Срећа наша па ови западњаци не знају да Србима није само КиМ трн у оку, већ и РСК,РС,БЈРМ и ЦГ.
Кад би знали шта су нам све ''национални митови'', вероватно би нас опет бомбардовали.

Председничко дисциплиновање поданика

Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.


Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (http://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).


Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је“ (Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (http://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

http://dzonson.wordpress.com/2010/11/15/predsednicko-disciplinovanje-podanika/

Serbia

ARHITEL Production
$72,500
To promote independent, objective, and professional media in Serbia by encouraging debate on its historic development and the current media situation. ARHITEL will produce and distribute two 30-minute documentary films analyzing the birth of independent media after the fall of Communism, as well as the role of the media during the conflicts of the 1990s in the former Yugoslavia. The films will be broadcast on regional and national television stations and promoted at regional film festivals.

Association of Independent Electronic Media (ANEM)
$66,610*
To produce a series of television programs aimed at increasing the accountability of local government officials in Serbia. ANEM will produce 20 weekly episodes of a groundbreaking program entitled “Power Mad,” which will not only investigate cases of corruption, conflict of interest, misuse of political power, and failure to respond to citizens’ concerns, but also highlight the positive performance of public officials. The series will be broadcast by 25 local television stations in the ANEM network.

Association of Local Independent Media “Local Press”
$40,000*
To examine political challenges facing youth in Serbia. Nineteen of the Association’s members will produce, exchange, and publish a series of 20 articles on the political engagement of youth at the local and national levels. Through five public discussions and a total print run of 450,000 copies, the project will reach an audience of some 2 million in cities and towns across Serbia.

Balkan Investigative Reporting Network (BIRN) Serbia
$42,000*
To expand the reach and impact of local reporting on important challenges facing Serbia’s EU integration. BIRN Serbia will conduct four workshops and provide editorial mentorship to raise the professional skills of local journalists, who will produce a series of feature articles, news analysis, and special reports on political, economic, and social aspects of Serbia’s EU integration processes.

Center for Civil Resources Development (CCRD)
$44,142*
To promote freedom of expression and respect for diversity and human rights in southern Serbia. CCRD’s Alternative Cultural Center will host a series of activities fostering freedom of expression and opposing extreme nationalism, including more than a dozen discussion panels, roundtables, exhibits, and workshops. The space will also be available for the activities of other NGOs focusing on these issues.

European Movement in Serbia (EMinS)
$49,500*
To support a watchdog program to promote effective and accountable local government institutions in 18 Serbian municipalities. EMinS and its local partners will gather information about the performance of local institutions, governments, and municipal assemblies from the perspective of local citizens. EMinS will publish a narrative and quantitative analysis of the data and use it as a platform for advocacy efforts promoting the accountability and efficiency of local government institutions.

Fund B92
$35,000
To promote human rights awareness among the people of Serbia. Fund B92 will organize the fifth annual Free Zone festival, a series of public events including film screenings, discussions, lectures, and exhibitions aimed at raising human rights awareness. Endowment funding will be used to partially cover promotional and organizational costs associated with the six-day film festival in Belgrade and a traveling tour to 15 Serbian cities.

Fund B92
$22,750
To advance the process of historical reconciliation and ethnic understanding in the Western Balkans by encouraging a constructive public debate about the region’s recent past. Fund B92 will translate and print a collection of essays on the region’s recent past, titled Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Initiative, and distribute and promote civic education materials throughout the region.

Helsinki Committee for Human Rights in Serbia
$36,800
To build public and institutional support for the democratic reforms and values necessary for Serbia’s integration into the Euro-Atlantic community. The Committee will analyze various aspects of the country’s progress towards integrations and conduct a nonpartisan, public awareness campaign about major obstacles created or faced by relevant sectors of the government and society in meeting the requirements and standards set forth by the international community.

Hourglass
$38,700*
To encourage public debate on the most important social, political and economic topics related to Serbia’s Euro-Atlantic integration. Hourglass will produce a series of 32 radio programs that will provide a weekly forum for an open discussion by prominent policy makers, civic and political leaders, journalists, and academics. It will also maintain an interactive online magazine, www.pescanik.net, launch a monthly newsletter, and organize eight public discussions throughout Serbia and the region.

