Интереси великих сила постављају границе и у дипломатији 21. века, а дипломатски бонтон да се земља домаћин јавно не критикује поштују још само они који морају


Дипломатска офанзива америчког и британског амбасадора у Београду, који преко домаћих медија агитују за отцепљење Космета од Србије, потпуно занемарује чињеницу да би прихватање онога што они заговарају представљало кршење устава земље у којој гостују. Овакви јавни иступи страних амбасадора скоро да су незамисливи у земљама из којих поменуте дипломате долазе и вероватно би били окарактерисани као мешање у унутрашње послове домаћина. Међутим, како интереси великих сила постављају границе и у дипломатији 21. века, стари дипломатски обичај и бонтон да се земља домаћин јавно не критикује поштују још само они који морају.

Да немачки амбасадор у Србији може да каже и оно што му као државном службенику никад не би пало на памет да уради ни у Немачкој још је једна потврда чињенице да је избрисана граница између заступања интереса сопствене земље и отвореног мешања у унутрашње послове државе-домаћина. Управо то је урадио највиши немачки дипломатски представник у Београду Андреас Цобел када је прошле године јавно критиковао рад Радиодифузне агенције (РРА).

Цобел је, неуобичајено оштро, изјавио да је избацивање немачког РТЛ-а из конкуренције за телевизијску фреквенцију „крајње неприхватљиво”. Прешавши границу између директног утицаја на државне органе, који се обично дешава иза затворених врата, и јавног утицаја он је у својим коментарима покушао грађанима да прикаже цео државни врх као корумпиране послушнике „тајкуна из Милошевићевог времена”.

У исто време, амерички амбасадор Мајкл Полт, задовољан што је (амерички) Фокс добио фреквенцију, јавно је похвалио „високе стандарде” РРА у избору телевизија које ће гледати цела Србија. Оба амбасадора месецима пре тога лобирала су за „своје” телевизије, али је само Американац могао да буде задовољан исходом. Напад Андреаса Цобела на Агенцију, који се може посматрати и као још један покушај лобирања да немачка телевизија ипак добије дозволу, међутим, излазио је из оквира дипломатског опхођења.

Слично Цобелу, крајем прошле године поступила је и америчка амбасада када је критиковала одлуку Врховног суда Србије да се поништи првостепена пресуда за стрељање хрватских заробљеника на фарми „Овчара” код Вуковара. Америчке дипломате у Србији себи су дозволиле оно што никада не би урадиле као државни службеници у својој земљи. Таква критика пресуде америчког Врховног суда сматрала би се кршењем независности судске власти.

Још један неприкладан дипломатски „захват” амерички амбасадор демонстрирао је и прошле недеље. Амбасадор Мајкл Полт јавно је критиковао српске државне органе обзнанивши да „Влада Србије није дозволила америчким добровољцима да помажу српским предузетницима”.

Полт је обелоданио да би желео да у Србију доведе младе Американце који би предавали енглески језик и помагали у обуци предузетника, али…

„Веома сам заинтересован, али нисам добио дозволу владе за програм Пис кора”, рекао је Полт остављајући грађане да своје уверење граде на полуинформацијама које им је сервирао.

Да подсетимо, поменути Мировни корпус (Peace Corps) организација је америчких волонтера, основана почетком шездесетих година прошлог века на иницијативу Џона Кенедија, која углавном ради у Африци и Јужној Америци, чије услуге нису сада први пут понуђене Србији. Исту такву понуду, али од тадашњег амбасадора САД у Београду Вилијема Монтгомерија одбила је и влада Зорана Ђинђића одмах после 5. октобра 2000. године. Покојном премијеру није требало много времена да се захвали на понуди, с објашњењем да Peace Corps има лош имиџ у Србији, јер углавном ради у земљама трећег света. Јасно је да је и до тадашњег премијера Србије стигао глас о репутацији америчких волонтера у Бугарској, који су код наших комшија дошли још почетком деведесетих са амбицијом да домаћине уче бизнису. Али, и гости и домаћини брзо су схватили да младићи и девојке из САД заправо немају никаква искуства у послу. У овом тренутку, програм Мировног корпуса у Бугарској је много скромнији и сведен је само на наставу енглеског језика.

