Preljuba kao terapija

Oni koji počine neverstvo često smišljaju različita opravdanja za to, a jedno od njih podržavaju čak i neki (nikako svi!) terapeuti: da preljuba može čak da bude neka vrsta terapije za poremećene bračne odnose - da ojača brak.

Naravno, to je samo racionalizacija. Ako i postoje oni koji se u neverstvo upuštaju verujući da će tako poboljšati odnos s partnerom ili partnerkom, njih je zanemarljivo malo, i to teško da je bilo kome primarni motiv. To je samo pokušaj pravdanja nakon što se učini nešto za šta se svesno zna da ne bi trebalo činiti.

Sad, dešava se da posle prevare, i toga što prevara bude otkrivena, i svađa koje uslede kao posledica, brak preživi i bude čak i ojačan. Desi se da partneri, dok razjašnjavaju kako i zbog čega je do prevare uopšte došlo, počnu da bolje komuniciraju međusobno i dođu do zaključka da se i dalje vole, da su spremni da jedno drugom oproste za sve ranije povrede i da s vremenom opet počnu da veruju jedno drugom. Taj proces je veoma težak, sporo ide, često i ne uspe, ali da, dešava se.

Međutim, od starta racionalizovati prevaru kao sredstvo za jačanje braka nema baš mnogo smisla. To je kao da kažete da mnogo volite da nosite tesne i neudobne cipele jer se super osećate jednom kad ih skinete. Da, super se osećate - ako vam cipele u međuvremenu nisu deformisale stopalo ili vam, u manje drastičnoj varijanti, napravile plikove i rane. Ne treba se u takvim situacijama pozivati ni na Ničeovo "Što nas ne ubije, čini nas jačim"; kao što smo rekli, nakon prevare brak može ojačati, ali to nikako nije redovna pojava.

Zato, molimo vas, bez ovakvih izgovora (a bilo bi dobro i da bude bez preljube). Besmisleni su, jer u njih neće stvarno poverovati niko, čak ni onaj ko ih koristi. Neverstvo je otrov, a ne lek, i to otrov koji može da "ubije" čak i u veoma malim dozama.

Izvor: Krstarica

aktuelno, nema sta