Independent Journalists’ Association of Vojvodina
$29,440*
To provide a forum for public dialogue on the most important social, political and economic issues facing Serbia’s key province of Vojvodina. The Association will organize four panels to discuss important developments affecting the future of multiethnic Vojvodina, and will conduct trainings for journalists and editors, with a focus on objective and professional reporting about the region’s status and ethnic issues.

Kuda.org
$26,200
To continue conducting a civic education program within the Youth Center CK13, which is promoting respect for diversity and human rights in Serbia's Vojvodina region. CK13 will host a series of activities fostering freedom of expression and limiting extreme nationalism, including workshops on new media, video activism and photography. Kuda.org will also continue to operate a youth community radio station and conduct other ad hoc activities.

Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)
$39,900
To continue building public support for establishing institutional procedures limiting hate crime and hate speech in Serbia. YUCOM-coordinated teams will monitor the media and government responses to instances of hate crime and hate speech, advocate for legislation and other institutional mechanisms to address hate crime and hate speech, and promote the issue and activities through the media.

LiNet
$29,900
To develop and maintain a groundbreaking website aimed at increasing the accountability of public officials in Serbia. The “Truth-O-Meter” (www.istinomer.rs) will serve as a comprehensive and searchable political fact-checking database, providing nonpartisan information on and comparisons of political party programs, public officials’ statements, and public opinion polls. The interactive website will also feature columns by recognized political experts and analysts, as well as visitor discussion forums.

Millennium
$27,000*
To encourage public debate among citizens of central Serbia on the most important social, political and economic topics related to the country’s Euro-Atlantic Integration. Millennium will produce a series of ten televised public debates titled “Stage Talks,” providing a forum for open discussion by prominent policy makers, civic and political leaders, journalists and academics before a live studio audience.

Radio B92
$52,500
To produce a series of television programs aimed at increasing the efficiency, transparency, and accountability of the Serbian parliament. B92 will produce 20 weekly episodes of a live television program entitled “Replika,” which will foster a debate on the structure and functioning of the Serbian parliament and offer a unique opportunity for Serbian citizens to directly address Members of Parliament on key issues of concern.

Resource Centre Leskovac
$34,700
To build the skills of student activists in southern Serbia and enable them to play a more significant role in advocating for youth related issues. The project will be implemented in the two southern districts of Jablanica and Pcinja, and will consist of a series of eight trainings and 39 high school debates, complemented by a monthly publication prepared by the debate participants.

Urban In
$35,000
To mobilize young people in Sandzak and empower them to become proponents of reform in local communities. Urban In will train approximately 20 young activists, produce a local radio show focusing on youth issues, and advocate for the creation and implementation of youth policies at the local level. It will also maintain its resource center, which supports local youth organizations through education and training, information and documentation, consulting and direct assistance.

Youth Initiative for Human Rights (YIHR) Serbia
$51,000*
To involve youth in the process of Serbia’s democratic transition by increasing the capacity of “My Initiative,” a regional movement of young activists committed to supporting democratic values, protecting human rights, and dealing with the recent past. The YIHR will organize two training seminars for the movement’s local and national coordinators, two traveling caravans of activists, three local civic campaigns, and a series of lectures for activists in southern Serbia.

Zajecar Initiative
$43,900
To continue promoting youth activism in eastern Serbia, strengthening high school parliaments and youth NGOs, and enabling them to play a more significant role in advocating for youth related issues. The Initiative will organize trainings to assist young people in becoming more engaged in their communities, facilitate local youth advocacy campaigns, and award small grants to approximately five youth NGOs from the region.

* Indicates Department of State funding beyond NED's annual appropriation

http://www.ned.org/publications/annual-reports/2009-annual-report/central-and-eastern-europe/description-of-2009-grant-6

линкови:
http://www.arhitel.com/
http://www.anem.rs/en.html
http://birn.eu.com/
http://www.protecta.org.rs/
http://www.emins.org/
http://www.millennium.org.rs/web/index.php
www.b92.net
www.helsinki.org.rs
http://www.pescanik.net/
http://www.ndnv.org/
http://kuda.org/
http://www.yucom.org.rs/
http://www.linet.org.rs/temp/index.php
http://www.istinomer.rs/
http://www.rcleskovac.rs/
http://www.urbanin.org/news.php
http://www.yihr.org/en
http://www.zainicijativa.org/
--------------
International Republican Institute (IRI)
$1,190,000
To develop the capacity of youth leaders, civil society organizations, and political actors, parties, foundations and institutions in Eastern Europe, with a focus on the Balkans, IRI will offer a range of political skills and advocacy training programs through its regional office in Bratislava, Slovakia. IRI will also foster democracy promotion efforts with European partner organizations in Eastern Europe and other regions.

National Democratic Institute for International Affairs (NDI)
$450,000
To enhance Roma political participation to address ongoing social, political, and economic marginalization. NDI will conduct political skills training in Kosovo and Macedonia, assist Roma in building cooperation with local administrations in Romania and Serbia, prepare candidates and civic activists for elections in Bulgaria and Slovakia, promote Roma as regional trainers, and support an emerging regional network of Romani activists.

Youth Initiative for Human Rights (YIHR) Serbia
$99,790
To foster youth activism and reform in Southeastern Europe by bringing together 500 young political and civic leaders from the EU, the Western Balkans and Eurasia, for a Youth Summit in Belgrade. Through a sharing of experiences, intensified networking and advocacy, the October 2009 conference and series of side events will be designed to overcome the divisive legacy of the region’s past and stimulate reform processes required for European integration, as well as the role of youth in them.

http://www.iri.org/
http://www.ndi.org/

http://www.ned.org/publications/annual-reports/2009-annual-report/central-and-eastern-europe/description-of-2009-grant-8
--------------------
 
наставиће се...
до тада...

Драган Милосављевић: Балкански рулет

После саботаже свих кључних постулата суверености ове државе, петооктобарска елита само што није дотакла дно.

Али и дно, гле, има рупу. И то таман по мери габарита ових гусара у политици, окупљених у транзиционом походу на Србију, а под лажном заставом демократије и слободног тржишта.

Тај кратер под њиховим ногама, који прети да их “усиса”, већ је крцат смртоносним “отпадима” њихове сопствене стратегије. Од лажи до фарисејства, од издаје до бруталне корупције, све до отворене отимачине, који су током декаде демократуре немарно бацани преко ограде самопроглашене “Нојеве барке” .

Чинили су то уз дубоко уверење да је дубина понора испод њихових обећања довољна да обезбеди заборав за сва недела и лажи, а да су спонзори „ружичастих револуција” вољни да обезбеде њихову доживотност на власти, по праузору Јосипу Брозу. Ипак, Украјина опомиње.

Не мора да буде како су замислили. Казује то и скаска о цару Трајану, овога пута испричана у више варијанти најновијег броја часописа “Печат”. Почнимо од недавно на интернету приступачне публикације ЦИА-е, анализе од 1970. до 1993. године, под насловом “Шта после Тита”.

Поручићемо из штива, искључиво због добронамерне поруке актуелним политичарима, који су ових дана у паничној потрази за новом комбинацијом одлагања дебакла (рупа на чекању), да се управо из овог дневника, тајни Ленглија, може наслутити и судбина свих извршилаца америчке империјалне воље. Примера има безброј, од Латинске Америке, преко Африке, све до Балкана.

Понуђене анализе о оперативној употреби титиоизма, несврстаности, самоуправљања први су прави путокази који упућују ширу јавност на сазнања о скривеној сврси “догађања народа“, о задацима четничким брадама маскираних комуњара, о дуплом дну и НВО демократа , али и дела наводно патриотске интелигенције, чиме су се позабавили и Радун и Анђелковић.

Анализе ЦИА-е о менталном склопу титоиста и крајње бескрупулозним методама борбе за власт, рецимо између Доланца и Љубичића, објашњавају и смисао потоњих догађаја, рецимо, срж флоскуле “и Србија и Косово”, преображај већег дела назови опозиције (политичких крила служби), данас све више про- НАТО агилни.

Или, једноставно, сви ови хазардери мислили су, или мисле, да ће седањем за сто у чијем се кругу игра смртоносни “балкански рулет”, њих заобићи гвоздени концепт коцкања са судбином на “балканском бурету” , а то је да у овом рулету нема трајног добитника. Осим његовог организатора.

Укратко, планере растурања Југославије и данашњег полома Србије, које величају свакодневно овдашњи медији под брњицом, још почетком седамдесетих интересовало је само једно:” Шта после Тита”?

