Zahtev crnogorskoj vladi da obeleži grobove četnika
| 14. 08. 2011. - 09:35h | Komentara: 4

Nova srpska demokratija (NOVA) zatražila je danas od Vlade Crne Gore da ispravi nepravdu i na adekvatan način obeleži grobove stradalih pripadnika četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu.

Ta opoziciona stranka je ukazala na to da je crnogorska Vlada nedavno potpisala sporazum sa Nemačkom o grobovima stradalih nemačkih vojnika, a da još nije podigla nijedan spomenik pripadnicima četničkog pokreta u Crnoj Gori.


NOVA je u saopštenju navela da svako ima pravo na grob i pozvala Vladu Crne Gore da se ugleda na Nemačku i na sličan način obeleži grobove, jame i stratišta za svoje poginule građane.


"Podsećamo domaću i međunarodnu javnost da je Crna Gora jedina zemlja u Evropi koja ne dozvoljava da se obeleže mesta stradanja i sahrane posmrtni ostaci građana koji u Drugom svetskom ratu nisu pripadali partizanskom pokretu i revolucionarnoj komunističkoj ideologiji", ističe se u saopštenju.


Ocenjuje se da crnogorska Vlada treba hitno da ispravi tu nepravdu.

 

"Zašto se novcem iz budžeta i lokalnih samouprava ne bi podigli spomenici vođama 13-julskog ustanka 1941. godine, Pavlu Đurišiću, Baju Stanišiću, Jakovu Kusovcu i drugim pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini, koji su nakon tog datuma do kraja rata nastavili borbu za oslobođenje zemlje pod vođstvom kralja Petra i Vlade kraljevine Jugoslavije", upitala je NOVA.


Ta opoziciona stranka smatra da je dužnost Vlade Crne Gore da na dostojan način obeleži mesta gdje je "svoje kosti, bez ikakvog obeležja i opela, ostavilo više od 10.000 građana Crne Gore".

Blic

Povod za ovaj zahtev je poseta nemačkog ministra spoljnih poslova koji je potpisao dogovor sa vladom Crne Gore da se formira nemačko vojničko groblje na kome će dostojanstveno biti sahranjeni nemački vojnici poginuli u Crnoj Gori tokom II SR.

Lično smatram da je zahtev NOVA potpuno opravdan i legitiman.

Ja znam za detalj iz Pozarevca.

NAIME- na mestu gde se nekada nalazilo nemacko groblje vojska je, svojevremeno, napravila otvoreni bazen. Dok je trajao a onda je zatrpan i otvoreno je , u tom kompleksu, nekoliko teniskih terena.

Nikako da se resi imovinski spor oko svega jer Nemci potrazuju tu parcelu od Srbije da bi vratili groblju stari izgled a nadgrobne ploce koje su , sada preasvaltirane, cine trotoar od asutobuske do zeleznicke stanice.
Skrnavljenje da vece ne moze biti.

Ako se obelezavaju grobovi partizana zasto ne i cetnika/
Medjutiom ancekacemo se dok se ne pronadje Djeneralov grob a kamoli  da se obeleze grobovi ostalih cetnika (onih koji nisu tesno saradjivali sa Nemcima)

Osim u kapislani ubijano u još dva podruma
N. Radišić | 16. 08. 2011. - 13:00h |

Zloglasni podrum u koji je ekipa reportera „Blica“ prva kročila, u nekadašnjoj kapislani vojnotehničkog zavoda, sakrivenoj iza zidova „Zastave“, nije jedini u kome su se obavljale likvidacije nedužnih ljudi posle Drugog svetskog rata.
Radomir Turk

Prema novim saznanjima, na rastojanju od par stotina metara se nalaze i još dva podruma, koji su vremenom urušena. Mesto gde su mnogi nedužni skončali još uvek čeka da se otkrije, ali se zna brojka i spisak. Tačno 824 ljudi iz Kragujevca je ubijeno, bez pravog suda, i bez prave krivice.

Leopold Turk je jedan od onih kojima se u smutnim vremenima izgubio svaki trag. Bez presude, bez krivice, nestao je 23. januara 1945. godine. Jedino što se navelo kao razlog njegovog ubistva je to što je bio Slovenac.

- Oca su mi odveli iz kuće u kojoj smo živeli majka, sestra, ja i on. Imao sam tri godine. Pamtim samo dan kada mi je doneo tri dunje. Sledeće čega se sećam su suze moje majke. Ona nikada nije prestala da plače. Plakala je svakog dana punih 45 godina. Sve dok nije umrla 1990. godine - priča Radomir Turk, sin stradalog Leopolda, dok u rukama drži jedine slike svoga oca.


Jedna je sa venčanja, dok je druga napravljena neposredno pre nego što je pogubljen.


