Ne možemo izbjeći djetinjstvo, a da ne budemo ranjeni. Svaki puta kada smo imali neke zahtjeve prema drugima, a oni su nas odbili, bili smo umanjeni u svojoj vlastitoj vrijednosti. Svaki puta kada smo zatražili ljubav, a nismo je dobili, naša vrijednost se smanjila. Svaki puta kada smo pokušali dokazati se i nismo uspjeli, izgubili smo jedan dio svoje moći.

Kako smo ponavljali ta iskustva, razvili su se obrasci neadekvatnosti, a strahovi raznih vrsta ukorijenili su se u našu podsvijest. Tada smo odrasli i postali samo-dovoljni, radili smo naporno da prevladamo našu umanjenu vrijednost i naš gubitak moći. No nismo bili u potpunosti uspješni. Razlog je u tome da se iza svih naših nastojanja nalaze strahovi zakopani u podsvijesti. Ono što je nepoznato u nama nas obično kontrolira.

Tipično, ne želimo se suočiti s našim strahovima. Zašto? Zato jer ih se bojimo. Bojimo se da će nas oni odvući natrag u iskustva neuspjeha koje s njima povezujemo. Tako koristimo druge strategije kako bismo uspjeli. Koristimo različite obrane da potisnemo neželjene osjećaje s prethodnim neuspjesima i strahovima. I pokušavam svjesno kontrolirati naš okoliš, ljude, odnose. Svi mi imamo problema s kontrolom!

Ništa od toga zaista ne djeluje, ali mi to svejedno proživljavamo. To nam daje lažni osjećaj sigurnosti. No koju samo ogromnu količinu energije trošimo na izbjegavanje, potiskivanje, negiranje i ignoriranje onoga s čim se moramo suočiti.

Tijekom cijeloga našega života, od trenutka kad se rodimo - a možda i prije - postoji jedna temeljna želja koju svi imamo. Svi mi želimo povezanost. Svi mi želimo ljubav - biti voljeni i izraziti ljubav. Biti voljen čini da se osjećamo dobro s time tko smo, da smo vrijedni. A dijeliti našu ljubav daje nam povezanost i moć koja je sposobnost da volimo i podupiremo druge ovisno o njihovim potrebama.

Ignoriranje iscjeljivanja naših rana nesvjesno nas navodi da tražimo pažnju i brigu od drugih. To nas čini ovisnim o drugima na toliko mnogo načina zbog našega vlastitoga osjećaja sebe. Ne suočavanje s vlastitim strahovima sprječava nas da napravimo smislenu povezanost i povezanost punu ljubavi s drugima. Strah kaže da smo odvojeni i da se moramo braniti. On kaže da ne možemo vjerovati drugima i pustiti ih unutra. Strah nas blokira da volimo. Strah i ljubav ne mogu zauzeti isto mjesto. Strah je ukorijenjen u ličnosti, a ljubav u duši.

Moć da iscijelimo svoje rane i suočimo se sa strahovima ne nalazi se u ličnosti. Ona dolazi iz naše suštine, iz duše.
Vježba:
1. Napravite popis vaših strahova. Koji od tih strahova su trenutačno aktivni u vašemu životu?
2. Prisjetite se zadnjih nekoliko tjedana. Koje situacije vam dolaze u kojima ste osjećali strah ili nelagodu? Na što ste to reagirali ili u svezi s čime ste osjećali otpor? Iza svakoga od tih, čega ste se bojali?
3. Kako ćete rješavati te strahove kada opet u budućnosti izađu na površinu? Potražite pozitivne primjere drugih ljudi o tome kako su se nosili sa svojim izazovima.

Izvor

Sve je to divno i tacno  kad nemas mesec u skorpionu...

Ili si dupla škorpija...

a, ti ne znam... odlicno se slazem sa skorpijama...

medjusobno obozavamo nase smusenosti 

Da, divna moć besomučnog prekopavanja po sopstvenoj nutrini, kopanja po sopstvenim ranama, autoanaliziranje do molekula...pa nema šanse da rane ikad zarastu.

Dajte, ljudi, dve tako pametne i obrazovane žene pa se zamajavaju astrologijom, bež'te, bre, tamo, tri periodna sistema za kaznu da ste nacrtale na A3 formatu! 

Baš razmišljam o tome kako da čovek sam sebi pomogne kada nekim čudom uspe u sebi da osvesti problem ili neki unutrašnji konflikt. Ako izuzmemo psihoterapiju, jer nije svakom dostupna, a i neki ljudi ne vole da neko drugi prška po njihovoj duši..šta preostaje?