Ту је, пре свега, процена да “Русија под било каквим сценаријима неће ризиковати европски, па светски рат у спречавању америчког сценарија за Балкан”. Показало се тачно: да ће у надгорњавању дебелог Словенца, везаног за немачки ДМБ (тврди ЦИА) и војних обавештајних структура гурнутих у руке Ленглија, још од 1948. године (тврди ЦИА), бити отворена бреша за распад СФРЈ.

Као пројектовани жртвени јарац, као оличење некаквог предодређеног српског геноцидног национализма, виђен је у опсервацијама ЦИА-е, већ 1987. године, Милошевић с “ветром у коси”.

Врло занимљиво, рекло би се и тачно, у предвиђањима ЦИА-е је да ће екстремистички десничари, иначе орочени “кумови“, својим “бруталним узнемиравањем мањина” и “наглашеним шовинизмом”, пробуђени српски национализам свесно претворити у преговарачку омчу око врата Милошевићу.

Увалити га у гротескну утакмицу за “најпатриоту” на крилу одабраних квазипатриота , наводних бранилаца Југославије, прекодринске браће, па Србије и Косова и Метохије. Наравно да су се они борили, али су као топовско месо, уз паралелне нагодбе са сценаристима распада, нудили децу истинских патриота.

Организовали злочине на терет српског народа, где је заправо сахрањена, рекло би се заувек, мрачна тајна о Сребреници, од које сви беже као ђаво од крста. А своје су наследнике слали у “добровољно” изгнанство, у суседну Мађарску. Да би их касније, пресвучени у пронатовске миротворце, амнестирали за остављање државе на цедилу. Сад ће им као повратницима градити и станове на рачун гладних отпуштених с посла.

Једни су у том крвавом циркусу носили дресове с кокардом, а други свеже пропране од петокраке. Трећи сегмент комуњара извукао се из “рата у коме нисмо учествовали“ и ступио у редове новог поретка, што дакако није садржај о коме би ЦИА причала за јавност. Они су још у радном односу.

Превиђајући свесно пуни смисао те суицидалне представе, у којој су Милошевић и Ђинђић, због непоштовања сценарија платили главом, а преостала два кључна учесника квартета служе и даље као џокери, један у Хагу а други у Београду, трећи сегмент увериће се да у америчким и британским плановима нема места за пријатељство. Још мање за дугорочно савезништво, лојалност или захвалност.

Доживеће они међу нама, данас немоћним посматрачима, сви који претрају сва понижења необјављене окупације, да и ову власт Вашингтон и поданичка “квинта” виде као презрене, а само је питање времена, и потрошене и одбачене извршиоце.

Такву улогу, свесно или не, нека суди историја, одиграли су Срби саборци Броза, у које се још куне пола Србије, а потом и бројни њихови потомци из инкубатора титоизма. Слаба је утеха што демократори поједине од њих, из чистог утилитаризма, па чак и слуге тоталитаризма, бивше комунистичке функционере и координаторе, службе проглашавају херојима демократије.

Неки, показало се, имају краћу а неки дужу употребну вредност, искључиво на бази количине штете и пометње које су у стању да направе на геополитичкој територији интересантној за НАТО-империју. Тамо где ће се под маском заштите људских, посебно мањинских права, формирати протекторати какав је данас ова територија, без трајно дефинисаних граница.

У међувремену, Србија, којој се ради о глави, посрће под мега публицитетом о одсеченим шапама паса и мачака. Рекло би се да су јадне животиње свесно приправљене жртве српске “ендемске геноцидности” .

То је израз који лансира ВАЦ-ово гласило, а формално најстарији лист на Балкану, а не мањка ни порука да се вежемо за Немачку, која нас, иначе, сатире цео век, или у ТВ порукама, од Гласа Америке па надаље, да будемо на “данке Америка” са САД, која нас, иначе, бомбардује и докрајчује средином и крајем прошлог и почетком овог века.

А све, притом, уз сазнање да је Косово и Метохију, за своје стратешке потребе, заправо отела та “пријатељска” Америка (само се послуживши Албанцима), у глас дрече о “судбинском” питању Резолуције (ако изгубиш кајаћеш се, ако добијеш кајаћеш се још више). Тиме се успешно појачава виртуелност стварности , оне у којој једино као демократска власт могу политички опстати наши квислинзи.

