralj molim lijepo
I odoh u srpsku zemlju želeći i hoteći ojačati presto roditelja mojih. I tamo venčan bih darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih Bogom postavljeni Stefan, kralj Srbljem i Bosne i Primorju i Zapadnim stranam...”
U jednom zapisu nekog dijaka (pisca) iz Polimlja, poklisar je našao rodoslov kojim je potkrepljeno Tvrtkovo pravo na nasleđe krune Nemanjića:
„Ovaj bi prvi Uroš, hrapavi kralj. I rodi sa svojom suprugom Jelenom Stefana (Dragutina) kralja koji je držao Sremsku zemlju i Usoru... A Stefan kralj, koji Srem držaše, sa svojom suprugom Katalinom, kćerkom kralja ugarskog, rodi Vladoslava, Urošica i Jelisavetu. I Jelisaveta rodi tri sina: Stefana, bosanskog bana, Ninoslava i Vladislava. I Vladislav rodi Tvrtka bana i Vukića...”
Zadubljen u pisanje, poklisar nije obraćao pažnju na povike iz dvorišta. Razmišljao je o sudbini velikih i malih ljudi, porodica, država. Kralj Tvrtko iskoristio je raspad centralne vlasti kod svojih suseda - u Srpskom carstvu i u Ugarskoj - da učvrsti svoju vlast i da proširi Bosansku državu daleko na istok i na zapad, pa čak i da pokuša da objedini mnoge srpske i hrvatske zemlje. Zauzeo je oblast srpskog župana Nikole Altomanovića, zatim Kotor, kao i veći deo Dalmacije: Split, Klis, Knin... Ali, s bratom se tukao i nasleđe nije osigurao. Nakon njegove smrti, velikaši su se ponovo dograbili za guše i razgrabili posede. Tvrtkov naslednik - kralj Dabiša - beše lutka u rukama moćnika. Nakon njegove smrti za kraljicu je proglašena Dabišina žena Jelena Gruba - prva i jedina naša žena koja je u srednjem veku zvanično postala vrhovni vladar. Poklisar nađe prepis njene povelje upućene Dubrovniku:
svaki komentar je suvisan
Tako i ja činim s drugimi nevernimi Bošnjani! a odatle ti bosnjani na koje se pozivaju Bosnjaci
Krvavi obračun u avgustu 1415. godine uzdrmao je temelje bosanske države i postao novi čin povesti o slabim kraljevima i o verolomnim i sebičnim velikašima. Već u jesen 1416. godine Dubrovčani pišu ugarskoj kraljici: „Bosna je potpuno opustošena, a vlastela pripremaju međusobnu propast.” Sinovi ubijenog vojvode Pavla Radenovića pozvali su tursku vojsku u pomoć. Godine 1416. Turci zaposedaju utvrđenje Vrhbosnu, u samom srcu Bosne (kod današnjeg Sarajeva). Ostoja i njegovi nemoćni naslednici pokazali su se kao ljudi malo dostojni svojih prethodnika - Stjepana Kotromanića i kralja Tvrtka. Poput lutaka u pantomimi, igrali su sporedne uloge na sceni na kojoj je jedina tema bila kako će „veća riba progutati manju”. Tako su kneževe Sankoviće uništili vojvode Pavlovići, Pavloviće su pokorili hercezi Kosače, a Kosače su, kao i svi ostali bosanski i balkanski vladari, Kotromanići, srpski despoti, bugarski i grčki carevi i mnogi drugi, završili kao turski vazali. sve u svemu turci nam gaze po ko zna koji put
ključujući i svečano odricanje od bogumilstva i prihvatanje katoličke vere - ali nije uspeo da osnaži vlast niti da očuva kraljevstvo. Sudbina Tomaševog sina, poslednjeg od Kotromanića - Stjepana Tomaševića - da nije tako tragična, ličila bi na farsu. Stefan je izgubio dve države, a i život, ne pruživši ozbiljan otpor. Nakon što se oženio srpskom naslednicom Jelenom (Jelačom) Branković, Stefan Tomašević tri meseca nosio je titulu srpskog despota, da bi 20. juna 1459. godine Turcima bez borbe prepustio tvrđavu Smederevo i celu despotovinu. Ništa slavnija nije bila ni njegova poslednja uloga u Bosni. Kralj je pokušao da pobegne pred turskom vojskom, ali je u tvrđavi Ključ uhvaćen i pogubljen 1463. godine. Tada su pogubljeni i ostali odrasli Kotromanići - knez Radivoj i njegov sin Tvrtko. Hroničar iz tog doba zapisao je da Bosna „šapatom pade”. A jedan istoričar iz 19. veka zabeležio je da je „Bosna veoma bolesna bila, čim ne mogaše ni junački poginuti...” znaci nema naslednika
ikada nije prežalila svoje dvoje dece koje su Turci kao male zarobili prilikom pada Bosne i odveli u Tursku, gde su ih preveli u islam
pocelo je pocelo
I sta ti je to slozilo u glavi

Dobro ti je ovo,

ma nebitno je to sad koji im je jezik
ijekavica ikavica i ekavica nisu jezici
mene sad interesuje kako to da Hrvati pricaju par razlicitih varijanti
pustimo sad to koji su od njih pravi koji krivi nebitno je
i cak da smo u pravu za ona pokatolicavanja oni iznad Splita su Hrvati kako gos se okrene a i iznad Splita se prica ikavica
cekam da mi bb objasni kako to sad da Hrvati pricaju ijekavicom i ikavicom na primjer a i jedni i drugi Hrvati...

@all vratite se na temu



Veza sa hrvaticom Jelenom Subic i poturceni sin Stjepana Tomasa.

Prestanite da se nastavljate sa nekim ko se na SNF-u samo bavi provokacijama i negiranjem necaga sto je fakat vekovima.
To sto su oni u zadnjih par godina umislili da su neko i nesto,ne daje za pravo da se na njegove glupave postove obazirete.
Vlado se decko potrudio da postavi ovako lep tekst(stvarno svaka cast),koji treba mi Srbi da komentarisemo medju sobom,jer ovo je takav deo foruma,vi se primate na provokacije neke genetske greske,koja sebe oce predstaviti necim,a i vas Srbe sa leve strane Drine proglasiti "bosnjanima,pricate bosnjacki" i slicna sranja...
Ne kvarite ovako kvalitetne teme,samo zbog njihovih provokacija...
Ovo je tema za primer na SNF-u...i necu dozvoliti njeno dalje unistavanje...

Prelijepo: