Rajh je idejni ispirator na telo usmerene psihoterapije. On je bio prvi koji je razvio teorijska i metodska načela koncepcije da je telo ličnost, a ne ličnost telo. Grupni naziv za sve terapije srodne Rajhovoj je bioenergentska, ili telu usmerena terapija.

Terapeutska načela telu usmerene psihoterapije

Ličnost predstavlja jedan složeni energetski sistem koji je autoregulativan, a istovremeno je uključen i u druge energnetske sisteme (kosmički sistem). Energija struji kroz telo u svim pravcima, ali je glavni pravac verikalan, od glave do stopala, i nazad. Protok energije može biti slobodan, delimično ili trajno sputan. Kada energija slobodno protiče kroz telo, onda je ličnost spontana, puna energije, osetljiva i spretna, odlično zapaža i pamti, kreće se veoma lako, gipko. Osnovna zakonitost ove prirodne celine jeste ritmično talasasto kretanje.

Narušavanje celovitosti tela i prirodnog sklada nastaje većinom postepeno. Neadekvatne zabrane u detinjstvu utiskuju se u ličnost pamćenjem i odbrambenom navikom. U prvom slučau zabrana se pamti kao vizuelni ili verbalni utisak. U drugom slučaju stvara se navika grupe mišića da ostanu zategnuti, kao što se dešava kad hoćemo da zadržimo pojavu nekog osećanja (npr. zadržavanje disanja i pritisak na dijafragmu). U tom položaju započeto osećanje se neće pojaviti do kraja, jer smo time prekinuli kretanje energije kroz organe tela. Onda kada zabrane imaju trajni karakter, ovaj trik prekidanja osećanja postaje stalan. Pored toga što se ova odbrambena navika ustaljuje, osoba gubi kontolu nad njom i, što je takođe nepovoljno, nastala blokada može da se proširi na sva osećanja. Mišićni oklop (grč) se proteže na više segmenata tela, a svaki od tih segmenata blokira drugu vrstu sećanja i doživljaja.

Šema mišićna blokade i principi razrade
Bioenergetska terapija započinje dijagnostičkim intervjoam kojim se prikupljaju razvojni podaci, istorija poremećaja i teškoća i aktuelne smetnje pacijenta. Već u toku intervjua terapeut obraća pažnju na telesno držanje. U sledećoj fazi ispitivanja terapeut ga podvrgava telesnom pregledu, pri čemu pacijent na sebi ima minimum odeće.

Telesna blokada osećanja raspoređena je na sedam zona, idući od glave nadole: očni, usni, vratni, grudni, dijafragmatski, abdominalni i karlični.

Oklop ili hronični grč mišića se može ispoljiti u lakom deformacijama simetrije tela, u neravnomernom razvoju, u drugačijoj boji kože. Na dodir, takva se zona prepoznaje po rigidnosti muskulature ili promeni u osetljivosti kože. Na mestima mišićnog bloka, odnosno u toj zoni, kožna osetljivost može biti minimalna ili je veoma povišena.
Bioenergičari svih usmerenja koriste se tehnikom pravilnog i dubokog disanja. Razrada mišićnih spazama nema dugotrajni efekat. Spazam će se verovatno jvraćati sve dok se ne izvrši potpuna verbalna obrada sećanja i doživljaja iz prošlosti.

Bioenergetska grupna terapija

Rajhov uticaj na savremenu grupnu psihoterapiju je veoma veliki, ali indirektan. Sam Rajh nije radio sa grupama. U tom pogledu, dobro je upoznati se sa pristupom koji je razvio Loven.

Po Lovenovom mišljenju, bioenergetski pristup psihoterapiji ima veoma jake razloga za postojanje i još šru primenu:
1. Ograničenost i jednostranost klasične verbalne psihoterapije;
2. Uključivanje tela u proces psihoterapije daje novu dimenziju razumevanju zbivanja;
3. Svaka terapija mora da radi da emocijama. Kada se radi sa telom, onda se emocije jasnije, brže i nedvosmislenije pojavljuju i sa njima se neposrednije i efikasnije radi.

Grupa ima od 12 do 20 članova, oba pola, čiji se uzrast kreće od 18 do 60 godina. Grupu vodi terapeut koji ne mora obavezno imati diplomu medicine, psihologije ili socijalnog rada, mada je prednosttakve obučenosti neosporna.

Rad može da počne dijagnostikom, mada nije uvek slučaj; nekada se dijagnostika sprovodi kasnije ukoliko je ojačala grupna kohezija i ukoliko ljudi imaju dovoljno poverenja jedni u druge. Svi učesnici su u kupaćim kostimima, tako da je svačije telo izloženo pogledima ostalih. Svaki član grupe ima pravo da komentariše i daje svoje utiske o telu osobe koja se dijagnostikuje. Posmatra se proporcija udova, izraz lica i drugih delova tela, kako neko stoji, da li je čvrsto postavlje ili se klima. Ipak, osnovni dijagnostički ''metar'' je raspored tenzije i opuštenosti mišića.