- Tek prošle godine je po presudi rehabilitovan, i skinut je sa njega teret državnog neprijatelja. Tada sam i saznao za masovnu grobnicu u kojoj je sahranjen, i zapalio sam sveću. Najgore je to što sam celog života radio u „Zastavi“, u pogonu koji je bio samo stotinak metara dalje od njegovog stratišta i tajnog groba, a da nisam znao. U skromnim dokumentima piše da je na njega prst uperio komšija. Bilo je dovoljno samo to da nestane. Odvela su ga dva dečaka iz kuće, i nikada se kod nas nije vratio. Tražili smo ga po zatvorima, pa i preko međunarodnog crvenog krsta. Majka je važila za izdajicu, a ja za sina izdajnika. Muka i sirotinja nas je pratila celoga života. Neću da se svetim nikome, već samo hoću da se kaže istina - kaže Turk.

U podrumu smrti nestalo više od 800 Kragujevčana
Nebojša Radišić | 15. 08. 2011. - 12:30h | Foto: N. Raus |

Posle 66 godina sakrivanja, otvorena su vrata zloglasne kragujevačke Kapislane. Iza zidina „Zastave“, a nekadašnjeg Vojnotehničkog zavoda, reporteri „Blica“ prvi su zakoračili u katakombe u kojima je, tokom vladavine različitih režima, mučeno i streljano više od 800 ljudi. Većinu je, po presudi prekog suda, likvidirala komunistička vlast posle Drugog svetskog rata. Među žrtvama koje su ubijene u ovim mračnim podrumima ima i četnika ali i partizana koje su pobili Nemci pre oslobođenja.
Tajna skrivana od očiju javnosti 66 godina

U podrum, ispod sada napuštene stare zgrade, silazi se niz stepenice koje su zarasle u korov. Unutra je mrak. Vlaga. Teško se diše...
- Ovde su - kako nam je potvrdio svedok koji je još uvek živ, a koji je nekada bio oficir - ljudi dovođeni i likvidirani. Ovo je sve do sada bilo tajna. Nekada opasano bodljikavom žicom. Došlo je vreme da se kaže istina o vremenu u kome su stradali mnogi nevini i nedužni... Dovoljna je bila reč, neproverena, ili laž, čak i ceduljica sa porukom, pa da neko bude ubijen. Ovo je jedno od nekoliko zloglasnih mučilišta - priča profesor Željko V. Zirojević, predsednik gradskog odbora Subnora, i tvrdi da za „svaku žrtvu postoji dosije koji je sačuvan“.

U Kapislani, gde se nekada, pre Drugog velikog rata, pravilo oružje i municija, danas nema ničega osim tajne koja traje duže od šest decenija... Sa ovog mesta su se čuli jauci i kuršumi o kojima i danas pričaju ljudi koji tu žive. Ispod zemlje pod svetlima lampe vidimo svodove, pravi lavirint prostorija. Male sobice, ćelije, postoje i danas. Tu su i šine, kao i teška kolica. Mučilište, skrivano od javnosti, uteruje jezu u kosti...
- Tokom proteklih godinu dana, prema pravosnažnim sudskim presudama, rehabilitovano je više od 70 ljudi. Oni su stradali bez krivice. Do prošle godine su, nepravedno, nosili teret državnih neprijatelja i saradnika okupatora. Sada su, mada kasno, toga oslobođeni - kaže Zirojević.

Na dva izlaza iz podruma kapislane postoje bunari. Pominjali su se po zlu. Mnogi su u njima skončali živote. Tamo su bacani, mučeni i davljeni. Podižemo prašnjave poklopce od debelih dasaka. U dnu se nazire voda. Zidovi su od cigle. Bacamo kamen, voda na dnu odgovara, ali jezivim zvukom.

Prošle godine, otkrivena je prva masovna grobnica sa preko 64 džaka puna kostiju koje su prenete nakon Drugog svetskog rata sa prostora Kapislane na Varoško groblje. Tu su, kako kažu istražitelji, ukopani ostaci 674 lica. Tada je i Dragan Pantić, nekadašnji radnik „Gradskog groblja“, javno potvrdio da je, pod kontrolom i nadzorom službe Državne bezbednosti, morao da prenese kosti na drugu lokaciju, jer su otkrivene prilikom gradnje novog energetskog objekta u krugu fabrike. Iako je on nosio džakove, sa izmešanim kostima, postoji tačan spisak ljudi koji su tu pokopani.

Među ljudima koji su decenijama čekali da se ispravi nepravda i kaže istina o njihovim bližnjima koji su nevini stradali je i Petar Simović. Njegov otac Dragomir bio je gradonačelnik Kragujevca. Prvo smenjen, a zatim uhapšen za vreme okupacije. Nemci su ga strpali u zatvor pre streljanja u Šumaricama, mučili su ga i ljotićevci, a posle rata je strpan u zatvor iz kojeg nikada nije izašao.

