Бања Лука :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

На ширим просторима града откривена су богата археолошка налазишта која говоре о прастановницима простора око Врбаса. Први познати становници били су Илири и Келти.

О боравку Римљана свједоче бројни артефакти пронађени на разним локалитетима у близини данашње Бање Луке. Римљани су први открили љековита својства минералних вода на извориштима у околини града — Српским Топлицама, Слатини и Лакташима.

У то вријеме Бања Лука се налазила на важном римском путу који је повезивао Сплит (лат. Spalatum) са Градишком (лат. Servitium/Serbinum). У данашњем срцу града, на мјесту где се сада налази културно-историјски споменик, тврђава Кастел, било је подигнуто римско војно утврђење Кастра, унутар којег се одвијао живот римског војног насеља.

Током VI и VII вијека, послије пропасти Римског царства, досељавала су се словенска племена. Од VII до XII вијека овим просторима је углавном господарила Византија. Повремено су их заузимали и угарски краљеви, а у IX вијеку ријека Врбас (или Уна) је била западна граница Србије. У првој половини XII вијека територјом данашње Бање Луке владао је први босански бан Борић.

Тврђава Кастел

О средњовјековном животу у околини Бање Луке свједоче многе повеље и записи издати у градовима Врбашке и Земљаничке жупе, као и значајни остаци утврђених градова из периода од XIII до XV вијека у кањону Врбаса и на простору сјеверно од данашњег града, у Лијевчу и Поткозарју. Врбашки град се први пут спомиње 1224. године, жупа Земљаник 1287, Котор (Котор Варош) 1323, Звечај 1404, а Бочац 1446. Крајем XIV вијека овим просторима (тзв. Доњим крајима) је владао краљ Твртко, а почетком XV вијека моћни феудалац Хрвоје Вукчић.

Град се под данашњим именом први пут помиње 1494. године када угарски краљ Владислав II Јагелонац, у повељи упућеној локалним заповједницима, наводи име Јураја Микулашића као каштелана Бање Луке. Вјерује се да је ово име настало од ријечи „бан“ и „лука“, при чему је лука је означавала ливаду у близини воде.

Османска и аустроугарска власт

Турци Османлије су освојили Бању Луку 1528. године. У периоду од 1579. до 1587. године Ферхат-паша Соколовић је изградио чаршију на идеалном простору за развој насеља, на ушћу ријеке Црквене у Врбас. Тада је подигнуто 216 јавних грађевина, од којих су најпознатије: Џамија Ферхадија, караван-сарај, око 200 занатских и трговачких дућана, те хамбари за жито. Године 1583. Бања Лука је постала сједиште Босанског пашалука, што је била све до 1639. године.

У својих 500 година постојања Бања Лука је била поприште многих сукоба. У вријеме аустријско-турских ратова била је више пута пустошена, а њено становништво побијено или растјерано. Нарочито је значајна битка која се водила око бањолучке тврђаве 1773. године у којој су обје стране претрпјеле велике губитке. Бању Луку су поред војничких похода пустошиле и велике епидемије куге, од којих је највећа била она између 1813. и 1816. као и чести разорни земљотреси.

Крајем турске владавине град је имао 1.126 кућа од којих су 103 биле у српској вароши. Овај период бањолучке прошлости обиљежио је и Васо Пелагић, управник Српскоправославне богословије, прве средње школе у Босни. Пелагић је за школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од противника из редова све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм.

Године 1878. Бању Луку је окупирала Аустро-Угарска. Иако је за вријеме турске власти била административни центар регије, Бања Лука је аустроугарску окупацију дочекала као заостало оријентално насеље са мање од 10.000 становника. Под новом влашћу град је значајно напредовао. Добио је нове саобраћајнице, водовод, канализацију, електричну расвјету, а развијале су се и привреда и трговина. Жељезничким путем се извлачило дрвно богатство, које се пласирало даље у све крајеве „Двојне монархије“.

Разгледница из 1905. године

За вријеме аустроугарске владавине отворена је и гимназија („Велика реалка“), фабрика дувана и дрвопрерађивачко предузеће „Босна холц“.

Најзначајнији Бањолучанин тог времена је свакако писац и народни трибун Петар Кочић, рођен у оближњим Стричићима на планини Мањачи, који је оставио велики и трајни печат у културном и политичком животу овог краја, као и у српској књижевности уопште.

Југославија и скорашња историја

За почетак Првог свјетског рата везана је једна занимљивост. Наиме, по објављивању рата Србији, Аустро-Угарска је у Бањој Луци похапсила све виђеније Србе и оптужила их за велеиздају. Слободу за њих је успио да издејствује Алфонсо XIII, тадашњи краљ Шпаније, и то преко своје мајке, Марије Кристине, која је била поријеклом са аустријског двора. Захвална Бања Лука и данас има улицу у самом центру града која носи име овога владара. Аустро-Угарска власт у Бањој Луци окончана је уласком српске војске у град 21. новембра 1918. године.