Labavljenje mišića oslobađa se osećanja, a ona dovode do opuštanja mišića. Dinamika mišićnog sistema i dinamika osećanja u neposrednoj su vezi, to je osnovno načelo bioenergetskog pristupa. Oba ova sistema uklopljena su u jedan širi sistem, koji se formirao kroz strogo specifičan sled događaja, u tesnoj interakciji sa drugim osobama. To je ono što nazivamo - ličnost.

Za bioenergičare, smelost prihvatanja spontanih osećanja i prepuštanje njima je bitno merilo zdravlja. Bioenergičari sukcesivno i metodično dovode ljude u nov odnos prema vlastitim osećanjima, a suštinska novima je odsustvo straha.

Telesni mišićni sklop obavlja onu funkciju koju u psihanalitičkoj teoriji nazivamo potiskivanje. Prema tome, mišićni sistem je aparat potiskivanja osećanja i sećanja. Potiskivanju ne podležu ne samo negativna, već i pozitivna osećanja. Sličnost sa psihoanalizoma ogleda se u - otporu.

Radiks - druga neorajhovska alterantiva

Osnivač Radiks instituta - Keli, diplomirao je kod Rajha i prošao njegov tretma, U svom institutu on i njegovi saradnici primanjuju ceo repertoar tehnika rada sa telomm i mnoge vežbe koje je usavršavao Loven. Međutim, Keli ima kritičan stav prema Rajhu i Lovenu. Zamerke:

1. Celom neorajhovskom pokretu zamera podržavanje mita o natčoveku;
2. Neopravdano prikazivanje duboke emocionalne relaksacije kao terapije, učinka kao lečenja, a korisnika kao pacijenta.

Osnovna teza radiks pristupa je da pmoć osobama mora imati dva fokusa. Jedan je oslobađanje od prošlosti, a drugi je usmeravanje ka budućnosti.
Radiks pristup se bitno razlikuje od primalne terapije po tome što ne priznaje da su svi ljudi koji traže pacijenti koji traže pomoć bolesni, da je pomoć tim ljudima lečenje, niti da je rasterećenje od pritiska i zastoja starih, nekompetentnih potreba i osećanja dovoljan uslov za stvarni razvitak ličnosti.

Osnivači egzisencijalističke psihoterapije nisu filozofi. Idejne konture ovog pristupa naziru se još iz 1907. godine kod Ludviga Binsvangera, rodonačelnika egzistencijalističke orijentacije.

U najširem smislu reči, pre svega, po tome kako shvata ljudsku prirodu, za ovaj pravac u psihoterapiji se može reći da je holističan, trancendentalan, aksiološki, modularan, aktivističan i teleološki usmeren. Što se tiče holističnosti egzistencijalne analize, to znači da ona posmatra čoveka kao celinu, tj. sve što se dešava u njegovom duševnom svetu, i ponašanju, mislima i osećanjima, uzima kao aspekt celine postojanja, a ne kao njegov nezavistan deo. Kad je trancendentalnost u pitanju, to govori u prilog stavu da se čovekova egzistencija poima u stalnom preavzilaženju, u transcedenciji, da je čovek ono što još nije postao, da je biće na putu. co pravac postao je poznat u svetu po svom individualizmu, odnosno pretpostavci da je svaka ličnost, razume se, i ona koja je na psihoterapiji, neponovljiva, jedinstvena i da se ta modularnost može razumeti tek u susretima jedne egzistencije sa drugom. Susret nije pasivan i njegov ishod zavisi od aktivizma onih koji komuniciraju.

Teleologičnost ovog pristupa prepoznaje se u stavu da je egistencija slobodna i aktivna, u tome da se ona ne bira nasumice, već u skladu sa spostvenim nacrtom i da se ona prepoznaje u simptomu, snovima i drugim značajnim aspektima psihičkog života.


Glavne struje i protagonisti egzistencijalističke psihologije

Daseinanaliza (dazajenanaliza) ili analiza Tu-bića se deli na tri grane. Prva je ona kojoj pripada njen utemeljivač Lidvig Binsvanger i njegovi, danas retki, sledbenici. Druga, najbrojnija, okuplja učenike psihoterapije Medarda Bosa. U treću bi mogli da se svrstaju ostali analitičari Tu-bića, koji su originalno tumačili, odnosno razumevali glavne terapijske probleme, posebno one sa socijalnom konotacijom.

