Teatar apsurda 2011.: Iz popisivača tri vraga vire
Piše: Hrvoje Marjanović



NEONACISTI, krivotvoritelji, lopovi, netolerantni i osuđeni za neki zločin. Da ste ovog trena upali u cijelu priču, pomislili bi da se radi o posadi piratskog broda, ali prevarili bi se. Riječ je o popisivačima.

Ono što su nekad davno bili Jehovini svjedoci i putujući prodavači koještarija, danas su popisivači stanovništva. Izbjegli bi ih da možemo, ali ne želimo plaćati kazne. Međutim, više ih ne moramo puštati u kuću već svoju građansku dužnost možemo obaviti na stubištu. Kako i priliči. Možemo u parku, na klupi il u jarku, samo ne u kući. Nema više poziva na rakijicu i kolače. Ta su vremena odavno iza nas. Danas imate sreće ako vas na vratima ne dočeka dvocijevka vlasnika koji nervozno ponavlja: "Lozinka".

Neprestano smo na oprezu. Prije nego izađemo iz stana, kroz špijunku provjeravamo hodnik da vidimo čeka li nas uljez. Prije spavanja dvaput zaključavamo i stavljamo stolac pod kvaku jer mogli bi nam upasti u domove i popisati kvadraturu. Nikad ne znate koji je od njih u onoj tanašnoj torbi sakrio izbrušenu četkicu za zube kojom će vas izbosti. I dok vi bespomoćno krvarite na perzijskom tepihu čije ste mjere malo prije predočili znatiželjniku, prokletnik vam krade zlatninu i upisuje vas kao katolika iako to niste. Tko zna što su sve naučili u zatvoru, a nema sumnje da su neki od njih "odgulili par kuka". Isto tako, valja pripaziti da vam se popisivač ne približi jer priča se da neki od njih pod jezikom nose žilete i spremni su na štošta.

O vuku popisivaču i sedam Hrvata

Popisivači nam službeno nisu dragi, a nakon silnih medijskih napisa, teško je da će nam postati simpatičniji. Uz sve to, i po prirodi smo sumnjičavi pa ne vjerujemo strancima koji kucaju na naša vrata. Ako netko zvoni, a nije unaprijed najavljen – ne otvaramo. Ili je račun, ili opomena, ili je riječ o ekipi koja je došla isključiti struju i telefon. A možda žele provjeriti skrivamo li neprijavljeni TV prijemnik. U svakom slučaju, ako su kozlići hrvatski, jako dobro znaju da se vrata ne otvaraju jer pred njima je najčešće vuk zelenaš, a ako nisu, nakon ovog će popisa to postati.

Popisivači su u istoj ladici s vukom. Kada ih vidite kako nezainteresirano bauljaju gradom noseći one smiješne torbe, pomislili bi da su najobičniji studenti koji su naumili zaraditi nešto sa strane ne bi li skupili za tenisice, traperice i travu, ali iskustvo nas je naučilo da ne padamo na njihove prozirne trikove. Iz popisivača tri vraga vire i ni jedan od njih nije potpisao ugovor. Osim ako se ne radi o ugovoru koji su potpisali s đavlom. A kada vas i policija upozorava da ih ne puštate u stan, znate koliko je sati. Što si popisao, popisao si.

Jesam li podstanar? Nije te briga.

U što vjerujem? Ne vjerujem nikom.

Imam li kućnog ljubimca? Imam i ime mu je Magnum, Magnum 357. 

