Прелазак на летње и зимско време - отров за организам

БЕРЛИН - Водећи немачки хронобиолог Тил Ронеберг већ дуже време се залаже за укидање преласка на зимско и летње време у целом свету, сматрајући да померање сказаљки на сату има изузетно штетне последице по организам.
             
Прелазак на летње време за немачког хронобиолога представља недопустиво мешање у природни ритам сна и будности. На основу многобројних експеримената Ронеберг доказује да тај, како каже „колективни договор да се са радом почиње један сат раније” веома негативно утиче не само на субјективно осећање људи, већ и на њихову продуктивност.

Немачки научник наглашава да је за усклађивање „унутрашњих” часовника са „социјалним” при преласку на летње или зимско време потребно најмање три до четири недеље, па и више ако пролеће касни или се лето одужило.

Опасније од тога је само сменски рад, када се дан мења за ноћ, а ноћ за дан. Такву динамику, међутим, диктирају потребе производње, а прелазак на летње време је потпуна бесмислица, закључује Ронеберг.

„Мушкарцу је потребно шест сати сна, жени седам, а будали - осам”, рекао је једном Наполеон, који је спавање сматрао за губљење времена, и сам је спавао само шест сати, као и познати проналазач Едисон. Ајнштајну је међутим, било потребно најмање десет сати сна, а он као што је свима познато, уопште није био будала.

Потребе за сном, као и време за успављивање и буђење су индивидуални и у великој мери генетски одређени, указује у својој књизи „Wie wir ticken” (Како иду наши унутрашњи сатови) водећи немачки хронобиолог.

„Ко рано рани две среће граби”, „Ко пре устане све печурке убере, а поспан и лењ коприву бере” сличне пословице имају скоро сви народи, а њихов смисао је очигледан - људи који спавају више и дуже сматрају се за лењивце.

Тил Ронеберг, који је водио истраживања у Немачкој, Шпанији, САД, Индији, Бразилу, и анализирао детаљну информацију о 80.000 становника на три континента, сматра да су сличне „народне мудрости” безнадежно застареле, и вероватно су одговарале стварности када се већина становништва бавила пољопривредном на прединдустирјском нивоу.

Око 60 одсто Европљана се убраја у такозване ноћне „сове”, што значи да лежу касно, а касно и устају, што није увек и могуће.

„Унутрашњи” биолошки сат мора да се усклађује са „социјалним” тако да „сове” по правилу морају раније него што им се то хоће да устају и одлазе на посао. Последице су познате - тешка концентрација, раздражљивост, брзо замарање, теже подношење физичког, умног и емоционалног оптерећења.

„Шеве” у том случају с висине саветују „совама” да оду раније на спавање и све ће бити у реду. Међутим, дужина сна није најважнија, истиче Ронеберг. Уколико је сан у колизији са генетски одређеним биоритмом, слична корекција режима сна и будности није од помоћи.

Сан је комплексан процес: успоравају се рефлекси, постепено се снижава температура тела и хормонска активност, структуришу се међућелијски процеси... Уколико до буђења долази против воље организма у нежељено време, све иде „наопако”.

Сем тога, правилан сан (и будност) зависе од много више фактора него само припадност „шевама” или „совама”. Степен умора, узраст, пол, начин живота, годишње доба, све то како тврди немачки хронобиолог, има значајну улогу.

Мала деца, на пример, по правилу су, а на ужас родитеља, јутарњи хронотипови, али касније режим сна се помера за касније време дана. Апсолутне „сове” су млади од 12 до 16 година, омладина од пубертета до двадесет година, која може до јутра да седи испред телевизора или компјутера, шета или игра у дискотеци, али ујутру не може да устане.

Зато се немачки научник здушно залаже да се почетак наставе помери за касније, јер први час, па чак и два су узалудни, успаван млад организам не усваја градиво.

Такви аргументи изазивају буру негодовања, па чак и подсмех. Педагози, политичари, а и родитељи су убеђени да је 8,00-8,30 сати идеално време за прво звоно у школи. А уколико школарци не могу ујутру да устану, нека лежу раније. Овај снисходљив савет, према речима немачког хронобиолога једноставно игнорише биоритмичку специфичност узраста.

„Овде није у питању дисциплина већ биологија” наглашава Тил Ронеберг и поново упозорава да је „немогуће одредити универзалан, за све јединствен ритам сна и будности”.

Код мушкараца и жена на пример дневни ритам се не мења једноставно са узрастом, већ су промене различите и ретко се подударају. Аутор књиге, полушаљиво, полуозбиљно указује да се управо тиме може објаснити због чега се зрели мушкарци често жене младим девојкама. Велика је вероватноћа да ће унутрашњи часовници мушкараца од 40-45 година и жена од 30-35 година бити усклађени.

Постоји, истина, још један фактор у „подешавању” наших унутрашњих часовника, а то је светлост и то сунчана. Чак и у соби са лустерима, осветљеност не премашује пар стотнина лукса, док је на улици кишовитог дана ниво осветљености 1.000 лукса, а сунчаног чак 100.000. Познато је свима да се лети лакше будимо него зими.

Упркос томе, и овде постоје одређене нијансе. Свако нарушавање природног ритма, који регулише режим сна погоршава стабилност нашег унутрашњег часовника, односно целог организма. 

Танјуг
објављено: 09.02.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Prelazak-na-letnje-i-zimsko-vreme-otrov-za-organizam.sr.html