Ludvig Binsvanger, utemeljivač dazajnanalize, u svojim ranijim radovima obrađuje odnos između prirodnih nauka s jedne, i psihologije i psihoanalize s druge strane, udarajući teorijske temelje celokupnoj egzistencijalističkoj psihoterapiji. Dazajnanaliza se, smatra Binsvanger, služi intuicijom ili ’’apstrahujućom ideacijom, nekom vrstom iskustva nasuprot fizičkom opažanju, kojim se koriste prirodne nauke. Ona se oslanja na deskripciju, nastojeći najpre da verno opiše psihičke pojave, da bi došla do imanentnog sadržaja samog doživljaja. Osnovna terapijska kategorija dazajnanalize je iskustvo. A njen nezaobilazni element je susret. Suština terapijskom susreta je u tome da terapeut otkrije najpre aktuelnu prisutnosr bolesnika u vremenu i prostoru, a potom i intencionalnost njegovog postojanja. Oko nje se, naime, pletu određene egzistencijalne teme, karakteristične za sva duševna stanja, pa i za psihički problem pacijenta. Egzistencijalna intencionalnost se pak najbolje može razumeti poznavanjem biografije bolesnika ili, tačnije, biografske hermeneutike.

Binsvanger napominje da terapeut treba da je podvrgnut stalnoj samoanalizi, pri čemu ne treba samo da postane svestan svojih konflikata iz detinjstva koja dolaze do izražaja u terapijskom susretu između njega i pacijenta.

Medard Bos u svojim delima miri dazajnanalizu i psihoanalizu. Bos smatra da je u terapiji bitno da terapeut i pacijent nađu odgovore na sledeća pitanja: na koji način je bolesnik poremećen? Koje mogućnosti odnosa između njega i terapeuta uopšte postoje? I koje je područje bića pacijenta zahvaćeno poremećajem? (Da li pretežno prostorno, vremensko, telesno, Mi-biće? Da li sloboda Tu-bića?). Ako je neuroza u pitanju, a njom se Bos najviše bavio, onda treba otkriti način na koji neurotičar nije ostvario sopstvene potencijale rasta, posebno one koji se tiču mogućnosti odnosa sa drugim ljudima.

Logoterapija

Ovaj pristup je čvrsto vezan za ime bečkog psihijatra Viktora Emila Frankla. Frankl smatra da je u logoterapiji naglasak na osvetljavanju smisla življenja, dok je u dazajnanalizi težište na pojašnjenju celokupne egzistencije. Frankl u jezik psihopatologije uvodi i novu nozološku kategoriju tzv. noogene neuroze, u čijoj kliničkoj slici preovladava osećanje dosade, gubitak smisla postojanja.

Objašnjavajući osnovnu prirodu psihičkih smetnji, Frankl nudi teorijsku konstrukciju koja pretpostavlja dva tzv. sistema organa: sistem postojanja (tiče se spoljašnjih zakona svakodnevnog života) i sismtem smisla (odnosi se na subjektivnu volju za smislom, zasnovanu na potrebu čoveka da radi u skladu sa unutrašnjim vrednostima). Ako se prvi sistem poremeti, po Franklu, nastaju sumanutosti. Oslabi li drugi sistem, javiće se depresija, suicidalni pokušaji ili, pak, samoubistvo.

U svetu su afirmisane dve logoterapijske tehnike. Po prvoj, paradoksalnoj intenciji, pd pacijenta, najčešće fobičara se (paradoksalno) zahteva da se vežba u tome da li želi simptom, odnosno da preduzima nešto u vezi sa njegovom realizacijom. Druga tehnika, derefleksija, primenjuje se obično u lečenju seksualno impotentnih, koji treba da prihvate zabranu seksualnog odnosa uz istovremeni telesni kontakt sa partnerom na određeno, duže vreme. Očekuje se da kasnije spontano prekrše zabranu seksualnog odnosa i tako reše svoj problem.

Postovani B@mbin@,
Da li mozete da mi preporucite jednog (ili vise njih) kvalitetnog i iskusnog psihoterapeuta koji se bavi Rajhovom terapijom? Zamolio bih Vas i da mi, ako je moguce, prosledite i njegovu/njenu kontakt e-mail adresu ili telefon.

Unapred zahvalan,
Marko

Marko,
najpre pozdrav!

Drugo, ja zaista nisam sigurna da li se i pod kojim uslovima ova vrsta terapije kod nas uopšte sprovodi.

Treće, ne znam ni odakle ste - da li je u pitanju Beograd ili Novi Sad, ili neko drugo mesto.

Četvrto, evo ovde dva linka, pa pogledajte malo detaljnije o ovoj vrsti psihoterapije.
Tu možda i nađete neke kontakt telefone.

http://www.psihologija.autentik.net/psihoterapija_telesna_psihoterapija.php
http://www.biljeizdravlje.rs/code/navigate.php?Id=331&editionId=17&articleId=90

U svakom slučaju preporučujem pretragu (Google), pa možda nađete nešto što Vam odgovara.