У доба Краљевине Југославије град се убрзано развијао, поготово за вријеме управе енергичног и предузетног Бана Светислава Тисе Милосављевића, првог бана тадашње Врбаске бановине. Тада су изграђене зграде Хипотекарне банке, Банске управе, Банског двора, Соколског дома, Хигијенског завода, Народног позоришта Врбаске бановине и цркве Свете тројице, која је срушена у њемачком бомбардовању (данас храм Христа спаситеља). Отворен је велики број нових школа, Етнографски музеј Врбаске бановине, изграђен је градски мост, те подигнут Градски парк. Све то је утицало и на процват културног живота Бање Луке.

Некада црква Свете тројице, данас Храм Христа спаситеља (Бања Лука)

Напредак града зауставио је Други свјетски рат и њемачко бомбардовање 9. априла 1941. са великим разарањима, а потом и савезничко бомбардовање 1944. У Другом свјетском рату Бања Лука је била у оквиру Независне Државе Хрватске. Многе српске и јеврејске породице су протјеране, а неке од њих су завршиле у концентрационом логору Јасеновац. Некада бројна јеврејска заједница (углавном Сефарда) у Бањој Луци готово сасвим је нестала.

Припадници "Поглавниковог тјелесног сдруга" (Павелићеве гарде) и VIII усташке бојне (батаљона), починили су у зору 7. фебруара 1942. у бањолучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике, један од највећих злочина на простору тадашње Независне Државе Хрватске. У овом масакру хладним оружјем је убијено око 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце. Починиоце овог покоља предводио је натпоручник (капетан) Јосип Мислов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Вјекослава Филиповића.

Порушен и осиромашен, град је ослобођен 22. априла 1945. Године 1961. на оближњем Бањ брду подигнут је споменик у знак сјећања на неколико хиљада крајишких бораца који су погинули у Другом свјетском рату.

Најтежи ударац у послијератном периоду (СФРЈ) граду је задао катастрофални земљотрес 1969. године, након којег град коначно добија свој препознатљиви изглед и значај. Година 1969. дубоко је урезана у историју града и свијест становништва. Најразорнији удар погодио је град 27. октобра 1969. године. Почело је у ноћи 26. октобра у 2.55 ч. јаким „претходним ударом“; подрхтавање се наставило до 8.53 ч. када је град погодио земљотрес јачине 8° Меркалијеве скале, односно 6° Рихтерове скале с епицентром у самом центру града (гдје се данас налази зграда робне куће „Боска“). Захваљујући правовременим мјерама, број људских жртава је сведен на минимум (15 погинулих, а близу 1.000 рањених). Материјална штета је била огромна. Укупно је оштећено 112 привредних организација, 36.267 станова, 131 школска зграда, сви објекти културе, социјалне заштите, јавних служби. Медицински центар је до темеља срушен. Привреда је претрпјела значајне губитке. Након земљотреса је дошло вријеме велике обнове града, када је изграђено мноштво нових објеката и стамбених насеља.

Сат на тргу Крајине, успомена на земљотрес

За вријеме ратног сукоба на подручју БиХ (1992 – 1995) у Бањој Луци није било директних дејстава, али је дошло до значајних промјена у националној структури становништва. У град је дошао велики број избјеглих и расељених Срба, а из њега је исто тако избјегао велики број Хрвата и Бошњака. Поред тога, овај период бањолучке историје обиљежио је још један трагичан догађај. Од 22. маја до 19. јуна 1992. године у Клиници за дјечије болести у Бањој Луци умрло је 12 новорођенчади. Свима је кисеоник за инкубаторе био неопходан. Због прекида коридора кроз Посавину према Србији, услијед свакодневних борби, била је онемогућена достава кисеоника копненим путем, којим je Бања Лука до тада била снабдијевана. Једина могућност допремања кисеоника била је ваздушним путем, али је на снази била забрана летења изнад БиХ. Авион са боцама кисеоника је на батајничком аеродрому неколико дана чекао посебно одобрење за полијетање од Савјета безбједности. Упркос бројним апелима за помоћ, ово одобрење никада није стигло.

Оснивањем Републике Српске, град Бања Лука је постао њена највећа територијално политичка јединица и де факто главни град у којем су сједишта свих републичких институција. Подручје града се данас простире на површини од 1.239 km² коју насељава око 250.000 становника од којих преко 75 % живи у ужем градском подручју. Културно-образовном концепту града и региона печат дају Народни музеј, Народно позориште, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, културни центар Бански двор, Архив Републике Српске, Дјечије позориште Републике Српске, Умјетничка галерија, тринаест средњих школа и четрнаест високошколских установа.

Извор: Википедиа

______________________________________________________