prvo... za tebe znači... ne za sve ostale... za nekoga je izgubiti prijatelja i najobičnije 'raščupala mi je lutku'... za tebe, izjasnio si se, za mene možda isto, možda nešto treće... izgubljen prijatelj, ne mora biti u značenju zauvek izgubljenog prijatelja (daleko bilo smrt), ne za svakoga...
drugo... "neke stvari koje ti ne možeš da zamisliš", jer se za datu oblast ne zalažeš dovljno iz bilo kog razloga(ne želiš, ne zanima te, misliš da nisi talentovan itd..), što ne znači da ako bi se dobro potrudio, ne bi mogao isto što i taj neko a ti 'nikada nisi mogao da zamisliš'... dva dana, pet, deset... godinama, uz trud svi možemo biti jednaki u sposobnostima iz bilo koje oblasti... realno - mogu toliko, ali, realno, zašto ne bih mogla više?
"Sta je realno... realno je da je usrana situacija - usrana, da je teska bolest - teska bolest, da je izgubljena bitka - izgubljena bitka...
Ono sto je bitno je da covek shvati da usrana situacija nije bezizlazna, da teska bolest nije automatski i neizleciva, da izgubljena bitka ne znaci izgubljen rat." 
Realno, zaje*ano je, ali, opet realno - ne mora tako biti ako veruješ, ako se nadaš, ako - vratimo se na početak- misliš pozitivno... dok se, ne daj Bože ne dokaže suprotno...
i još jednom - realno- ubeđujemo se oko nečega što u oba slučaja vodi na isto

Ja i pricam iskljucivo iz svog ugla sve vreme.
U mom slucaju mnogo vode mora da protekne i stvari da se desi da bi nekog uopste smatrao i nazvao prijateljem.
Ne mora svako tako, ali za mene je to potpuno normalno, a koliko vidim i za one koje smatram prijateljima
Moj utisak je da gresis.
Ako uz trud svi mozemo biti jednaki u sposobnostima iz bilo koje oblasti, onda svi mozemo pevati kao Whitney Houston, igrati košarku kao Michael Jordan, percipirati prirodne odnose kao Nikola Tesla, igrati fudbal kao Pele, trčati kao Usain Bolt, igrati tenis kao Pete Sampras, plivati kao Michael Phelps ili pisati kao Ivo Andrić i sl.
Stotine hiljada ljudi zive zivot sa samo jednim ciljem, da budu bolji od tih ljudi i ma koliko se trudili, ma kakvu pomoc imali, to ne mogu.
Mozda ce neki od rekorda pasti, mozda ce se tu nesto promeniti, i neko u ovim stvarima preteci te ljude, jer u nekim stvarima to moze lako da se promeni, ali to nije direktno i jedno povezano sa vezbom i trudom ili željom.
Neko ko je visok 2.25 m ne moze nikad biti dobar sprinter, neko sa amputiranom nogom nikad ne moze biti Pele, neko sa prosecnom inteligencijom, nikad nece biti Tesla, neko ko ima 45 godina ne moze nikad nadvisiti nekog profesionalnog sportistu...
Tvojom logikom covek koji ima dovoljno vremena moze biti najbolji u svemu.
To nije tako, i covek u vezi toga treba da bude realan.
Ne moze svako biti najbolji prodavac na svetu, najbolji menadzer, najbolji pisac, najbolji fudbaler.
Postoji jako mali broj ljudi koji, ako sve urade kako treba, mogu da se primaknu tim visinama, a velika vecina njih, kao i drugih u necemu pogresi.

Ljudi vrlo cesto teze nerealnim stvarima...
To ne mora biti po svaku cenu lose, problem je kada to postane opsesija.
Najcrnji su primer ljudi koji teze stvarima koje jedne druge iskljucuju, a nema ih malo.

Zato kazem da covek treba da bude realan, da sebe i stvari oko sebe realno sagledava.