Pozdrav.

B@mbin@,
Da, zaboravio sam da napomenem da sam iz Beograda.  Hvala Vam puno na pomoci!

Pozdrav!

Karen Hornaj (Karen Horney)     


Rođena 16. septembra 1885. u blizini Hamburga u Nemačkoj, umrla 4. decembra 1952. godine u Njujorku, Karen Hornaj je stvorila osobenu psihoanalitičku teoriju u čijem je središtu čovekova potreba za samoostvarenjem. Međutim, usled niza nepovoljnih uslova u najranijem detinjstvu, ljudi ne uspevaju da steknu pouzdanje u sebe i svet koji ih okružuje. Umesto toga bivaju obuzeti bazičnom anksioznošću - dubokim nemirom, strahom, teskobom, zbog čega odustaju od težnje za samoostvarenjem, pokušavajući da spas pronađu u otuđenju od sebe, što ih, međutim, čini sve ranjivijim i sve nesigurnijim.

Za Karen Hornaj je otuđenje od sebe ona sila koja pokreće pogubni neurotični proces koji sve nemilosrdnije sakati čovekovu ličnost, sprečavajući ga da ostvari svoje mogućnosti.

Dete često raste u nepovoljnim uslovima. Nedostaje mu istinske topline. Biva zanemarivano, okrivljavano, omalovažavano ili ismevano. Postavljaju mu se nemogući, perfekcinistički, često protivrečni zahtevi. Uvlače ga u porodične sukobe. Ne ispunjavaju mu se data obećanja. Ne prepoznaje se i ne poštuje njegova osobenost i nema razumevanja za njegove potrebe. Zbog svega toga dete ne uspeva da razvije bazično samopouzdanje niti stekne osnovno samopoštovanje. Naprotiv, u njemu se javlja osećanje da je nedovoljno onakvo kakvo jeste, da se mora stideti sebe i da bi moralo biti nešto više i drugačije kako bi izašlo na kraj sa ljudima i životom. Tako se u detetu razvija težnja za samoidealizacijom. Ono, gonjeno anksioznošću, zapostavlja ono što zaista jeste, pokušavajući da se poistoveti sa onim što bi moralo biti i što zamišlja da jeste. Ono napušta svoje pravo ja da bi prigrlilo svoje idealizovano ja. Ovim započinje neurotični proces koji čoveka odvlači sve dalje od njega samog, čineći ga sve slabijim, povredljivijim, sputanijim, uplašenijim.

Idealizovano ja je fantastično i nemoguće ga je ostvariti. Čovekovoj umišljenoj poredstavi o sebi se suprotstavlja surova realnost, sa svim ograničenjima koja nameće.

Međutim, čovek odbija da prizna ova ograničrenja jer idealizovano ja doživljava kao osnov i srž svog života, kao nešto bez čega se ne može, pa stoga odbacuje sve što bi ga moglo ugroziti. Umesto da se pomiri sa svojim ograničenjima i nesavršenostima, što doživljava kao opasnost koja ga ispunjava užasom, čovek postavlja neumerene zahteve svetu oko sebe, tražeći da njegova samoidealizacija bude priznata i potvrđena. Ovi zahtevi veoma često bivaju osujećeni. Mi možemo verovati da smo ne znam kako izuzetna bića, ali su ljudi to retko spremni da prihvate. A o drugim silama da i ne govorimo. Na primer, bolest ili katastrofa se ni najmanje ne obaziru na ono što mi o sebi mislimo. Osujećenje zahteva, koje postavlja svetu, čini čoveka razdražljivim i kivnim.

Ali, čovek ne postavlja zahteve samo svetu oko sebe. Pokušavajući da vlastito biće oblikuje u nemoguće savršenstvo, postavlja neumoljive zahteve i sebi samom, što Karen Hornaj naziva tiranijom unutrašnjih moram. U ime svog idealizovanog ja, čovek tiraniše sebe brojnim i raznovrsnim zahtevima.

"On mora da bude krajnje pošten, plemenit, razuman, pravičan, dostojanstven, hrabar, nesebičan. Mora da bude savršen ljubavnik, muž, učitelj. Mora da bude sposoban da izdrži sve, da voli svakog, da voli svoje roditelje, svoju ženu, svoju otadžbinu; ili, ne sme da se veže ni za šta i ni za koga, ništa ne sme da mu smeta, ne sme nikada da se oseća povređenim i mora uvek da bude ravnodušan i smiren. Mora uvek da uživa u životu ili uvek mora da bude iznad zadovoljstva i uživanja. Mora da bude spontan ili da uvek vlada svojim osećanjima. Morao bi da zna, razume i predvidi sve. Mora da bude kadar da za tili čas reši svaki svoj ili tuđi problem. Mora da bude sposoban da savlada svaku teškoću čim je uoči. Ne sme nikada da bude umoran ili bolestan. Mora uvek da bude u stanju da nađe posao. Mora da za jedan sat završi posao koji se može obaviti samo za dva ili tri sata." (Karen Hornaj "Neuroza i razvoj ličnosti").