Cenim da je osvestiti svoj problem pola puta, ali ipak samo puta.
Introspektvna osoba koja je sklona analiziranju same sebe može, u nekom momentu, da  se suoči sa nekim svojim demonom, da ga prepozna i imenuje. Ali šta onda?
Ako, na primer, shvati da ga je roditeljsko uslovljavanje načinilo posve nesposobnim da prepozna sopstvene ciljeve i želje, šta da radi?
Ili ako se zbog posesivne majke boji i odbija svako vezivanje?
Da li je, u međuljudskim odnosima, pametnije pronaći osobu u interakciji sa kojom se naš demon neće javljati?
Da li je zaista moguće ispraviti "greške" koje žive zajedno sa nama u našem karakteru?
Da li je ponekad "ignorance a bliss"...živeti nesveno?

imam jednu...nije  ...pomalo je ponekad  ali sve u svemu je 

Iskreno... smatrala bih sebe potpunim ignorantom kada sve sto postoji na ovom svetu ne bih uzela u konacni zbir... 

Upravo tako..što je jedna moja prijateljica uvek govorila...um je kao padobran...ne vredi ti ništa ako nije otvoren.

Jedno je imati otvoren um, što bi rekla Livingston, a drugo je verovati da ti hiljadama kilometara udaljena nebeska tela od vodonika kroje sudbinu.

No, to nije tema. 

Ne kroje ona sudbinu, vec otvaraju puteve kojima mozes ili ne moras da ides

Zašto to onda pripisivati zvezdama? Nema baš nikakvog smisla.

Zato sto je ljudima potrebno da se okupljaju oko neke ideje ili verovanja...

Neko veruje u nauku, neko veruje u boga, neko u horoskop, neko veruje u ljudsku psihu, neko veruje da je iskljucivi gospodar svoje sudbine, neko veruje da sudbina ne postoji... ali... kad preseces i pogledas... sve zajednicko tim idejama je da su u sustini samo razliciti vidovi prostog nagadjanja....

Nauka je daleko od celovitosti... pa citavo poimanje vasione se raspuklo usled dve teorije = relativnosti i struna...

Slažem se sa tim da svi verujemo u različite stvari, samo se nadovezujem na konstataciju da, prema mom ličnom sudu, u sliku koju imam o tebi i Brani mi se ne uklapa verovanje u nešto takvo kao što je astrologija. Shoot me now.

Ali to ne znači da treba da se vraćamo nečemu što je dokazano pogrešno i naivno.

Ne bih u isti koš stavljala nauku sa religijom ili nekim graničnim disciplinama poput astrologije i njoj sličnih.
Kad te zaboli zub (moj najsvežiji primer  ) ne treba mi vera, nada itd. već lek koji je nauka stvorila.

---

Mislim da ne bi bilo loše da se otvori tema o tome.

Necu da te upucam, ali... eto... moje polje interesovanje je ponekad sire i\ili drugacije nego sto pokazujem...
To su moji mali delikatesni mentalni zalogaji...


Ako je pogresno iz jedne perspektive, mozda nije iz druge... Eto... te teorije koje su uzdrmale vekove razvoja fizike... mozda uopste nisu tacne...
Mislim... sam Ajnstajn je pisao teoriju relativnosti sa pretpostavkom da je Univerzum statican i to u vreme kada se vec znalo da se Univerzum siri (ili skuplja kao sto neki tvrde) ... sta vise... cak je skoro do smrti tvrdio da je njegovo vidjenje ispravno...
I opet... izneo je teoriju koju je jako tesko prakticno potvrditi... sto je... laicki... svodi na zvrljanje po papiru..

I zato... sto ne mozemo sve da sagledamo... ja ostavljam sebi za pravo da ostavim nekoliko procenata svog verovanja za neke iracionalne i naivne stvari...

I sad znam da ce me neko razapeti kao i onomad kaka sam rekla da je Amadeus pisao popularnu muziku svog vremena...

Vidi, kao mala sam bila ubeđena da kamenje komunicira.
Govorili su mi da su to gluposti, a ja sam satima sedela i posmatrala dva kamena u dvorištu, pokušavajući da otkrijem o čemu govore.
To što svi tvrde da je to glupost, meni i dalje nije dokaz da je istina drugčija od onoga što ja mislim.
Tek kad sam otkrila Kastanedu, shvatila sam razliku između tragača i sanjača...shvatila sam da ne moraju svi da vide isto u istim stvarima.

E, sada ste Anea i Brana koje ''poznajem'' i priznajem.

Meni se povodom poznavanja ljudi (posto sam sama u zivotu bila pozitivno i negativno iznenadjena dosta puta) jako dopada jedna recenica Salmana Rusdija iz knjige "Harun i more prica" koja otprilike glasi: "U tebi se mladi Harune nalazi mnogo vise nego sto se na prvi pogled moze nazreti... "

Nesto u tom master Yoda fazonu

Ah... Bambi... pa imamo citav zivot pred sobom da se upoznamo... 
Neces tako lako pobeci