Pilot i kopilot(WSO-weapon system officer) na avionu F-111



Osmog aprila 1986g. Američka administracija predvođena tadašnjim presednikom Ronaldom Reganom a uz podršku svojih vernih saveznika britanaca sa premijerkom Margaret Tačer, odlučuju da napadnu Libiju korištenjem bombarderske avijacije . Napad je u stvari bila odmazda za eksploziju bombe u diskoteci "La Belle"  u Berlinu 5 aprila 1986g. u kojoj je povređeno 200 posetilaca a od toga čak 63 američka vojnika . Jedan vojnik i jedan civil su poginuli.  Vojni planeri dobili su stroge zahteve - kazniti Gadafija za pomaganje terorizma, ali uz što manje rizika po američke pilote i strane posmatrače u Libiji. Ovi kriterijumi sugerisali su da se napad izvrši noću sa male visine i to na ciljeve udaljene od stambenih naselja. Samo noćno bombardovanje iziskivalo je da ciljevi budu  jasno uočljivi kako u radarskom tako i u IC (infracrvenom) spektru zbog maksimalnog izbegavanja mogućih grešaka. Izabrano je ukupno pet prioritetnih ciljeva - tri u okolini Tripolija ( Gadafijeva rezidencija u Aziziji, baza Sidi Bilal u kojoj su se obučavali Palestinski "teroristi" i vojni aerodrom na kom su bili stacionirani sovjetski transportni avioni IL 76 Candid sa instruktorima )  i dva u okolini Bengazija ( kasarna i aerodrom Benina sa lovcima MiG-23 ). Čitava operacija dobila je tajni naziv "El Dorado Canyon"

Za napad su u prvobitnoj varijanti bili odabrani palubni jurišnici A-6 Intruder koji su ispunjavali sve zahtevane karakteristike, ali kako ih nije bilo dovoljno da bi se istovremeno gađalo više ciljeva ( ovo je zaista čudna konstatacija američkih vojnih planera ) u akciju su ubačeni i bombarderi F-111 stacionirani u američkim bazama na tlu V.Britanije. Da bi očuvali tajnost cele operacije planeri u pentagonu odlučuju da napad otpočne što je moguće pre. Međutim,već u startu nastaje problem - kako Francuska, i ostale saveznice nisu dozvoljavale prelet preko svoje teritorije, iznalazi se rešenje tako da avioni iz Britanskih baza lete preko atlanskog okeana zaobilazeći  obale Francuske,Španije i Portugala, te uđu u zonu iznad sredozemnog mora preko Gibraltara.

Više od šest sati pre otpočinjanja napada 24 aviona F-111 iz baza "Upper Heyford" i "Lakenheath"  napuštaju teritoriju V.Britanije,  praćeni sa 28 avio-cisterni KC - 10 Extender i KC - 135 koji su poleteli iz baza "Fairford" i "Mildenhall" i  5  E/F-111E Raven ( za elektronsko ometanje ). Zborna tačka bila im je iznad kanala LaManš na visini od 6000m. U potpunoj radio tišini  kreću na dugotrajan let od 5180 km. do ciljeva u Libiji.
Šest sati kasnije američka šesta flota daje signal za otpočinjanje napada. Uporedo sa nosača aviona "America" i "Coral Sea" poleću  14  A-6 kojima su podršku davali avioni za elektonsko ometanje  EA-6B Prowler ,4  leteće radarske stanice  E-2C Hawkeye  i  lovci  F-14 Tomcat. Za jurišnu podršku kao pojačanje uključeni su i avioni (12kom.)  A-7 Corsair  i  F/A-18 Hornet.

