Нема човека под небом који не греши. Пропадљивост наше природе често повлачи негативне етичке потезе. Зато се немојмо изненађивати нашом разочараношћу у овај свет чије обличије пролази. Често нас могу разочарати и црквени представници. Али, где би онда била вера наша? Јер се опет на стари испит враћамо који уместо да полажемо пред Богом, полажемо га пред људима и не због Бога већ због уздања у људе. Авај, само Бог има кључеве од смрти и пакла али то не разумемо јер у томе не видимо егзистенцијалан проблем. Са друге стране, ту су други људи, маловерни и неверни, који једва чекају да се разочарају у свет само да би својој сујети подигли цену кроз цинизам. У реду је бити разочаран у свет, има пуно људи који имају одличне аргументе за то, међутим, уместо да продуже са тим разочарењем ка Богу и пронађу ослобођење, они се враћају назад, у „грех на грех“ губећи свако спокојство, и још горе, тражећи задовољство у том неспокојству као да им је оно једино спокојство. Проблем нас људи је што стално идемо логиком "или-или", те или си стално грешан или стално безгрешан, а тако се заборавља динамизам слободе која осцилира између две ватре...
Tema: 