I tako dalje, i tako dalje. Zahtevima prema sebi, koji nikada ne vode računa o stvarnim mogućnostima, nema kraja.

Umesto samopouzdanja, zasnovanog na pravom ja, čovek zahvaćen neurozom razvija neurotični ponos, zasnovanom na idealizovanom ja. Taj ponos je lažan jer ne počiva na čvrstim temeljima stvarnih mogućnosti i dostignuća ličnosti već na izmišljenim vrlinama idealizovanog ja. Zbog toga predstavlja krhku i veoma osetljivu tvorevinu, koja čoveka čini povredljivim i uplašenim. U čoveku se rađa intenzivan strah da će biti povređen ili srušen njegov neurotični ponos, ili da će drugi prozreti da nije ono što se predstavlja da jeste.

U kandžama neuroze, čovek je raspet između ja jesam i ja bih morao biti. Teži da potisne i previdi ono što zaista jeste, samoobmana je suština neuroze, ali je ta težnja osuđena na neuspeh. Kada se suoči sa činjenicom da nije ono što bi morao biti, njegov neurotični ponos se ruši i on pada u ponor samomržnje i samoprezira. Primoran da uvidi da nije savršeno i svemoguće biće, kakvim je sebe zamišljao, proglašava sebe ništavnim, bednim, nesposobnim stvorenjem.

U neurozi čovek se njiše između ponosa i samoprezira. Međutim, mi nikada nismo onako savršeni kao što to možda zamišljamo ali ni onako bedni i ništavni kao što nam se može učiniti. Samoprezir je veštačka posledica samoidelazacije.

Ljudi se razlikuju po načinima kojima pokušavaju da se izbave iz svoje bazične anksioznosti i po osobinama koje u sebi uzdižu. Ove pokušaje Karen Hornaj deli na tri osnovne grupe:

1. Ekspanzivno rešenje ili traženje moći;
2. Samonipodaštavajuće rešenje ili traženje ljubavi;
3. Povlačenje ili traženje slobode.

Ekspnazivni tip se kreće protiv ljudi. Pokušava da vlada ljudima i događajima. Teži da se nametne i istakne. Ceni moć iznad svega. Ističe i preuveličava svoje sposobnosti.

Samonipodaštavajući tip se kreće ka ljudima. Teži da se smanji i podredi. Oseća se slabim i bespomoćnim. Naglašava osećanja. Teži da se utopi u zaštitničku ljubav, za koju veruje da sve može rešiti.

Povučeni tip se okreće od ljudi. Teži da se drži po strani od ljudi i događaja kako bi tako pronašao svoj unutrašnji mir i slobodu koju doživljava kao negativnu, ne kao slobodu za nešto već kao slobodu od spoljnih pritisaka i prinuda. Uzdiže iznad svega samodovoljnost i nezavisnost.

Sve tri težnje mogu biti prirodan deo svake ličnosti ali ih neurotičnim čini njihov prinudni i kruti karakter, grčevitost kojom ih se neurotična ličnost drži kao nade u spas. I, naravno, samoidealizacija koja naglašavane osobine čini pre zamišljenim nego istinskim.

Za Hornajevu ličnost nije zbir osobina i simptoma već jedinstvena celina. Tako ni cilj terapije nije otklanjanje ovog ili onog simptoma već promena u osnovi ličnosti same. Suština te promene je napuštanje idealizovanog ja, kao siromašnog surogata, i prihvatanje pravog ja, kao živog jezgra naše egzistencije. Napuštanjem samoidealizacije, skupa sa unutrašnjom tiranijom, sputavanjima i samoprezirom koje sobom nosi, uklanjaju se prepreke istinskom razvoju. Cilj je da se čovek iznutra oslobodi kako bi bio kadar da razvije svoje mogućnosti.

Terapeutski proces je proces oslobađanja od iluzija. Stvar je u tome da dođemo do potisnute istine o sebi. Ovo je nemoguće postići svesnim naporom jer naša svest teži da drži po strani ono što ne želimo da znamo. Beg u samoidealizaciju, uostalom, nije racionalan već emocionalni proces.

Do istine o sebi dolazimo onda kada popusti svesna samokontrola - kroz slobodne asocijacije i tumačenje snova. Pritom je neophodno da istinu o sebi duboko emocionalno doživimo, da nas ona duboko potrese i protrese kako bi se postigao pravi terapeutski efekat.

