Svi smo se, verovatno često, susreli sa određenim predrasudama u životu: prema raznim etničkim grupama, zatim i prema pripadnicima različitih grupa, društvenih slojeva... pa i onih prema ljudima koji se bave određenim zanimanjem.
Svi takođe znamo koliko su predrasude rasprostranjene i kako ih je teško (odnosno nemoguće) otkloniti, jednom kada su formirane.
Međutim, jedna od sigurno rasprostranjenijih predrasuda jeste baš prema određenim profesijama.
Na primer, ranije, u starijim vremenina, lekar ili advokat bili su poistivećivani sa bogom...  konobarisanje se smatra zanimanjem na samoj granici morala sa nemoralom... Piloti su obično smatrani neustrašivim, trgovci napornim... 

Ako pođemo od pretpostavke da u svakom stereotipu (odnosno, predrasudi, što nije isto, ali se ponekad u velikoj meri poklapa) postoji makar zrno istine, onda nam je i jasno zašto postoje ovakve predrasude: lekari i advokati su ranije morali da prođu striktno školovanje (važi i danas, više za lekare  ), konobarice su ponekad zaista promiskuitetnte, a i piloti moraju biti ljudi nadprosečnih sposobnosti i zdravlja, te i trgovci malo napadni kako bi prodali svoju robu.

Ali, da li je baš uvek opravdano ovako 'trpati' ljude u fioke, prema tome čime se bave?

Polazim od svog primera... Student psihologije, četvrta godina, što bi rekli: samo što nije.  E sad, ne samo u mojoj najbližoj okolini (porodica, prijatelji, rodbina - malo izuzetaka), nego i ljudi sa kojima se srećem čak i ovde na forumu, ali i u drugim oblastima života... postoji mnogo predrasuda. Najčešća je: ''Pa ti sigurno znaš kako ja treba da postupim, ti si psiholog'', ''Slušaj 'vamo moje probleme, ti si psiholog'', ''Kako možeš da budeš tužna kad si psiholog'', ''Daj malo popričaj s njim, opameti ga, ti si psiholog'', ''Nemoj da pričaš pred njom to, odmah će te provaliti, ona je psiholog... and so on and on... Primera je zaista mnogo.

E sad, i meni vrlo brzo postaje jasno da maltene gubim identitet kao osoba, koja (kako sam već na jednoj temi i napisala) oseća, vidi, misli i van okvira te famozne psihologije. Doduše, tačno je da ta profesija zaista poseduje određena znanja koja raznim ljudima mogu u nekim segmentima života biti korisna, ali zašto ljudi toliko vežu to što ''je ona psiholog'' za samu moju ličnost? Do te mere da me se žena na šalteru na Železničkoj prepadne kad vidi u indeksu šta studiram... Dođe mi da joj dobacim: ''Ne boj se, neću ti čitati misli... danas''. 
Dobro, ima to i dobrih strana...  Zaista smo ponekad u mogućnosti nekome da pomognemo, razumemo situaciju sa nekoliko aspekata (o manipulaciji i da ne pričam  ----> šala, donekle...  )...

Ali zašto se toliko predrasuda i stereotipa veže za to zanimanje (kao i bilo koje drugo), koje ne mora imati ama baš nikakve veze sa našom ličnošću?
Ima li psiholog pravo da bude tužan, depresivan, usamljen ili pak sebičan, euforičan, razdražljiv?
Ili je to njemu zabranjeno, jer on mora da bude primer i uzor uzdržanog čoveka, koji na najbolji mogući način razume sve ljude oko sebe? 

I ne samo psiholog... Taj primer navodim jer mi je najbliži, upravo mene 'pogađa'...
Ne postavljam pitanje: zašto ljudi imaju predrasude (majku mu, psiholog sam, to valjda znam  )...
Šalu na stranu, zašto se određene profesije pripisuju određenim ljudima?
Kakva je njihova uloga u celom procesu?
Donekle mi je jasno to da me ovde ljudi po defaultu gledaju kao psihologa, jer sam i sama kreirala taj imidž ovde... verovatno i u nekim drugim sferama...

