Glavobolja

Pa, da li ću se ikad dozvati pameti? Da li je moguće da ja sa 35 otkrivam ovaj svet? I kol'ko toga još ima?
Za žene reći da su čudo nije ništa novo. Ali muškarci? E, pa za taj pronalazak treba dati Nobelovu nagradu! Ko li ih izmisli i zašto?

Vraćajući se s posla, svratila sam da kupim nekoliko sitnica i, naravno, završila sa rukama punim kesa, kad sam čula mobilni. Jedva iskopah telefon i pogled mi pade na ekran... Opet on?!

On ima 30 i ne ume da kuva. Biće sam naredna dva meseca (bez mame) i moraće da se muči ili da, avaj, ostane gladan, jadan, ali, eto, sva sreća ima dobrih bakica u komšiluku, pa će valjda nekako preživeti. Pile malo...
Život je baš počinjao da dobija smisao: sve mi je ličilo da je došao kraj moje velike borbe i, kao posle dugog Trojanskog rata, Lepa Helena i njen divni Paris konačno su zajedno, da pre neki dan, dok smo sedeli u kafiću nije slučajno naišao njegov "budući tata". Ne, ne, čekaj, pa majka mu se ne udaje. "Budući"? ... Tast! Poželela sam istog momenta da neko ugasi Sunce. I on se usuđuje da me posle toga zove?!

Upali mi se lampica i odlučujem se za direkt sa osmehom: Pa, zar TI ne možeš da privedeš nešto mlađe? Smeje se i on, Ma one su zahtevne, kaže. Da, velim, sve traže neko kamenje i bele haljine, baš bez veze. Sad se oboje smejemo. Bakice nisu komlikovane, dobacuje dok veza počinje sve jače da šušti. Naravno, dosta im je da gledaju, doviknem. Ušao je u tunel.
Ne odustajem, već odmah šaljem SMS: Nema ni kod babe... E, probudio si Jerinu u meni - sad uživaj!

Taman sam preživela onaj "dan posle" i počela opet da pevušim. Malopre, dok sam se borila sa stvarima, lift mi je otvorila mlada komšinica, slatko mi se nasmešila i pridržala vrata. Divno. Danas je opet sve bilo lepo.
Ne mogu da verujem! Šta li on zamišlja? Jeste da zagovaram neku zdravu hranu, ali zar mu ja ličim na kuvaricu? Možda onu Seksi? Jesam ja i zgodna, poslovna, kažu privlačna žena, lepa i nežna, ali nemam ja vremena za neko brisanje prašine. Bori se u meni surova Jerina sa ljupkom Helenom. Što mu ne kuva ta "Buduća" i gde li je taj moj Paris, već jednom, pitam se poluglasno i u tom trenutku se opet otvaraju vrata lifta. Komšinica se vratila i sada me već gleda čudno. Više se ni ona ne smeje. Jasno je da ključ jedino mogu u zubima da držim, a i kako bih joj onda objasnila što još stojim tu.

Ona ima 25 i još je zgodnija i lepša, i živi skroz sama. Pričam joj ko mlađoj sestri, a ona samo klima glavom: "Znaš onog mog, najurila sam ga posle tri godine - samo gledaju da se 'uvale'". Jadno dete. "Ma ima da nađem nekog ko je najmanje bar kao ja". Vidim i slušam sebe od pre nekoliko godina. E, sestro slatka, pomislim, ako nađeš nekog ko voli fiziku, džez, aikido, našu veru i Majorku, odmah mi javi - to je moj čovek!
Trebalo je da se udam onda u šesnaestoj, mada znam - danas bi me samo drugačije bolela glava.
Helena P.