1001 zašto

Kao što to i inače biva u ovoj zemlji, ni najobičniji popis stanovništva ne može proći bez cirkusa. Čitajući novine stiče se dojam da ulicama zvjeraju pomahnitali luđaci koje su iz obližnje ludnice pustili još luđi čuvari, a svi zajedno samo čekaju dopuštenje da uđu u vaše domove, prevare vas, siluju, mučki ubiju ili još gore - postave neugodno pitanje na koje ne želite dati odgovor. U ovoj zemlji ništa ne funkcionira onako kako treba, a ovo je još jedna ludost koju mirno možete umetnuti u spomenar prikladno nazvan "1000 zašto moram odseliti iz Hrvatske, 1000 zato". Lažni popisivači, osuđenici, strah od drukanja, paranoične teorije o podacima koji završavaju u dosjeu Velikog Brata, brojna upozorenja, nepravilnosti, muljaže s ugovorima, škakljiva pitanja, potresna svjedočanstva preživjelih i poduža lista mjera opreza. Kako se postaviti, zašto ih ne pustiti preko kućnog praga, kako prepoznati pravog i što učiniti kada se nađete oči u oči s jednim od njih. Kao da je riječ o grizlijima.

Stoga, čim ugledate popisivača, bacite se na tlo i pravite se da ste mrtvi. Pokušajte ne paničariti, trudite se mirno ležati i pustite ga da obavi svoje. Onjušit će vas i kada vidi da ne pružate otpor, nastavit će svojim putem. Najčešće nisu opasni, ali postoji mogućnost da će ničim izazvani prosuti citat iz "Mein Kampfa". Ponekad se ogluše ako im spomenete da ste pravoslavac ili ako nekim slučajem živite u zabludi pa smatrate da ste neke druge, manje popularne nacionalnosti. U pravilu su biljojedi, ali zabilježen je slučaj iz Like kada je popisivač, inače iz porodice kratkonosih popisivača naočara, zubima rastrgao neopreznu ženu. Kad je susjed shvatio što se događa, dojurio je i vilama otjerao zlikovca, ali nažalost, bilo je već prekasno. Popisivač je zbrisao u šumu i otad mu se gubi svaki trag.

Kratko i jasno, ovo je Hrvatska. Ako postoji najmanja šansa da nešto pođe po krivu, poći će, a ako ne postoji, pronaći ćemo način da to promijenimo. Svi vi koji smatrate da je ovo teatar apsurda, strpite se do izbora jer kad predstava završi o tome ćete pričati unucima.

Izvor: Index

Jel ti cale veruje u boga i sina bozijeg? Ako veruje onda je on vernik!
Zaboravite taj vas izraz "pravi vernik", jer to ne znaci nista!



Koji si ti faktor da odlucujes sta je potrebno da neko bude vernik?

Cale nema pojma u sta veruje, jer kako su mu nekad govorili da treba verovati i ne dovoditi u pitanje KP i njihove dogme, tako se danas ta ista prica ponavlja, samo je sad Crkva zamenila partiju, ali obzirom koliko je svestenika proslo kroz UDBU, moglo bi se reci da tu postoji kontinuitet.

A ja ne odredjujem nikom nista, samo nisam bas ni zadovoljan da mi neka organizacija na osnovu ogromnog broja fiktivnih vernika uzima pare iz budzeta i pokusava dokazati kako bez njih nema nas.

Jeste vi ljudi sisali vesla? Posle poraza Miloševića postojale su samo dve institucije koje su imale ugled vojska i crkva. Od tad je sva kampanja usredsređena na rušenje vojske i crkve. A brak, moral, poštenje i materijalnu sigurnost su pre toga degradirali komunjare. Posledica toga je masovni progon, asimilacija i dezintegracija Srba kao naroda na kojekakve feude.

Dobro, a koje su to institucije pre poraza Miloševica imale ugled? Pored pomenute vojske i crkve. Kad se tako kaže kao u citatu sitiče se utisak da je u vreme Miloševića još nešto od institucija bilo od ugleda u narodu, pa je eto izgubilo ugled sa porazom Miloševića.

Da se ne bih pogrešno razumeo, Srbiji je potrebna moderna efikasna vojska koja može da posluži u kritičnim situacijama. Lakrdija sa masovnim civilašima je konačno zamenjena sa profesionalcima i dobrovoljcima.