Napadači su postigli skoro potpuno iznenađenje. Naime, američki obaveštajni izvori tih dana pomno su pratili kretanje sovjetskih brodova u blizini Malte i Tripolija, koji su verovatno sumnjajući da se nešto sprema krenule u potragu za američkom flotom koja je vešto izbegla sovjetske osmatračke radare a to u tom trenutku bilo je od presudnog značaja za pokrenutu akciju.
Libijske posade na borbenim sistemima bile su prosto zatečene kada su se prvi američki avioni pojavili u vazdušnom prostoru Libije. Kako su svi odbrambeni sistemi Libijske PVO i VOJIN bili zaslepljeni snažnim elektronskim dejstvom kako sa  brodova  tako  i  iz  Vap-a,  američkim pilotima posao je bio olakšan gotovo stopostotno.
Ulična rasveta u celom Tripoliju je gorela kad su prve bombe počele da padaju.
Napad je trajao tačno 11 minuta.  Oko 02.00h  24  F-111  leteći na visini od samo 60m. iznad tla i brzinom od 1000km/h  razdvojila se u tri grupe od po 8 aviona. Svaka grupa imala je svoj zadati cilj -  baza Sidi Bilal,  Azizija  i  aerodrom južno od Tripolija. Kad su bili u dometu cilja avioni su se podigli na visinu od 150m kako bi operatori mogli laserski da što bolje osvetle cilj, te po potvrđenom signalu ispuste laserski vođene bombe. Za ovu akciju korištene su laserski vođene bombe GBU-10 uz korištenje podvesnih kontejnera za navođenje AN/AVQ-26 "PaveTack".
Istovremeno,na drugom kraju Libije trajao je opšti napad na Bengazi koji je odrađivala avijacija sa nosača aviona.  Već pomenuti jurišnici A-7  i F/A-18 leteći na visini od 150m izigravali su "lažne" ciljeve tako da su namerno dopuštali da budu radarski vidljivi. Kada su preko svojih senzora dobili signal da su ih Libijski radari "uhvatili" oni su na iste ispaljivali protiv-radarske rakete tipa "Shrike" i "Harm" a zatim se ubrzano izvlačili iz opasne zone delovanja Libijske PVO. Po presretnutim radio vezama libijskih komandira saznalo se da je gotovo većina raketnih sistema PVO  radarski navođenih, onesposobljena. Za jurišnike  A-6 preostalo je samo da dovrše posao.  Avioni MiG-23 nisu ni uspeli da polete u susret agresoru jer je aerodrom bio onesposobljen za poletanje.
Po izvršenom izviđanju ustanovljeno je da su uništena na zemlji - 4 aviona MiG-23; dva transportna aviona Fokker F-27 i dva helikoptera MiL Mi-8. Takođe,ništa bolje nisu prošli ni avioni na aerodromu nadomak Tripolija - uništeno je ukupno 5 aviona , od toga 3 Il-76 ; 1 Boeing 727 i 1 Fiat G-222. Oštećena su još tri Il-76. Od ukupno 36 aviona koji su dejstvovali, sedam nije izvršilo zadatak  ( 5 F-111 i  2  A-6 ) iz više razloga - neuočavanje cilja,  vremenska ograničenost iznad zone dejstva i dr.

Iako se na samom početku akcije izričito zahtevalo da se maksimalno izbegavaju civilni ciljevi, do grešaka je ipak moralo doći.  Ipak koliko god su amerikanci bili ubeđeni da su onesposobili protiv vazdušnu odbranu, iznad Tripolija biva pogođen jedan F-111 i to starim sovjetskim četvorocevnim topom ZSU 23mm/4 "Šiljka". Naime prilikom zauzimanja kursa za otpočinjanje napada, pre odbacivanja bombi avion je pogođen vatrom sa zemlje. Pilot naglo podiže avion, ali se usled centrifugalne sile otkačinje nekoliko bombi koje padaju na zgrade oko Francuske ambasade.   
Pilot aviona pokušao je da se sa oštećenim avionom dočepa morske obale kako bi bio spasen posle katapultiranja ali na njegovu nesreću avion je eksplodirao u vazduhu.Poginuli su pilot i operator.  Ali nisu to bile jedine žrtve - pošto su američki izvori ionako davali šture informacije o ovoj operaciji, ipak su potvrdili da su promašili Gadafija ali je zbog toga stradala njegova 15-mesečna ćerka i ranjena dvojica sinova. Navodi se i da je u čitavoj akciji stradalo 130 civila od kojih je 37 smrtno.

Od svih spektakularnih tajnih operacija koje su do danas izveli, ameri se mogu pohvaliti sa "El Doradom" kao jednom od bolje izvedenih i isplaniranih akcija. Ako rezimiramo ukupne gubitke , ameri su prošli sa zaista minimumom gubitaka. Međutim, i pored sve "pažnje" oko minimiziranja civilnih žrtava i "preduzetih" mera opreznosti, akcija je može se reći, pala u vodu. Ali to je još jedna po njima "Kolateralna Šteta" - recept nama dobro poznat.

Detaljniji prikaz cele akcije može se pronaći na linku - http://www.specialoperations.com/Operations/dorado.html


Pogođeni ciljevi na aerodromu Bennina -