Ali da li je ta generalizacija i prevelika uprošćenost (jer, posmatrati nekoga kroz profesiju jeste ogromno uprošćavanje te osobe, kao i svaki stereotip) zaista toliko neophodna? 

Pazi, kako mozes da pitas zasto tvoju profesiju psihologa vezemo za tvoju licnost ?

Valjda je logicno da se bavis necim u cemu se pronalazis i da imas neke kvalitete i predispozicije za tu profesiju koju si sama zaiskala. Sama, u smislu da si i ti prepoznala da se pronalazis u proucavanju ljudske psihe, devijantnih ponasanja, problema, bolesti, aspekta licnosti, bla bla sta vec sve spada tu. I logicno je da ljudi misle da ces ih ti najbolje posavjetovati jer ucis da budes profesionalni savjetnik

Jasno da ne gubis svoju licnost, s nekim mozes da pricas na profesionalnom nivou ( tj kao profesionalni savjetodavac ) i na licnom ( da das svoje misljenje koje je dijelom sacuvano od onog sto ucis ). Kapiram da vremenom izgradjujemo misljenja ( bez obzira sta studiramo, pogotovo ako su u pitanju drustvene nauke ) i da ih mjenjamo i korigujemo u skladu sa onim sta ucimo, tako da su vjerovatno neki predmeti, neka saznanja uticala i na tebe u tom smislu, ali to ne znaci da si izgubila licnost nego da si je dodatno izgradila.

Sad, ako se prvi put srecemo i ti mi kazes da si psiholog, ja cu vec steci neku sliku o tebi i to je normalno. Profesija te odredjuje dijelom, tako mora biti. Kao kad bih ti ja rekla da sam lingvista i ti bi stekla neku sliku o meni; recimo bila bi skoro pa 100% sigurna da mrzim matematiku  itd

Jedino ako si se upisala negdje cisto da bi se upisala ( imamo takav slucaj na forumu jelte  ) pa da totalno fulis u procjeni te persone

Heh, Ceso, super post. 

Tačno je to da psihologiju volim i u njoj se pronalazim u potpunosti. Isto tako, ponekad svesno gradim taj imidž, iz različitih motiva. Ali, kada sa nekim komuniciram, ta osoba često ne prihvata moje stavove kao moje, već kao zvanične, naučne. Prosto je nemoguće reći: ''E, znaš šta? Sad ću nešto da ti ispričam, ali ne kao psiholog, nego kao ja''... Ta osoba bi me unezvereno gledala u fazonu ''pa i ja te ne smatram apriori psihologom'' jer toga ta osoba često nije ni svesna.

Na primer, ti i ja pričamo o nečemu što je od velikog emocionalnog značaja za jednu od nas. Podrazumeva se da je tvoj stav, kao stav jednog, je l' te, lingviste, baziran na tvojim ličnim opservacijama, iskustvu, pameti, itd... dok kod mog stava odmah kreću od pretpostavke da sam to 'naučila iz knjige'.
Dakle, odriče nam se mogućnost samostalnog razmišljanja, jer, pobogu, mi smo psiholozi, i sve što znamo naučili smo u nekoj tamo prašnjavoj i debeloj knjizi... 

Kažem, ponekad bi, naročito kao studentu, to veoma prija...
Ali ima i situacija gde užasno nervira... 

______________________________ ______________________________ ______________________

Ne moramo se baviti samo ovim, mojim konkretnim primerom.
Ko još ima iskustva sa time da ga poistovećuju sa profesijom kojom se bavi?
Bilo bi interesantno čuti još neku priču...