A religija mislim da mora da se zasniva na dobrovoljnosti a ne na prisili, i da se nacionalno i crkveno ne izjednačavaju na silu. Ova tema je pokrenuta upravo zbog prisiljavanja da se pripada ovoj ili onoj verskoj grupaciji. Pa ako je pogrešno nekoga siliti da bude grkokatolik, takodje je pogrešno siliti nekog da bude pravoslavac, ne vidim bitnu razliku. A crkva će jačati onoliko koliko bude imala dobrovoljnih vernika, u takvim vernicima je snaga crkve a ne u isforsiranim popisnim brojkama koji ne znače previše.

U islamskim dzamahirijama su 100% svi vernici, samo je pitanje koliko ih zaista veruje u Islam, a koliko to radi jer se mora. Treba li i ovde u Srbiji da imamo takvo isforsirano jedinstvo, pa je spoljni efekat važniji od istinskog verovanja.

Kakvo pitanje... KPJ i vojska... 

Мени се чини и да црква врши снажан притисак на грађане да се изјасне као верници. Ипак су ту и паре у питању. Такође (Симијон), ја институцију или човека могу да поштујем без обзира слажем ли с туђим ставовима или не. С тиме да идеја о срозавању угледа СПЦ и ВС има смисла. Али, чињеница је и да СПЦ сама доприноси срозавању свог угледа, далеко више него војска.

Ni jedan "pravi" pravoslavac se neće izjasniti drugačije. Suviše drže do vere i tradicije da bi to uradili.
Ovde se odvija borba za one što nisu ni tamo ni ovamo, a to je jako brojna grupa.

Ратко Дмитровић

ОЖИВЉАВАЊЕ ГРКОКАТОЛИКА

Ко је и због чега дао налог теренским активистима актуелног пописа у Хрватској да Србе из православља преводе у гркокатолике и у каквој је то вези са процесом који се у 19. веку одвијао у Далмацији

Семе хрватске мржње према Србима изнето је из католичке цркве. Знам да ова констатација звучи тврдо, али докази који се у њену корист могу принети још су тврђи. Имао сам непуних тридесет година живота иза себе када ми је један пензионисани дипломата, Хрват из Далмације, у разговору вођеном крајем осамдесетих, у кафани загребачког хотела „Дубровник“, дословно изговорио реченицу са почетка овог текста. Тај човек одавно није жив, али ћу његово име и презиме прећутати из обзира према његовим потомцима који и данас живе у Загребу и могли би да имају неугодности. Разговор који спомињем вођен је у атмосфери „нека ово остане међу нама“.

ЦРКВА У ХРВАТА

Дипломата је често навраћао у загребачко дописништво „Политике“ где сам тада радио и знао је да остане сатима често нас (Радоја Арсенића и мене из „Политике“ и Миодрага Ђурића и Рајка Вујатовића из „Експреса“) задржавајући причама о глобалној светској политици коју је изванредно познавао. Избегавао је домаће теме, али како су српско-хрватски односи већ улазили у напету фазу, а о прошлости се говорило све чешће и све отвореније, тако је и овај времешни господин почео да износи мишљења о личностима и догађајима око нас. Разуме се да у том животном добу, са недовољним образовањем из историје српско-хрватских односа, нисам у потпуности схватао суштину изговорених речи нашег повременог, добронамерног и југословенством заувек задојеног госта.

„Не знам како ће све ово завршити, али господо запамтите зло у хрватском народу изашло је из католичке цркве, тамо се враћало и сакривало и отуда ће опет изаћи“, рекао нам је у једном од последњих разговора. Много година касније, када су ми животно искуство и у међувремену прочитане књиге употпунили српско-хрватску слагалицу, схватио сам о чему је човек говорио.

Тај ледени полумрак високих катедрала, скровитих самостана и семеништа у којима су фратри припремали младе „божије посланике“, изнедрили су (да се не враћамо у дубљу прошлост) и Анту Старчевића, човека који је гајио и развијао мржњу према Србима гору од оне коју је Хитлер имао према Јеврејима. Старчевић је у осамнаестој години живота отишао у једно католичко семениште у Сењу. Његов најближи сарадник и политички истомишљеник Еуген Кватерник, такође је прошао кроз семеништа, а завршио је студије теологије.