Za razliku od mnogih psihoanalitičara, Karen Hornaj je verovala u mogućnost samoonalize pa je napisala i knjigu na tu temu.

Dela Karen Hornaj:

- Neurotična ličnost našeg doba (The Neurotic Personality of Our Time);
- Novi putevi psihoanalize (New Ways in Psychoanalysis);
- Samoanaliza (Self-Analysis);
- Naši unutrašnji konflikti (Our Inner Conflicts);
- Razmišljate li o psihoanalizi (Are You Considering Psychoanalysis);
- Neuroza i razvoj ličnosti - bitka za samoostvarenje (Neurosis and Human Growth: The Struggle Toward Self-Realization);
- Psihologija žene (Feminine Psychology);
- Poslednja predavanja (Final Lectures);
- Terapeutski proces: Eseji i predavanja (The Therapeutic Process: Essays and Lectures);
- Nepoznata Karen Hornaj: Eseji o polu, kulturi i psihonalazi (The Unknown Karen Horney: Essays on Gender, Culture, and Psychoanalysis).

Izvor

 Grupna psihodramska tehnika je kada ljudi u grupi(jedan izabrani radi)oživljavaju dogadjaje iz svog života menjajući negativno u rešavajuće-pozitivno.
 -Bio sam na par work shop-ova i mogu vam reći da je iskustvo koje sam poneo odande neprocenjivo. Bukvalno sam se najeo pozitivnih emocija 


E da, zaboravih.. Tehnika se zove Psihodrama.

 Bambina, jel možeš i ovo da uvrstiš u opise

Šta je telesna psihoterapija?    


Telesna psihoterapija je posebna grana psihoterapije u okviru glavne struje psihoterapije, koja ima dugu istoriju, obimnu literaturu i znanje bazirano na čvrstim teorijskim pozicijama.
Telesna psihoterapija se zasniva na različitim i eksplicitnim teorijama funkcionisanja duha i tela (mind-body)  koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog sistema interakcija izmedju tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji funkcionalno jedinstvo izmedju duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo ne znači samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe. Mnogi pristupi u psihoterapiji dotiču ovu oblast.Telesna psihoterpija je smatra fundamentalnom.

Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu, teoriji ličnosti, hipotezama o poreklu poremećaja i promena, kao i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i terapeutskim tehnikama koje se upotrebljavaju u terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo različitih i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije kao što ih ima u drugim granama psihoterapije.

Telesna psihoterapija je takodje i nauka koja se razvila u poslednjih sedamdeset godina na bazi rezultata istraživanja u biologiji, antropologiji, etiologiji, neurofiziologiji, razvojnoj psihologiji, neonatologiji, perinatalnim studijama i mnogim drugim disciplinama.
Ona postoji kao specifičan terapeutski pristup sa bogatom naučnom bazom na osnovu eksplicitne teorije. Izuzetno je širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika koje se upotrebljavaju u okviru telesne psihoterapije i neke od tih tehnika upotrebljenih na telu uključuju dodir, pokret i disanje. Stoga postoji veza sa nekim telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskm disciplinama, ali mada one mogu takodje uključivati dodir i pokret, one su veoma različite od telesne psihoterapije.
Telesna psihoterapija naglašava kontinuitet i duboku vezu u kojoj svi psiho-korporalni procesi doprinose, u ravnopravnom odnosu, organizaciji ličnosti. Nema hijerarhijskog odnosa izmedju duha i tela, izmedju psihe i some. Oboje su funkcionalni i sastavni delovi celine, kao i interaktivni aspekti te celine.
Definicija rada telesnog psihoterapeuta

1991 godine na Kongresu Telesnih psihoterapeuta u Lindau je prihvaćena ova definicija telesne psihoterapije:
Direktno i indirektno telesni psihoterapeut radi sa osobom (ličnošću) kao sa suštinskim utelovljenjem mentalnog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. On/ona potpomaže unutrašnje samoregulativne procese i tačnu percepciju spoljašnje realnosti. Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otuđenim delovima ličnosti da postanu osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.

Da bi mogao da potpomogne ovaj prelaz od otuđenja do celovitosti, telesni psihoterapeut treba da ima sledeće kvalitete:

1. Intuitivnu svesnost i intelektualno razumevanje zdravog ljudskog razvoja.
2. Znanje različitih šema nerezrešenih konflikata iz detinjstva sa njihovim specifičnim hroničnim rascepima u umu i telu.
3. Sposobnost da održi čvrst referentni okvir, osetljivost da se uoče razlike i sposobnost da se shvati međusobna povezanost:
a) Znakova u organizmu koji ukazuju na vegetativni tok, muskularnu hipertenziju i hipotenziju, energetske blokade, energetsku integracionu pulsaciju, i faze povećanog i prirodnog samoregulativnog funkcionisanja i:
b) Fenomena psihodinamskih procesa transfera, kontratransfera, projekcije, odbrambene regresije, kreativne regresije, i različitih vrsta otpora.