Recimo ovako, ako bih se ja obratila Cesi sa molbom da mi prevede tekst sa engleskog ona bi to trebala da zna podjednako dobro i u slobodno vreme na forumu kao i na vežbama na fakultetu. Ako mene neko pita koliko aspirina sme da popije ja valjda to znam u 2 noću i u 2 popodne isto. Nekako je logično da osoba koja poseduje znanje i veštinu to znanje raspolaže i koristi uvek.

E sad slažem se da je predrasuda da psiholog može tek tako da čita misli, ali opet neke stvari psiholog prilično dobro zna. Generalno ljudi se opredeljuju za struke koje su im mentalno i fizički bliske. Nikad nećeš videti kompjuterskog štrebera sa velikom zadnjicom i pikslicama kako se prijavljuje u Blekvoter. On će igrati kaunter na kompu ali neće ići u Avganistan.

@bambi -
Ne znam, ja isto imam drugaricu koja studira psihologiju i ne gledam je kroz prizmu profesije. Kad pricamo o necemu tipa 'kako postupiti, sta uraditi' kapiram da mi kaze svoje misljenje, a onda je iz zezancije pitam da me za promjenu posavjetuje kao psiholog jer je evidentno da sama nema pojma  

Sta znam, ljudima vjerovatno imponuje da ih savjetuje psiholog pa im je draze da te posmatraju tako. Kao da si ti bitna ionako  

----

Eto, spomenula si drotove/pandure/cika policajce na drugoj temi.
Ja imam predrasudu da su oni izuzetno neobrazovani i tupavi ljudi te da cesto imaju taj kompleks da su vlast sta li, pa maltretiraju narod, cesto bez razloga.
Isto tako, glumci/glumice .. imam neki trip da su egomanijaci ( ustvari, nije trip, takva sam iskustva dosad bar imala ). To je recimo jos jedna predrasuda.

Da li je moguće da ga baš nikada neću videti?  

Da li je moguće da tamo negde postoji jedan takav koji radi ono baš suprotno rasprostranjenom stereotipu?  

Dobar primer... I ja, kao taj famozni abrakadabra psiholog imam tu predrasudu. I baš kad je nekome kažem, često dobijem odgovor: ''Pa zar i ti, ali ti si !"#$$)'' 

Eto, recimo, imam i ja predrasuda prema pandurima jer sam i sama imala dosta iskustva sa njihovim 'intelektom'. Ali, opet, znam da postoje i oni koji odudaraju od tog 'pravila'. I to ne znači da bih, kada bih nekoga upoznavala, momentalno formirala utisak o njemu samo zato jer je po profesiji to što jeste.

Definicija pravila podrazumeva da postoji izuzetak.

Eto recimo kad mi neko kaže da je iz Novog Sada ja mislim da oteže kad govori, ako je iz Sarajeva mislim da priča ko navijen i možeš mu upasti u reč samo terorističkom akcijom, a ako je iz Mostara zamišljam da će razvući priču iz davnine srednjeg veka pa dok dođe do kraja kroz sve digresije biće sutra podne. Hajde sad priznaj da se smeškaš jer i ti imaš slične predrasude.  I naravno da znam sasvim drugačije Novosađane, Sarajlije i Mostarce, ali većina su baš ovakvi.

Tačno tako...
Svi imamo predasude i malo ko je na njih imun, ali treba biti svestan i toga da su to predrasude. 

Sta kao ja pricam mnogo jel 

Ustvari i pricam, a kad mi neko upadne u rijec, onda je pravilo da cemo se posvadjati na mrtvo ime 

Nije off, potvrdjujem jednu od predrasuda, hvala 

Kad se bata zaleti pa nema šanse da ja uskočim. Moram da izvodim diverzije. 

A tek Ogi, pa sa njim ni diverzije ne pale. Priča svoje u glas i to brzinom koja je gotovo nezamisliva. 

E da imam predrasudu prema nastavnicima da uopšte ne slušaju šta im drugi ljudi govore. Prate samo svoj tok misli.