Штросмајер је био католички бискуп, а своју политичку делатност усмерену наводно према уједињењу Јужних Словена заснивао је на „учењу“ да Срби представљају највећу опасност за Хрвате и да њих (Србе) због тога треба превести најпре на Унију, а потом на католичанство, па у Хрвате.

А сада обратите пажњу: Оснивач система концентрационог логора Јасеновац Вјекослав Макс Лубурић завршио је католичку гимназију; први управник логора Мирослав Филиповић био је католички поп, а још двојица управника Јасеновца, Љубо Милош и Андрија Артуковић, прво образовање стекли су у фрањевачким гимназијама. Артуковић је чак студирао у католичком самостану на Широком Бријегу.

Ових дана, када смо већ помислили да се „црква у Хрвата“ бар привремено повукла из политике, те да ће хрватска настојања око уласка у Европску унију на дуже време неутралисати или бар на најмању могућу меру свести антисрпство у Хрватској, зло се опет појавило. Сада у лику радника на терену, пописивача.

Наиме, у Хрватској је првог априла почео попис становништва. Срби страхују од резултата пописа и очекују да буду сведени на потпуно занемариву групацију, испод она три процента о којима је Туђман сањао. Нестрпљиви да причекају окончање процеса асимилације, условљеног друштвеним уређењем у којем ниси равноправан ако ниси Хрват и католик, а жељни да за свога живота виде Хрватску без Срба, представници зла обновили су скоро заборављену формулу којом је католичка црква у прошлости Србе православце претапала у гркокатолике. Знате, наравно, ко су гркокатолици. Писао сам о њима на овом месту, пре неколико бројева, кроз пример Жумберка.

ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА

Већ првога дана пописа у околини Бенковца, Ријеке и Биограда на мору забележени су случајеви да пописивач одбија да код Срба упише верску одредницу – православац, тражећи од особе са којом разговара да се изјасни као гркокатолик.

Вратимо се у блиску прошлост, у октобар 2009. године. Важно је. Осамнаестог дана тог месеца, у селу Кричке – Далматинска Загора, општина Дрниш – појавио се човек у свештеничкој мантији, праћен групом ходочасника, кога би, судећи по одори, бради, свештеничком знамењу, могли да сврстамо у православне свештенике. И ту би погрешили. Човек јесте свештено лице, неодољиво подсећа на православног попа, али није православни. Гркокатолик је.

У овом случају радило се о бискупу крижевачком и владики гркокатолика у Хрватској, монсињору Николи Кекићу. Њега је пратио повереник за гркокатолике Далмације протојереј Милан Стипић, али и неколико католичких попова. За сваки случај. Први пут, после стотину година, у селу Кричке појавио се бискуп гркокатолика. Зашто? Због обнове тамошње гркокатоличке цркве, али не само због тога, наравно.

Село Кричке, уз суседне Баљке, тридесетих година 19. века било је место снажног, жестоког и неравноправног судара католичке и православне цркве. Свесни да тадашње Србе дрнишког и книнског краја ипак неће успети да преведу из православља у католичанство, као што су планирали, те да их тако претопе из Срба у Хрвате, мозгови католичке цркве доносе одлуку да примене принципе Уније и искористе повољне друштвене околности – сиромаштво, глад, тешку борбу за преживљавање – како би што већи број Срба из православља превукли у „вјеру царску“, али кроз мекшу форму, међуфазу звану гркокатолицизам. Православцима који то прихвате остаје у црквено-обредном смислу све по старом, али са признањем папе као апсолутног духовног и верског вође и потпуним одвајањем од Српске православне цркве.