Али трезвенији, а њих је све више, препознају у тој тарапани свесно приморавање дворских “аналитичара” и преобраћеног дела опозиције да се као алиби укључе у “освежену” гарнитуру власти, предвиђену за коначно решење. Они имају понуду да буду, уз пратеће бенефиције и синекуре, наследници “спаљене земље”. Својим присуством у завршници докрајчења Србије, требало би да остану последњи запљунути у игри “балканске шуге”.

И док се одвија ова игра између Тадића и Николића, са Чедом у фази загревања, а уз одобравајуће кибицовање уређивача најновије српске политичке мисли, ММФ се потрудио да човек из сенке, који ће још дуго бити потребан Западу, извиканом “победом” на преговорима са монетарном аждахом, обезбеди одмрзавање мизерних неколико одсто пензија и плата. А то су сигурни гласови на будућим изборима за даљу регионализацију (парчање) Србије.

Уз такав развој судбоносних пројекција за будућност, прикривене сенком отетог Косова и Метохије, о коме искључиво други одлучују, донесена је парадигматична пресуда о повраћају сто хектара луке, најатрактивнијег дела Београда, тајкунима, иначе плански високозадуженим у страним банкама.

Домаће банке је, чудо од економисте у покушају, сада поуздано знамо, као неподобне за неолибералне трендове, разбуцао. А клијенте жртвованих банака увео у исте одаје, али настањене банкама “ћеркама” европских лихвара, које нуде своје услуге по папреним каматама. А добит послушно трансферишу у “ породицу “ .

Тврди се међу експертима да је тајкунски сој лабораторијски створен од соц. директора и криминалаца, и то планским увођењем санкција САД. Они ће, као врста клонова, све драгоцене делове територије и објекте Србије, када на миг буду банкротирали због “немогућности да врате позајмљане милијарде долара”, на име намирења да пренесу Србију у власништво страним зеленашима.

Пробудићемо се, тако, у туђој кући, до јуче нашој, са ланцима поименичних, али и државних дугова (само Београд за кратко време скоро пола милијарде долара) и бићемо потерани да са статусом робља диринчимо за газде своје бивше дедовине.

Остаћемо своји и на својој земљи само ако схватимо сву озбиљност дуготрајних планова “опсерватора“ из Ленглија и прозремо до краја наметнуте стандарде новоговора глобализма о тобожњим “теоријама завере” , док нам се оне догађају као СТВАРНОСТ и уходана ПРАКСА неоимперијализма и неофашизма.  И наравно, ако престанемо да служимо њиховом наметнутом моделу “политичке коректности”, а што је искључива обавеза једне стране, оне беспомоћне пред силеџијама који разарају друштво, морал , породицу , намећу гнусне стандарде најгорег западног културног треша и дилују некажњено менталну или праву дрогу за умове нас и наше деце.

"Сељаци се картају у крчми",Адријан Браувер  XVII

"Сељачка свађа током игре", Адријан Браувер XVII

"Сатир држи здравицу породици богатог сељака", Јакоб Јордан, XVII

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/06/dragan-milosavljevic-balkanski-rulet/

Novooptimista Mirjana Karanović
Moramo se buniti

Zagovaranje prava na različitost, javno suprotstavljanje ksenofobiji, socijalnom autizmu, provincijalizmu i ideologiji prosečnosti, preporučili su je ove godine za nagradu “Dobar primer Novog optimizma“, koju joj je uručio Branislav Grubački Guta, na čelu sa novooptimistima u Zrenjaninu. Njena poruka bila je: „Bunite se, uvek se bunite!”

Zahvalnica Mirjane Karanović, pred publikom u Narodnom pozorištu “Toša Jovanović“ u Zrenjaninu trajala je kratko. Umesto toga, iskoristila je priliku da još jednom digne glas protiv nasilja, sistema, ćutanja...
„Čini mi se da sada nemamo jednog vođu, i to je problem. Imamo mnogo malih imitacija i onda je cela borba mnogo teža i rasplinutija. Ranije smo imali jednog, pa ili si za njega ili protiv, a sada svaka opština ima svog; svaki kvart poseduje “malog Hitlera u mom sokaku”, istakla je, dodajući da razume ljudski strah da se javno kaže mišljenje.

