Право на живот насупрот праву на избор

Мала дигресија на тему али морам приложити једну реплику на веродостојност цркве у утемељењу људског и духовног достојанства

Како оваквим људима објаснити понашањe богољубаца? Као и увек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осећаја за хумор: оно више није у стању да се смеје кад види како се дворска луда пење на проповедничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима...

Такође не вреди да се имало озбиљније удубљујемо у уверавања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. Да,то нам је желео још апостол Павле: "Децо моја, ради којих сам поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17).

Да је речи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осећа толико далеко - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане.

Али када такве речи слушамо од разних духовно сиромашних појединаца...Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сећате тог обновљења?

Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може приметити? Дакле, можда Он није ни улазио?

Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистоветили веру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и веру? Јер, вера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негде и постоји...". Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!".

Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је на њега бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацело... Вера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју веру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко поверовати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу.

Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо веровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвет њој није драг због његове лепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвеће које смо сами купили и цвеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја време ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!".

Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Поету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу!

Оваква питања се могу поставити онима који своју лењост оправдавају својом умишљеном "духовношћу".

Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савет: "Непрестано се молите". Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм?

Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на речицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тесне сводове храма рукотвореног?

Али, Црква је спона између свега што нам гради заједницу са Богом. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе.

Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету.

Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају реч Јеванђеља. Међутим, можда осете људску истинитост и веродостојност речи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуа. Једном, као одговор на молбу Петка да састави песмицу, Вини-Пу је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи".

Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"?

Христос је рекао где нас чека и шта жели да нам да. Он, Вечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени.

Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принео жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свиету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Smile