Неки опет мисле да је Мајкл Полт, упркос офанзивнијем јавном наступу, још увек мање утицајан у Србији него што је био његов претходник Монтгомери, кога је дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Београда Дејвид Бајндер назвао „проконзулом”. Бајндер је Монтгомерија, али и западне дипломате уопште, поредио са староримским властодршцима у забаченим деловима империје који су имали практично неограничену власт у покореним областима. Интервенције Вилијема Монтгомерија у односу на рад шефа Бироа за комуникације Владимира Поповића (Монтгомери је на захтев из Вашингтона тражио да се обустави Поповићев притисак на медије, а пре свега на првог човека Б 92 Верана Матића) довеле су 2003. године до озбиљне кризе у односима са премијером Зораном Живковићем. „Монтгомери је уживао у улози проконзула”, пише амерички новинар Пол Арон, објашњавајући разлику између двојице амбасадора. Полт се, рекао је Арон – додуше пре последњих наступа садашњег америчког амбасадора – мање појављује у медијима од Монтгомерија, и „више инсистира на прављењу нових радних места”, односно на америчким инвестицијама. „Његов приступ има смисла, прво због тога што многи Срби још презиру земљу која их је бомбардовала 1999, и друго, зато што Вашингтон жели да административни и финансијски терет одржавања реда пребаци на Европску унију”, каже Пол Арон.

У том контексту, наступи у пару америчког и британског амбасадора можда се могу посматрати као „увођење у посао” европског партнера.

Међутим, сличне утицаје дипломатије у сферу унутрашњих послова Србије имао је и „источни блок”. Иако је лако оборити аргументацију оних који тврде да су изјаве руског амбасадора Александра Алексејева у вези са статусом Космета такође уплитање у унутрашње ствари Србије, из простог разлога што се том уплитању Србија не противи и јер је оно у њеном интересу. Међутим, коментари Алексејева да се на руски капитал у Србији гледа као на другоразредни, који су одражавали очекивање Русије да њихове фирме више учествују у приватизацији, такође, могу се тумачити као уплитање и притисак. Баш као што је тако тумачен и потез амбасаде Кине која је тражила да филм забрањен у Кини буде скинут са програма Фестивала ауторског филма који се одржавао у Београду. После бурне реакције јавности филм је, ипак, враћен на репертоар, а уместо једне пројекције, одржане су две и то бесплатне.

Међутим, иако ниједна велика сила није имуна на уплитање у послове мањих земаља, према тврдњама искусних српских дипломата, који то наравно никада јавно не би рекли, у Србији за „најдрчније” важе амбасадори Америке, Велике Британије и Немачке. Њихово понашање, које би у већини других случајева имало за последицу макар упућивање протестне ноте земљама из којих долазе, код нас се углавном толерише. Домаћини своје незадовољство понашањем гостију испољавају обично само хладним односом.

-----------------------------------------------------------

Американци осетљиви на мешање

Шта је мешање у унутрашње послове могли су ових дана да схвате и Американци, кад је аустралијски премијер Џон Хауард рекао да би победа Барака Обаме, једног од кандидата Демократске странке на изборима за председника, била успех за Ал Kаиду. „Да водим Ал Kаиду у Ираку, заокружио бих март 2008. године и молио се за победу не само Обаме, већ свих демократа”, рекао је Хауард у једном ТВ програму. Он је мислио на захтев сенатора Обаме да се сви амерички војници повуку из Ирака до 31. марта следеће године, а ова изјава је у Вашингтону примљена са изненађењем и великим протестима, јер представници САД, навикли да сами дају сличне изјаве о страним државницима, нису навикли да тако нешто доживе и на свој рачун.

-----------------------------------------------------------

Танка граница између допуштеног и непожељног

Да у дипломатији нема јасних граница између допуштеног и непожељног понашања најбоље се види и по „опису” посла једног дипломате датом у члану 3. Бечке конвенције о дипломатским односима из 1961. године. У том члану пише да је дипломатама „дозвољено да се обавештавају, свим дозвољеним средствима, о условима и развоју догађаја у држави код које се акредитују”.

Сигурно је да има оних који би ову формулацију пре користили за опис шпијуна него дипломата.



Izvor: Politika / Драгана Матовић/Владимир Радомировић

Говори тихо и води оклопну дивизију са собом!