„Nisi siguran da li smeš to da kažeš, da li trebaš… A čini mi se i da danas, više nego ikada, postoji hajka na ljude koji drugačije razmišljaju. Stalno očekujemo da će neki gromovi zapucati kada kažemo svoje mišljenje. A ništa strašno se ne dogodi. Naprotiv, dese se dobre stvari. Biti slobodan u tome što misliš jeste nešto što ne treba da dozvolimo da nam iko oduzme.”

Po njenim rečima, koje je uputila sa pozorišne scene, demokratija znači ne ugrožavati drugoga i poštovati i braniti one koji su slabiji od tebe; demokratija nije pravo sile, već pravo svih ljudi da imaju svoje mesto u društvu. Zato, naglasila je, u Srbiji još moramo da učimo o toj demokratiji, o društvu koje treba da bude plemenito, pre svega humano, jer ta duhovnost kod nas je u velikoj meri zaboravljena, čak i od onih koji zapravo imaju glavu reč u duhovnom životu.

„Ljubav prema čoveku treba da bude osnova te duhovnosti. Ne verujem u Boga, institucionalnog Boga. Verujem u čovečanstvo. Nisam religiozna. Moja religija jesu humanizam i ljudsko društvo. Često mi ljudi kažu: 'Što se uzbuđuješ? Pusti budalu'. Zašto da pustim i da ne reagujem? Tiče me se! Slobodan sam čovek i ne pristajem da budem zastrašena... Verujem da se ljudi uvek izbore za sebe i da u svakom momentu postoji dovoljno pametnih na koje možemo da se oslonimo. Samo treba da ih prepoznamo”, kazala je ona, napominjući da je sada potrebno podsticati optimizam na putu ka nekom vremenu koje će biti divno. Ka vremenu u kome će nam biti potrebni neki pesimisti da bi nas opominjali kako ne može stalno da nam bude krasno i da moramo biti oprezni.
Na pitanje da li može da se seti tačnog povoda kada je prvi put otvoreno istupila protiv nasilja, dala je negativan odgovor, ali ono čega se seća jeste da je vezan za pojavu tadašnjeg vođe, jer je smatrala da nam se ne piše dobro. I bila je u pravu.

http://www.e-novine.com/drustvo/43344-Moramo-buniti.html

Ђилас: Срамота је да Срби бране Американце против Срба

Градоначелник Београда и потпредседник ДС-а Драган Ђилас у писму “Пресу“ је реаговао на изјаве сарадника заштитника грађана Саше Јанковића поводом случаја Вука Настића, коме су у САД одузета деца.

Драган Ђилас: "Изјаве које дају појединци чији рад кроз буџет плаћају сви грађани Србије су у најмању руку срамотне"

 
Ђиласа је нарочито погодила изјава председнице Савета заштитника Невене Вучковић-Шаховић, која је у “Пресу“ оптужила конзула Србије у САД Деска Никитовића да је “нестручан", јер нико не зна да ли су деца заиста злостављана.

Писмо Ђиласа објављено је интегрално.

“Изјаве које дају појединци чији рад кроз буџет плаћају сви грађани Србије су у најмању руку срамотне. Оптужити нашег конзула у Чикагу Деска Никитовића да наноси штету деци је потез за који не могу да нађем адекватну реч осуде. Све што бих рекао је исувише благо.
 
Несрећне околности
С обзиром на то да су Чикаго и Београд побратимљени градови, имао сам ту част да упознам нашег конзула у Чикагу и да с њим тесно сарађујем. У небројено много ситуација имао сам прилику да се уверим са колико енергије се бори за права наших грађана и колико труда улаже да повеже Србију и САД. Господин Никитовић је од првог дана упознат са свим што се дешава са породицом Настић и наравно да је учинио све да се нађе при руци родитељима, који су наши држављани, као и деци која имају и амерички и српски пасош.
 
Цела прича је почела када је Вук Настић однео на посао свој службени компјутер у коме је било више од 2.000 породичних фотографија. Желео је да их пребаци са рачунара на спољни хард диск и за тај посао замолио људе из ИТ одељења своје компаније. Том приликом детектоване су и слике малишана које је са фотоапарата Вук пребацио на рачунар. Јасно је да нико ко у компјутеру има фотографије за које може бити оптужен за сексуално узнемиравање деце неће тај компјутер добровољно дати неком другом и стручњацима.
 