Definicija predmeta TP
Predmet TP je proučavanje interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. TP se fokusira na to kako telesni fenomeni mogu da poboljšaju sadašnje psihoterapeutsko znanje, tehnike i razumevanje.
U telesne fenomene spadaju mišicna aktivnost, disanje, položaj tela, mišićne tenzije, neverbalna komunikacija, itd. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.

Karakteristike telesnih psihoterapija    

Pošto se TP sastoji od više pristupa i škola, a diskusije o zajedničkoj teoriji za psihoterapiju nisu još završene u akademskim krugovima, izdvojićemo glavne zajedničke teorijske principe za sve moduse TP:
Teorija oklopljavanja: Polazi se od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rodjenja, u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porodjaja, jake tenzije koje prethode rodjenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili odsustva ljubavi, topline i razumevanja u okruženju ove će se traume ili spontano, prirodno razrešiti ili će se pojačati. Nerazrešene traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze, psihološke probleme ili disfunkcionalna ponašanja.

Za TP je zajedničko shvatanje da intervencija na somatskom nivou utiče na psihički nivo i obrnuto. Konkretno, somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi telesne svesnosti, dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni, spiritualni i kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u TP se sastoji od verbalne podrške klijenta zajedno sa nekim oblikom somatske intervencije. Ovakav udruženi rad pomaze i podstiče somatsko oslobadjanje koje je neophodno u kompletnom razrešavanju neuroza ili originalnih trauma i odbrambenih shema.

Ljudsko biće kao energetski sistem: postoje razlike medju pojedinim modalitetima TP u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno objašnjavati koncept životne energije da bi se razumelo telesno i psihičko iskustvo. Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska akupunktura, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću umesto apsolutnog poimanja prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo novu dimenziju - medjusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to ne samo na nivou fotona - čestice ili talasa, vec i u telu ljudskog bića. Ove nove paradigme, koje ukljucuju koncepte poput samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za fiziku i dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi TP sa kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade. Pojmovi poput bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama godina, kao npr. Ći energija u kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene medicine.

Holističko stanovište: TP prihvata opredeljenje humanisticke psihologije koja je odbacila Dekartov rascep ljudskog bića i i podržava stav da je čovek sinteza duše, tela i duha. Dakle, naglašava se povezanost uma i tela i insistira se na metodama koje podržavaju to jedinstvo. Uz to, prihvataju stav koji vodi poreklo još od Spinoze i, kasnije, Pijažea, po kome psihu čine odnosi izmedju organizma i njegove sredine. Te relacije simultano uključuju: a) mentalne reprezentacije, b) fiziološko uzbudjenje, c) komunikativni uticaj, d) feed-back mehanizam pomoću kojega se uči.

Dodir i neverbalna komunikacija: Dodir je od suštinskog značaja za TP teoriju i odvaja je od drugih teorija psihoterapije.   Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana ali novim(2004) rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg, dugim 20 godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga objašnjava kako oxitocin koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i lekoviti učinak.
Ranije je efikasnost dodira indirektno potvrdjena, odnosno, postoji mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter & Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji. U TP ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira na ličnost kao celinu a to znači da verbalna interakcija ima isti značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni izvori informacija i komunikacija.

Prihvata se stav da unutrašnji psiho-fiziološki mehanizam stvara komunikacijski akt i da on utiče na psihofiziologiju onih koji opažaju ponašanje. Ova pretpostavka je jedna od osnovnih i za transferni model koji predlaže psihoanaliza kao i za komunikacijski model sistemskog pristupa. Postoje istraživanja koja pokazuju kako neverbalno ponašanje pacijenata utiče na terapijski odnos. U njima je jasno opisana uključenost telesnih fenomena u psihoterapiji (navedeno delo Bonneta i Milleta).

Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast.

Puno je uradjeno na etici dodira. Cilj je bio – klijentova dobrobit i zaštita. Da se postavi sistem po kome će klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira a biti zaštićen od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog iskorišćavanja. Posle ogromnog broja diskusija u stručnim krugovima, pogotovo sa najpoznatijim psihoanalitičarima (da bi se ispravila greška u teoriji nastala zbog Frojdove nesposobnosti da zamisli topao neerotski dodir), niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali na domaćim kongresima), postavljen je sistem pravila koja su celu problematiku podvela pod kontrolu. Oformljeni etički komiteti u svakom Udruženju TP, pored ostalog, vode računa o pravilnoj primeni postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti. Na žalost, prostor nas ograničava da ovde prenesemo celi tekst etičkih principa dodira. Mogu samo da naglasim da je dobrobit i zaštita klijenta u prvom planu i da je napravljen seting za pravilno procesovanje dodira.

