IN < - Preminuo prevodilac i liričar Branimir Živojinović - >LO
(1/1) :: Odgovori!
Kao čuvar najviših književnih vrednosti zadužio je srpsku kulturu prevodima najznačajnijih svetskih pisaca
Veliki srpski prevodilac i liričar Branimir Živojinović, jedan od najznačajnijih poslenika srpske kulture, preminuo je prekjuče, 20. avgusta, u Beogradu posle kratke i teške bolesti, saopštilo je juče Udruženje književnih prevodilaca Srbije.
Branimir Živojinović rođen je 10. juna 1930. u Beogradu (otac Velimir Živojinović Masuka, književnik, prevodilac i pozorišni reditelj, majka Danica, profesor francuskog jezika). Radio je kao profesor na Filološkom fakultetu (Odsek za germanistiku) i kao urednik u Srpskoj književnoj zadruzi. Jedan je od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije i prvi dobitnik najuglednije prevodilačke nagrade „Miloš N. Đurić” za 1968. godinu.
Umetnički opus Branimira Živojinovića izuzetno je bogat. Prve pesme objavljuje u časopisu „Mladost”, 1947. godine. Autor je četiri pesničke zbirke: „Dopiranja”, „Označavanja”, „Godine krug” i „Presudni trenuci”. Sastavljač je šest antologija nemačke i svetske lirike. Sa nemačkog, engleskog, francuskog i ruskog preveo je najveće pesnike i prozaiste svetske književnosti: Getea, Šekspira, Šilera, Klajsta, Novalisa, Vilanda, Helderlina, Hajnea, Rilkea, Ničea, Miltona, Ljermontova, Bodlera, Georga Trakla, Paula Celana, Anu Ahmatovu, Osipa Mandeljštama, Kafku, Roberta Muzila, Hermana Broha, Hermana Hesea, Tomasa Mana, Roberta Valzera, Maksa Friša, Bota Štrausa, Elijasa Kanetija... Zadužio je srpsku kulturu i prevodima velikih teorijskih dela iz istoriografije, sociologije, teorije prava, psihologije, teorije književnosti - Ingardena, Burgharta, Vajningera, Junga... Pisao je, između ostalog, o Kafki, Crnjanskom, Andriću, kao i o Miroslavu Josiću Višnjiću. Priređivač je I toma kritičkog izdanja dela Laze K. Lazarevića.
Za svoje stvaralaštvo Branimir Živojinović odlikovan je najvišim državnim i stručnim nagradama: Oktobarskom, nagradom „Miloš N. Đurić”, Sedmojulskom, Ordenom rada sa zlatnim vencem, dvostrukom nagradom za životno delo: Udruženja književnih prevodilaca i Srpske književne zadruge, Krstom Savezne Republike Nemačke za zasluge, a ove godine i Nagradom grada Beograda za književnost i prevodilaštvo za prevod dela Roberta Muzila „Čovek bez osobina”.
Branimir Živojinović bio je čovek velike plemenitosti i izuzetne etike i tvorac i čuvar najviših književnih i kulturnih vrednosti. Takav ostaje zauvek u pamćenju i u srcima članova Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Sahrana Branimira Živojinovića biće u petak, 24. avgusta u 14 časova na Novom groblju u Beogradu.
Izvor: Politika
(Rajner Marija Rilke)
* Ljubavna pesma
Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
* * * *
Ovo je čežnja: sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan.
I to je život. Dok ne dođe jedan
čas drevni, najsamotniji od svih,
drukčiji od svih ostalih, i čedan
presretne večnost uz osmejak tih.
*Ostavljen na planinama srca
Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca
* Dodirne dušu skoro svaka stvar
Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.
Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodušnost greke?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.
Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.
* Samoca je poput kise
Samoća je poput kiše.
U večeri iz mora se diže,
iz ravnica pustih i dalekih stiže,
ide u nebo gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
i kad se tela što nisu ništa našla,
razočarano dele puna more,
i kad ljudi što od mržnje gore
u postelji jednoj moraju spavati.
Tada dolaze talasi samoće...
* Pjesma kipa
Tko je taj,koji me ljubi toliko,
Da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
U moru utopi za me,
U život iz kamena mene će spasit.
Ja žudim,da tijelom poteče mi krv,
Jer kamen je samo kamen.
Ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
Da život mi vrati i plamen?
A kad mi tko život jedanputa vrati,
Što zamamno sja se i zlati,
Onda ću plakat,
Plakat ću sama,
Što nisam više kip od kamna;
Jer šta će mi krv,što vri poput vina,
Kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
Svog ljubljenog,jedinog moga.
* Uspavanka
Kada izgubim te ja,
da li ćeš bez mene moći
da spiš: bez lipe što u noći
šumori vrh tvoga sna?
Bez mojih reči što se roje
gotovo kao trepavice
na tvoje grudi, na tvoje lice,
i na celo telo tvoje?
Bez mene, da te najzad tu
ostavim sasvim samu,
ko vrt kroz čiju struji tamu
miris plodova koji zru?
* JESEN
Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.
I teška Zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.
Svi mi padamo. Pada ruka, Pad
u svakom od nas živi neizbežno.
Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.
* ***
Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti
*Uvodna pesma
Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
iz sobe svoje, gde znaš svaki kut;
ma ko ti bio: poslednja uz put
tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje.
Pogledom svojim, koji se koleba
da napusti tvog starog praga rub,
digni polako jedan crni dub
i postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, ko reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smis'o njemu,
ostaviće ga nežno pogled tvoj...
* Moj život nije ovaj strmi čas,
čas kad ovamo žurno stremim.
Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,
tek jedan glas sam samo, i to glas
što prvi sred mog mnogoglasja nemi.
Izmedju dva sam zvuka dubok muk
koji ih trajnom uskladjenju goni:
jer preti da nadjača smrtni zvuk -
No tamnoga ih intervala luk
miri.
Lepotom starom pesma zvoni.
(Prevod: Branimir Živojinović)