- Moj otac je ubijen u Kapislani. Grešan je bio zato što je klicao kralju i otadžbini na narodnom mitingu. Ja sam imao 17 godina kada sam ga, u zatvoru, poslednji put video. Bio sam mobilisan u partizansku vojsku i u Šestoj bosanskoj proleterskoj brigadi su mi krišom rekli da je streljan - kaže Petar Simović, koji je prošle godine prvi put zapalio sveću nad kostima oca

Извор: Blic

Božidar Panić pamti borbe za Loznicu
Decenijama palio sveću zaboravljenom heroju
S.Pajić | 04. 09. 2011. - 02:02h | Komentara: 21

Vremešni ali vitalni penzioner Božidar Panić jedan je od retkih preživelih svedoka kojio pamte autentičnu, ustaničku Srbiju i Loznicu 1941. godine kada su zajedno na nacističkog okupatora oružje digli svi građani, bez obzira na ideološko opredeljenje. Božidaru su se tada u svest i pamćenje urezali ratni dani koje će decenijama pamtiti, a o kojima kasnije i nije smeo puno da priča.
Loznica je prva oslobođena od fašista

Poslednjeg dana avgusta 1941. godine Loznica je, naime, bila prvo slobodno veće naseljeno mesto u tada porobljenoj Evropi, a sedam decenija posle toga ovaj datum još uvek se obeležava skromno i bez ozbiljnije podrške gradske uprave. Parastosom i polaganjem venaca članova Udruženja ratnih dobrovoljaca od 1912 do 1918, njihovih potomaka i poštovalaca i Gradskog odbora SRS na spomen-obeležja potpukovniku Veselinu Misiti ukazano je na ovaj značajan datum.
Grad je tada bio slobodan 40 dana, a onda su okupatori ponovo ušli 10. oktobra i u njemu ostali sve do 23. septembra 1944. godine. Taj datum se dugo obeležavao kao Dan Loznice, a samo su pojedinci godinama pokušavali da ukažu na značaj ustanka koji je u lozničkom kraju ratne ’41. predvodio Veselin Misita, potpukovnik Vojske Kraljevine Jugoslavije.


 

Božidar Panić

Sagovornik „Blica”, Božidar Panić (85), penzionisani visoki službenik srpske železnice, u vreme događaja imao je 15 godina. Misitu je prvi put video u Tronoši uoči bitke za Loznicu prateći oca i strica, vojne obveznike koji su išli na polaganje zakletve. Mladi oficir je ostavio snažan utisak na dečaka koji je sticajem okolnosti bio i na mestu njegove pogibije.


- Misita je bio junak mog detinjstva i svake godine na Zadušnice odlazio sam na njegov zapušteni grob i palio sveću. Baš ta sveća pokolebala je upravnika groblja da ne donese odluku o prekopavanju groba, a 5. juna 1990. godine premešteni su na drugo mesto Misitini posmrtni ostaci. Sa svojim prijateljima osnovao sam i odbor za podizanje spomenika za koji je već postojala dozvola, izdata još 1981. godine na zahtev Misitine sestre - seća se Panić.


Kaže da mu nikako nije jasno kako još uvek neko o tom događaju, koji bi trebalo da bude ispisan zlatnim slovima na stranicama istorije  Loznice i Srbije, može da razmišlja sa ideoloških pozicija.

 
Veselin Misita

- Loznicu su oslobodili njeni građani predvođeni potpukovnikom vojske Kraljevine Jugoslavije, a u oslobođenju Banje Koviljače prvi put su zajedno delovali četnici i partizani. Zar to nije mesto za istinsko pomirenje, pita se čika Božo Panić i ističe da je ponosan što je pre dve godine učestvovao sa svojim prijateljima u otkrivanju spomen-ploče na mestu pogibije potpukovnika Misite.


U znak sećanja na potpukovnika i herojski podvig Jadrana loznički radikali finansirali su i organizovali postavljanje spomen-biste 1998. godine, nedaleko od Muzeja Jadra.


Inače, Veselin Misita sa 32 godine bio je najmlađi major vojske Kraljevine Jugoslavije i pod njegovom komandom ustanici su oslobodili Loznicu i zarobili 93 nemačka vojnika.


Istorijska distanca
- Loznica je bila prvi oslobođeni grad od Nemaca i mesto prvog većeg zarobljavanja nemačkih vojnika. Tu konstataciju sam najpre slušala, zatim sam pročitala sve zapise i istorijske i publicističke do kojih sam mogla doći, a od 1995, kada sam snimila dokumentarnu emisiju u kojoj su govorili učesnici i svedoci tog događaja, izgovaram je punim srcem. I uvek sa gorčinom što je zvanična Loznica  na istorijskoj distanci od događaja koji treba da služi na ponos svim njenim građanima - kaže Božidareva prijateljica Zorica Višnjić, koja je među prvima javnosti predstavila rekonstrukciju oslobađanja Loznice i Banje Koviljače.

Blic

Pukovnik Misita je zamalo izgubio grob. Koliko je Srba ubijenih na Banjici koji nemaju ni spomen ploču na mestu gde je bilo gubilište i krematorijum.