Prekinuta tribina u Aranđelovcu! :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Недавно сам имао прилике да се уверим да просечном члану ЛДП-а није јасно због чега се у Аранђеловцу окупило онолико људи око удружења ”Наши”. Основни став који имају је да већина тих грађана заправо не зна шта је ”Пешчаник” и да би вероватно остали мирни у својим кућама да су знали.

Све је заправо почело од карикатуре Малог Перице како врши своју Малу нужду. У пропратном тексту на Queeria блогу, хомосексуалац се у свом слободном уметничком тексту поигравао са ониме што смета православном делу Србије, изругујући се тако и икони Светог Саве. Да је почетак био са карикатуром признају и сами аутори Пешчаника, који су то објавили на свом сајту. Уз текст су додали и подсећање (заправо ”упознавање”) да на карикатури није Мали Перица, него Мали Calvin, из стрипа Calvin and Hobbes. Дакле, све је почело од стрипа и да су то знали ”Наши”, вероватно би се и они насмејали доброј шали и не би онако реаговали, барем тако произлази из текста на Пешчанику.

Пре скоро две године, велики део света дигао се на ноге због карикатура у којима се приказује пророк Мухамед. Људи окупљени око Пешчаника су и тада заузимали принципијелан став да су карикатуре део слободе изражавања, а атеизам неопходност која се мора што доследније и ажурније примењивати у савременом свету. Тиме су подржали идеју да право јединство Европе може да се оствари само уз секуларност који је ослободјен религиозних ограничења која спутавају истинско јединство. Међутим, већи део те званичне Европе, укључујући и званичнике Католичке и Православне цркве, ипак је одлучно устао против објављивања карикатура. Став који је тада заузиман био је да демократија и слобода мисли не подразумева објављивање нечега што може да угрози основна права, вредности и осећања других људи.

Новинари Пешчаника ту поуку изгледа нису схватили. Из свега што се дешавало, стиче се утисак да под слободом мисли подразумевају само слободу своје мисли, док свака друга заслужује осуду, као ретроградна. Шта је дакле Пешчаник и шта је то што ”Наши” из Аранђеловца нису знали о њима? Пешчаник је радио емисија на Б92, око које се окупљају чланови и симпатизери већег броја невладиних организација, ЛДП-а и разних хомосексуалних удружења. Теза да је штета што Aранђеловчани нису знали шта је Пешчаник, јер онда не би изашли на улице, не држи воду. Верујем да је боље што нису знали, ако нису знали. Неутралан слушалац који би случајно чуо неку од емисија би морао да се запита шта је то што у Србији одговара ауторима те емисије, и да ли уопште постоји нешто што им одговара? Није потребна велика анализа да би се схватило да њима све смета. Познати су као велики критичари и Коштунице и Тадића (Шешељ и Николић се подразумевају) а ни Војска Србије и Православна црква им никако нису по вољи. Наравно, српски народ је ”биолошки отпад” којег не треба пустити у Европу. Након толико изречених осуда према свему што представља државу и већински народ Србије, они су сматрали да је сасвим нормално да направе турнеју међу тим народом, да би му вероватно објаснили због чега су они ”биолошки отпад”, због чега су им вође лоше, а вера назадна. И онда је народ испао крив што није пристао да мирно слуша увреде на свој рачун. Испало је да народ због тога није демократски и да је потпуно назадан.

Поставља се питање због чега аутори који стоје иза Пешчаника, као и групе које их подржавају, осећају толику потребу да нешто објасне онима које вређају? Такво атеистичко мисионарење неодољиво подсећа на познат нагон хомосексуалаца да кроз ”Параде поноса” и јавне иступе изнесу своја сексуална опредељења. Као што хетеросексуалцима није јасно због чега би се неко поносио хомосексуализмом, због чега би их убеђивао да они имају право које нико не спори и због чега се геј промовише као нешто што је ”у тренду”, тако је и нејасно одакле толика потреба атеистима из Пешчаника да ”раскрштавају вернике”, да некога убедјују да су једино они у праву, а да је публика којој се обраћају отпад који мора да слуша шта му се говори, а нејасно је и због чега се Пешчаник промовише као нешто што је ”тренди” и алтернатива.