Након тога, у акцији америчких органа родитељи су ухапшени, а деца им привремено одузета. Убрзо се дошло до закључка да спорне фотографије није начинио отац и да за њих он уопште није знао, већ његов син Дамјан. На једној од њих види се и ћерка Настасија, али и отац снимљен с леђа док седи за рачунаром и ради. На другој се види дечји прст са руке којом је притиснуто дугме за снимање... Због тога је и амерички тужилац, с којим је конзул у сталном контакту, одбио захтев да поведе судски поступак против родитеља. Фотографије су апсолутно бенигне и као што су психијатри и психолози рекли, такве фотографије има скоро свака породица у Србији. Пошто је добио уверавања од тужилаца, конзул Никитовић се активно укључио у пружању помоћи родитељима.
 
Агенција за заштиту деце у САД и поред става тужилаштва наставила да је се бави овим случајем, постављајући питање да ли су Настићи неодговорни родитељи и да ли су запоставили децу, због чега је дечак и направио фотографије које су некима могле изгледати неприкладно. Уверени да ће се цела ствар мирно решити, ни породица, ни конзул, ни политичари и носиоци јавних функција који су знали за овај случај нису излазили у јавност не желећи да отежају ситуацију. Деца су виђала родитеље једном недељно, разговарала с њима, али искључиво на енглеском и у присуству надлежних. Кад се очекивао завршетак поступка, Агенција је на основу разговора са петогодишњом девојчицом изнела став да је дете сексуално злостављано! Тако смо и дошли до овакве ситуације. Питања да ли ју је отац додиривао, тј. пипкао су међу најбенигнијима. О осталим питањима “Прес“ је већ писао и мене је срамота да их поновим.

Све то што ја говорим конзул Никитовић је лично видео и чуо. Тврдње да је до свега дошло услед културолошких разлика између САД и Србије потврдили су и уважени српски психолози и психијатри. Средства за адвокате у наставку процеса обезбедиће Влада Србије, али за подмирење свих досадашњих трошкова новац је обезбедио сам конзул, дајући и сопствене паре.

Вук Настић је остао без посла, кућа је под хипотеком и ситуација у којој се налазе ови људи је заиста изузетно тешка. Помогао је господин Никитовић и тако што је разговарао даноноћно са родитељима и објашњавао им да треба сачекати да се процес заврши. Да без обзира колико је родитељска мука велика, не сме да се уради ништа што би представљало кршење америчких закона, јер би онда последице биле катастрофалне. Сада води борбу са тимом адвоката да деца буду смештена у неку од српских породица како би имала мањи осећај одвојености од родитеља. И онда на све то дође неко ко сматра да је нормално да таквог човека критикује и каже да је то што ради на штету деце! То што се критикују политичари, односно ја који сам дао информације о овом случају, одмах прихватам, али немојте да критикујемо човека који ради искрено, да би помогао родитељима јадне деце. Треба да учимо од Американаца како се бори за сваког свог грађанина и да оне који то раде на прави начин похвалимо, а не да их блатимо.

Нису криве америчке власти
Морам да истакнем да је Агенција за заштиту деце независна институција и америчке власти не могу да утичу на њен рад. Ово је важно, јер многи у Србији оптужују власти САД да су криве за све што се дешава породици Настић, али то овде није случај. Рекао сам да је председник Борис Тадић дао налог да се укључе сви државни ресурси у помоћ породици и да је спреман да разговара са свима како би се овај проблем што пре решио у складу са америчким законом. Наравно да се такве активности одвијају изузетно пажљиво јер се води рачуна да ниједан потез наших државних органа не угрози рад надлежног породичног суда. Сам Вук Настић ће се 4. јануара добровољно подврћи детектору лажи, па ће и тај налаз бити предочен суду.

Искрено верујем да ће ова прича ускоро добити свој ипак срећан крај и да ће се цела породица Настић ускоро окупити у свом дому у Америци или у њиховом Београду, чији их грађани, као и грађани Србије, уверен сам, подржавају у борби да истина победи."

Драган Ђилас