Ima onih koji su ćutljivi, a ima i brbljivih - a neki od brbljivih imaju običaj da kažu sve što im padne na pamet, računajući i svoje unutrašnje monologe i glasno razmišljanje, i ne padne im na pamet da nikog ne zanima to da sluša.

Znate takve: imaju neku dilemu i iznesu je pred društvo, da čuju različita mišljenja i savete. U redu, normalno je da to urade, koga će da pitaju ako ne prijatelje? Samo, i onda kada ih saslušate i kada svako kaže ono što ima, i kada suštinski više ništa nema da se kaže o tome, oni nastavljaju s pričanjem. Ništa što im bilo ko ponudi im nije rešenje jer šta ako ovo ili ono (a za sve može da se pita: "A šta ako se desi ovo ili ono?"), pa onda naglas razmišljaju kako bi im možda ipak bilo bolje ovako, a možda ipak onako, a ima i ono tamo, pa se premišljaju o ovome i onome - i sve to naglas. I žele da celo društvo sve to sluša. A vi nekako ne biste, voleli biste da pričate i o nečemu drugom, ovo ste raspravili, i tu više nema šta da se kaže.

Postoji razlog zašto se nešto zove unutrašnji monolog. To je zato što se odvija unutar nečije glave i što tamo treba i da ostane. Baš kao što i razmišljanje treba da bude u sebi, a ne naglas. Naravno da imate pravo da pitate ako vam je potreban tuđ savet i mišljenje, ali jednom kada ste odgovor, ovakav ili onakav, dobili, stvar je pristojnosti ućutati i završiti s pričom o tome. Ako se kasnije setite nečega bitnog što nije ušlo u razgovor, a moglo bi znatno da promeni stvari, u redu je reći i to. Ali, nije u redu u beskraj dosađivati drugima svojim unutrašnjim monologom i glasnim razmišljanjem; ljudi imaju i neke svoje misli kojima žele da se pozabave, a ne samo da slušaju nekog ko ne ume da završi razgovor o određenoj temi.

Šta ako je neko u vašem društvu takav? Ograničite takvo ponašanje. Jednom kad postane jasno da povodom toga nema više ništa konstruktivno da se kaže, promenite temu i počnite razgovor o nečemu drugom, i nemojte dopustiti vraćanje na prethodnu temu. Ostanite uporni u tome. Hoće li se ta osoba naljutiti na vas? Moguće je da hoće, ali šta s tim? Pre ili kasnije će prihvatiti da ne može tako da se ponaša - a ako ne prihvati, znači da ionako nije tražila prijatelje, već nekog ko bi slušao njene beskrajne unutrašnje monologe i premišljanja, tako da niste stvarno na gubitku.



Izvor: Krstarica

To zvuci otpriliek kao kad u Nikad izvini, u radio drami Kostunica cita i didaskalije