Као наручена реализаторима горње идеје наруку је ишла тадашња ситуација у којој су се нашли свештеници Српске православне цркве у Кричкама и Баљцима, Петар Кричка и Марко Бусовић. Првом је умрла супруга, а он је наставио да живи са једном женом која му је помагала у кући. Дотична је остала у другом стању, што су тамошњи Срби сматрали крајњим неморалом и затражили од надлежне црквене инстанце да нешто предузме.

И поп у Баљцима Марко Бусовић био је прилично слободног морала. Он се, као пропали трговац из Шибеника, замонашио у манастиру Крка и потом добио парохију у Баљцима. Ту га је редовно посећивала једна мештанка склона разним несташлуцима. И Срби у Баљцима побунише се против свог свештеника, тражили су да се понаша другачије, али овај није марио. На упозорења и опомене нису реаговали ни Кричка, ни Бусовић, па је ствар дошла до епископа Рајачића, али и до аустријског гувернера у Далмацији Венцеслава Лилијенберга, познатог по крајње непријатељском понашању према православцима. О свему овоме најбоље сведочи незаобилазно дело епископа Никодима Милаша „Православна Далмација“.

Рајачић је у целом случају био врло тактичан, давао је двојици развратних попова неколико шанси да се поправе, али без успеха. Кричка и Бусовић одлазе у Сплит, код бискупа Миочића, и тамо приступају Унији, односно постају гркокатолици. Желели су да буду чисти католици, али им је Миочић у договору са Лилијенбергом саветовао гркокатоличку верску форму, полазећи од претпоставке да ће на тај начин, повратком у Кричке и Баљке, моћи да привуку значајан број Срба.

Са бисагама пуним новца попови се враћају у своја села, подмићују сиромашне сељаке, обећавају им повластице пред порезницима и судовима и бележе приличан успех. Већ 1833. године, само дванаест месеци после појаве унијатства у Далмацији, у Кричкама је било 95, у Баљцима 35, а у граду Дрнишу 14 унијата. Кроз време се тај број повећавао, па је 1875. године жупа у Кричкама имала 320 унијата, она у Баљцима 278, у Врлици 86 гркокатолика.

СРБИ ИЗ БАЉАКА

Почетак двадесетог века гркокатолици дрнишког краја дочекују у малом броју; било их је свега 95. Стварањем државе СХС унијати губе подршку коју су имали из Ватикана и Беча и додатно се топе, а са Другим светским ратом нестају. Значајан број гркокатолика са овог подручја вратио се у окриље Српске православне цркве, али су неки постали чисти католици и жестоки Хрвати. Последњи унијатски свештеник у Далмацији био је Јанко Хераковић, рођен у Жумберку. Његов рођени брат Никола постављен је за усташког начелника општине Дрниш, већ у априлу 1941. године.

Шта се догодило са Кричком и Бусовићем. Овог првог убио је неки Јован Кашић, из Житнића, такође гркокатолик, због неиспуњених обећања, а то убиство аустријска власт је искористила као повод и ухапсила више угледних Срба тога краја, међу њима и неколико свештеника СПЦ. Никоме од њих није доказано саучесништво у ликвидацији Петра Кричке. Онај Бусовић се на смрт уплашио када је Кричка убијен и побегао је главом без обзира из Баљака. Наводно у Сплит. Унијатске цркве у Кричкама и Баљцима – зване роге, због два торња – подигнуте су 1835. године у организацији државе. Она у Кричкама је у Другом светском рату готово срушена, док је црква у Баљцима у много бољем стању.

Био сам тамо неколико месеци пре споменутих Кекића и Стипића. Село је било пусто и разрушено. Срби из Баљака расељени су после „Олује“ широм света и никада се неће вратити. Па чему онда, питате се, обнављање тих цркава? Одговор знају они који су пописивачима „сугерисали“ да преосталим Србима у Далмацији уместо „православци“ напишу „гркокатолици“. Опака је то работа. Зло не мирује.

http://www.pecat.co.rs/2011/04/ozivljavanje-grkokatolika/