On je . . . new man

O, baš mi je drago što te vidim, uopšte se ne menjaš, ne znam kako ti uspeva, kaže mi pošto me je sreo na ulici posle dugih meseci, nekoliko godina pauze.
I onda mu oči specijalno zasvetle. Nekako se rašire i upijaju svaku moju reč, osećam se pod svetlom reflektora. Previše pažnje, ipak, može da smeta.

I onda počne da priča. Promenio je posao, ali nema nameru da stane na tome, razmišlja o preseljenju u inostranstvo. Sve više se oseća usamljen. Više nije mlad i lud. To je sve bilo nekad, otad se sve promenilo. On pre svega. Svakom rečenicom, zapravo, govori "ja sam nenj man", što kod nas može da zvuči drugi ili drugačiji čovek. On se promenio. Sad bi možda i mogli da izađete na kraj s njegovom sebičnošću, s njegovim besprizornim karijerizmom, s njegovim beskrajnim poštovanjem svog vremena koje nikom drugom nije hteo da pokloni.

Pogledate ga i on deluje umorno. Kao da su ga zamorile ludačke igrice kojima se bavio dok ste ga znali. Odjednom je strašno pažljiv. Hoće da vas otprati u prodavnicu, da vam plati račun, da posle toga nosi teške kese do stana. Sve to da bi vas ubedio - ja nisam onaj stari.
- Čućemo se sutra, viče entuzijastično, dok mu lice sija.

I tu doživite prekid ramantičnog filma. Shvatite da je to i ranije govorio na rastanku, a da je prolazilo i po nedelju dana da se ne javi. I sve vam je jasno. Nije se on promenio, to je samo mimikrija, jer zna da vam se uz ranije ponašanje nikad ne bi mogao približiti. I onda je instinktivno, kao životinja, znao kako bi mogao ponovo da vas pridobije - kamuflažom, lažnom transformacijom, jer zna da onaj stari više ne može da vam zaludi glavu, da vam ga je dosta, da ste postali imuni na njegov otrov, suviše ste uboda ionako pretrpeli. I onda se pretvara, očekuje da se upecate. I ponosan je na svoje umeće da vas po ko zna koji put osvoji. Kao da nije new man nego (Paul) Newman, lično. Toliko je siguran u svoju igru.
M. Bjelovuk