Albert Abraham Majkelson

Albert Abraham Majkelson (19. decembar 1852.-9. maj 1931.) je bio američki fizičar rođen u Poljskoj. Poznat je po svom radu na merenju brzine svetlosti i posebno po Majkelson-Morlijevom eksperimentu, kojim je pobijena hipoteza o etru. Dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku 1907. Bio je prvi Amerikanac, koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku.

Život

Rođen je u pruskom delu podeljene Poljske, kao sin jevrejskog trgovca. Sa roditeljima je emigrirao u Ameriku 1855, kad je imao samo dve godine. Živeli su u Kaliforniji i Nevadi. Dobija 1869. predsedničku stipendiju za studije na američkoj vojnopomorskoj akademiji. Isticao se u optici, termodinamici i klimatologiji. Nakon diplomiranja 1873. i dve godine službe na moru vratio se na Akademiju, gde je bio instruktor za fiziku i hemiju do 1879. Od 1880. do 1882. boravio je na poslediplomskim studijama u Berlinu kod Hermana Helmholca, pa onda u Parizu.

Bio je fasciniran prirodnim naukama, a posebno problemom merenja brzine svetlosti. Prve eksperimente sa merenjima brzine svetlosti izvodi 1877. Prihvatio je poziciju profesora fizike 1883. u Školi primenjenih nauka u Klivlendu u Ohaju.

Epohalni Majkelson-Morlijev eksperiment

Tu je radio na razvoju i unapređenju interferometra. Majkelson i Edvard Morli su 1887. izveli čuveni Majkelson-Morlijev eksperiment, kojim se pokazalo da ne postoji etar. Dotad se pretpostavljalo da svetlost i elektromagnetni talasi putuju u zamišljenom mediju etru, kao što zvuk putuje vazduhom. Oni su zamislili da izmere brzinu kretanja Zemlje u odnosu na etar. Zbog toga svetlost upućuju u dva različita smera, smatrajući da će interferometrom otkriti razliku brzina po analogiji sa zvukom, gde se zvuk različito prostire ako se kreće u istom smeru i vertikalno na smer relativnog kretanja izvora ili prijemnika u odnosu na medijum koji ga prenosi.

Međutim rezultat eksperimenta je bio da nema razlike u brzini svetlosti, odnosno to je značilo da nema etra. Eksperiment je potpuno objašnjen tek 1905. pomoću Ajnštajnove specijalne teorije relativnosti, gde je pretpostavljeno da brzina svetlosti ne zavisi od referentnog sistema iz kojeg je posmatramo (Ajnštajnov postulat o konstantnosti brzine svetlosti).

Majkelson-Morlijev eksperiment je, zapravo, jedini eksperiment na koji se Ajnštajn poziva u uvodu svoga čuvenog rada iz 1905 (O elektrodinamici tela u pokretu), pored razmatranja poznatog primera recipročne interakcije jednog magneta i jednog provodnika, nakon čega odmah prelazi na uvođenje svoja dva postulata specijalne relalativnosti, sledećim rečima:

“Primeri ovakve vrste, zajedno sa neuspešnim pokušajima da se otkrije bilo kakvo kretanje Zemlje u odnosu na “svetlosni medijum” sugerišu nam da fenomeni elektrodinamike jednako kao i mehanike ne poseduju nikakva svojstva koja bi odgovarala ideji apsolutnog mirovanja. Oni nam sugerišu radije da, kao što je već dokazano do aproksimacija prvoga reda, isti zakoni elektrodinamike i optike treba da budu važeći za sve referentne sisteme za koje važe i zakoni mehanike. Ovaj ćemo zaključak izdići (u svrhu čega će kasnije biti nazivan “Princip relativnosti”) do statusa postulata, i takođe ćemo uvesti još jedan postulat, koji je samo prividno nepomirljiv sa prethodnim, a koji glasi, da se svetlost uvek prostire u praznom prostoru konačnom brzinom (c) koja je nezavisna od stanja kretanja emitujućeg tela.”

Nobelova nagrada i kasniji rad

Kasniji radi na astronomskim interferometrima i merenjima dijametara zvezda. Postao je 1889. profesor na Klark univerzitetu u Vorčesteru, a 1892. postaje prvi šef fizičkog odela Univerziteta Čikago. Postao je 1907. prvi Amerikanac, koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku "za optičke precizne instrumente i spektroskopska i metrološka istraživanja, koja je izvodio uz njihovu pomoć". Tačnije dobio je Nobelovu nagradu za merenje brzine svetlosti. Umro je u Pasadeni u Kaliforniji.

Izvor: Wikipedia