Biološki pristupi: biološki modeli su konzistentni i podržavaju stav TP o jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja su pokazala da je psihopatologija znatno povezana sa fiziološkim i biohemijskim fenomenima (ona su podstakla razvoj psihijatrijske farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da od antitela do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije do raspoloženja, od raspoloženja do ponašanja, od ponašanja do okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije nazad do biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj psihopatologije. Mnogo se psihoterapija razvilo iz saznanja da bi idealna terapija trebala da uključi i utiče na ceo taj ogromni sistem. Do danas, medjutim, nijedna od njih nije u stanju da svojim metodima upravlja celim sistemom. Svaka od njih je razvila metode za neke od krucijalnih aspekata nekolicine matrica unutar sistema sa nadom da će na taj način, dakle, posredno uticati na ceo sistem. TP pokusava da proširi domen uticanja uključivanjem ponašanja kao i uticajem ponašanja na:

a) fiziologiju
b) raspoloženje
c) svest
d) komunikacijske stavove.

• Modeli zdravlja: etički i praktično TP ne zastupa bilo koji od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj TP, u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti ili neuspešnih načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta uspešnog završetka terapije. To znači da se, uopšteno gledajući, konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o samome sebi i samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Medjutim, ovaj subjektivni doživljaj često prati i osvešćivanje klijentove istorije i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te istorije i njenih glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće zadovoljstvo svojim poslom, povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije i potencijala, dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima, snažniji osecaj selfa i samopouzdanja. Terapeut takodje može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta, adekvatnije savladjuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom, snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg životnog stila.

Izvor
 

Indikacije za TP    
Uopšte, što se tiče indikacija, sve vrste telesne psihoterapije naglašavaju holistički način mišljenja, tj. na sve psihičke probleme se gleda kao na posledicu karakternog i muskularnog oklopa u sklopu jedinstva duha i tela a u skladu sa tim jedinstvom i njegovim zakonitostima se pristupa tretmanu. (Zato je prevodjenje u dijagnostičke kategorije pomalo veštačko za telesnog terapeuta i ustupak konvencijama vrlo ograničene upotrebljivosti.)
Radi se sa razlicitim tipovima klijenata: psihološko-psihijatrijskim klijentima; granicnim, traumatizovanim i adiktivnim klijentima; klijentima sa psihosomatskim simptomima; svim tipovima psihoneurotičnih i karakterološki izmenjenih klijenata; sa tzv. “zdravim” klijentima koji žele da unaprede životne veštine, odnose, seksualnost, komunikacijske veštine ili psihosomatsko funkcionisanje.

Specifične grupe klijenata uključuju različite vrste umetnika, sportiste, decu, adolescente, povratnike sa hospitalnog lečenja, žrtve udesa i posttraumatskog stresnog poremećaja, alkoholičare i narkomane u apstinenciji i oporavku, ljude sa problemima telesne slike (poremećaj ishrane), itd.
Svaki od modaliteta TP se razlikuje od ostalih po nekim svojim specifičnostima koje ih čine više ili manje efikasnima u odnosu na različite tegobe klijenata. Tako su npr. neke metode indikovane za preterano oklopljene klijente (Biodinamika Gerde Boyesen ili Radix i sl.), dok su druge kontraindikovane za odredjene poremećaje (npr. duboka regresija u radu sa post traumatskim poremećajima). Samo se mali broj tehnika može koristiti kod svih klijenata - nego se obično čini izbor.

Iskustva pokazuju da se telesne psihoterapije mogu takodje vrlo uspešno kombinovati sa  verbalno orijentisanim psihoterapeutskim usmerenjima. Iznad svega, iskustvo nam pokazuje da su TP nezamenljive ako problem sa kojim se radi potiče sa preverbalnog stadijuma. Jer, kako direktno preverbalne fenomene tretirati verbalno ?
Uopšte se smatra da je TP dobro zasnovana i efikasna pomoć u slučajevima emocionalnih, mentalnih ili psiholoških problema, pogotovo tamo gde je u značajnoj meri uključeno telo, bilo da proces te osobe utiče na telo ili da se doživljava u telu ili rezultira u fizičkim ili psihosomatskim simptomima. TP se može upotrebiti bilo za otklanjanje simptoma ili da bi se steklo razumevanje procesa koji se odvija. TP je takodje dobar put za psihološki rast i emocionalno sazrevanje.
 

Izvor