Колико је Пешчаник расистичка емисија најбоље се види у изјави ”Нама је потребна наша сопствена трансформација, нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију на онај начин на који је Европска унија повремено била приморавана на одређене геостратешке уступке, па је примала Грчку, Кипар, Бугарску и Румунију” (Никола Самарџић, Пешчаник, 14. септембар). Изјава која чак и није уперена само против Срба, него против половине Балкана, потпуно је толерисана и подржана у емисији. У емисији новинарке Светлане Лукић гостовао је и анонимни гастарбајтер, уметник из Ирске, који је неометано испричао своју морбидну идеју како би (до у детаље објашњено) одсекао главе Николићу, Вучићу, Коштуници и Тадићу и од њих направио ћеле-кулу, неке друге би набио на колац и од свега тога направио музеј.

То је нешто што се зове ”слобода изражавања”, а цртеж и текст на Queeria блогу су ”слобода уметничке мисли”. Могу ли ти људи онда да прихвате и слободу туђе мисли?

Чини се да не могу. Веран Матић, главни и одговорни уредник Б92, морао је недавно да упути јавно извињење удружењу Qуеериа, само због тога што је у току двадесетчетворочасовне емисије Велики брат, неко у две реченице изјавио нешто против педера. Та изјава је повредила осећања хомосексуалаца. Сајт медијске куће на којој Пешчаник има емисију, на свом чувеном делу са ВИП блоговима не дозвољава више слободну регистрацију без позивнице већ постојећег члана. Форум исте куће, и поред тога што су поставили нови форум и нове уреднике, поново не дозвољава слободну регистрацију а постојеће ”сумњиве” налоге без образложења брише. Пре два месеца у географском ”кругу двојке” требало је да се одрже две трибине, Пешчаникова промоција у Југословенском драмском позоришту и ”Кампања за живот” у Народном позоришту, у организацији Двери српских. Једна од те две, она која се оптужује да промовише клерикализацију, је забрањена као политички некоректна.

Чак и поред тога, у последње време су све учесталије изјаве против такозване ”клерикализације Србије”. Коалиција за секуларну државу (неколико нво, Жене у црном и Квирија центар) одржала је 10. децембра перформанс на Тргу републике, којим је започела кампању којом желе да грађанима Србије скрену пажњу на клерикализацију за коју верују да је почела. Пешчаник на свом сајту пре тог догађаја драматично најављује да су Образ и Стормфронт најавили свој долазак на Трг Републике у исто време”. На форуму Стрормфронта у истом тренутку види се да неколико људи позива на скуп, јер су испровоцирани изабраним датумом дешавања за којег су веровали да је намерно одабран, а не самим дешавањем. Резултат је да су након догадјаја у свим вестима мала група навијача представљена као опасна по слободу изражавања. Наравно, ни мало не подржавам пароле које су узвикивали, али то су ипак клинци са политичке маргине, који су вероватно фудбалски навијачи и којима ће се хормони смирити после две године. Они, без динара у џепу и без икакве политичке подршке, су тако представљени као опасност по слободу мисли коју промовишу богате невладине организације које имају подршку моћних држава. Да ли је онда у току клерикализација или квиријализација државе? Клери или Квири?

Клерикализација, владавине цркве над државом, смешно је и подсећати, не постоји ни у далекој најави. Свештеници се не појављују у скупштинским клупама, нема их у јавним одборима, не заузимају политичке функције. Православни свештеници учествују као гости у телевизијским емисијама, онда кад их позову, исто као што се на телевизијама виде и свештеници других вероисповести. Ако се некоме учини да је учешће православних свештеника веће, то је због тога што је православље и даље доминантна религија у Србији. У сваком случају, такве посете телевизијама немају утицај на власт, и ради се само о слободи говора. У школама се равноправно уче веронаука и ”грађанско васпитање”, а деци се настанак света и човека једино објашњава кроз Дарвинову теорију, а остале се и не спомињу.

Са друге стране, једина права ”заштићена врста” у Србији су невладине и геј организације које једине имају право на пуну слободу говора. Невладине организације смеју да одрже промоцију онда и тамо где православне не смеју. Чак и тамо где нво не могу да говоре од окупљеног народа, добијају пуну подршку свих странака, медија и званичника државе. Геј групе су толико моћне да добијају и званично извињење директора велике тв куће, само због изговорене реченице у ”живој” емисији. У Србији је смењена министар просвете због тога што је из биологије за осми разред избацила један час, посвећен човеколиком мајмуну. На интернет форумима које контролишу такве организације немогуће је регистровање неистомишљеника. Где је онда слобода мисли на коју се позивају?

Да ли је у току клерикализација или ”Пешчанизација” и ”Квиријализација” Србије?

Зоран Грбић
www.nspm.org.yu