Ne ubedjujemo se... ja tebe nikad necu ubediti u ono sto ja pricam, kao ni ti mene u ono sto ti pricas... ali meni bar ova razmena misljenja deluje vrlo zanimljivo, stoga ne vidim neki razlog da to dozivljavamo kao nesto negativno

Pozitivne misli prizivaju pozitivne događaje ......NOT!

dzabe ta magnet situacija...probao sam bit izuzetno vesel, ne ljutiti se na ljude kad mi neshto loshe urade, kad mi se loshe neshto desi - sve sam to s mirom i opushteno prihvatao. Al to je samo pogorshalo situaciju, islo gore i gore, dok nije prevazislo granice......reko sam sebi, polje bit pesimista i bit u normalnim govnima, nego bit optimista s pomichnim dnom. Nema takva stvar kao privlachenje dogadjaja....jednostavno to je od osobe do osobe. Mi ne kontrolishemo sudbinu...

Ne kontrolišeš sudbinu Džu, ali kontrolišeš sebe... Težak život ćeš učiniti još težim ako jadikuješ nad svojom 'sudbinom'...
SF... tačno, ne ubeđujemo se - razmenjujemo mišljenje, ok... svako iz svog ugla, niko nije ni naglasio da je bilo šta negativno u tome, samo vidim da pričamo o sličnom na dva potpuno različita načina, i ja kao i ti iznosim sliku iz svog ugla što tebe opet navodi da naglašavaš reči i počinješ sa 'prvo' 'drugo' 'treće'... pritom se koristeći krajnostima... Ja ne mogu da ti odgovorim zašto Nenad Radaković, mlad, talentovan teniser nikada neće biti kao Pit Sampras, Agasi ili neko treći, isto tako da sam od svoje druge godine grlila mikrofon, da sam otkrila taj talenat, imala dobru podršku i nekog da me forsira, pevala i u kupatilu i u snu, ko kaže da ne bih možda bila bolja od Vitni? To nikad neću saznati... Govorim o nekim osnovnim, svakodnevnim, naizgled teškim a nekome realno teškim situacijama, kao što je primer koji sam navela za prijateljstvo ili peticu iz matematike, ili čitanje Ane Karenjine, bilo šta slično... pa i što je Džuksi naveo 'u govnima sam, ako jesam daj da budem pesimista da makar znam zašto jesam'  neispravno.... Nailazim na klinca koji me gotovo moli - "godina mi zavisi od te ocene da l' ću pasti, imam desetak dana da prepričam dve lektire i tri peme, molim te, možeš, padam godinu, ubiće me moji..." Dan pre nego što treba da preda rad opet se javlja... reko' 'čekaj, a što ti nisi to pročitao za ovih desetak dana i prepričao...' 'joj, teško meni.. bla, bla....svet se ruši...' Ako se ruši, potrudi se, možeš, u stanju si, ako mogu ja što ne možeš ti? Ili bilo ko drugi...     

Potpisujem i ja sam nesto slicno radio...

ajoj.. pa nećeš ti stvoriti sebi svet na dlanu ako pomisliš na svet sklupčan u tvojoj šaci.... ali, da se potrudiš da delove tog sveta dograbiš svojim rukama verujući da može nešto da se učini svakako je bolje (možda i uspeš) nego sedeti skrštenih ruku i prihvatiti da su prazne i da će uvek ostati prazne jer 'surova je to sudbina okrutna'          

Navika. Losa. Jebiga.
Ja ne govorim, jer smatram da takve stvari nisu problem.
Dakle primer... 10 dana do kraja godine... kec iz srpskog...
Doziveti da imas keca iz srpskog, pa i kod najgoreg profesora, je svojevrsna sramota.
Dobiti sansu, imati dovoljno vremena da nesto uradis, a to ne uraditi je kretenizam.

Taj sto kuka nije pesimista sto prica kako je u problemu... ne... on je optimista, jer samo optimista u takvoj situaciji prica o tome i nada se da ce se samo od sebe resiti.
Njegov problem nije ni to sto ce mu ostati kec, ni to sto ce ga roditelji olesiti od batina, niti bilo sta od slicnih stvari...
Nesto drugo je u pitanju...
Njegov problem je to sto je idiot.
To je neodgovornost prema zivotu, nema veze sa optimizmom i pesimizmom, pozitivnim ili negativnim pogledom na stvarnost. Od izama, to samo sa idiotizmom ima veze.

Ja navodim ekstreme zato sto stvari poput primera koji si navela smatram beznacajnim u smislu da covek koji nije u stanju da to resi, ne treba da trosi kiseonik ostalima.
Sve sto je preterano nije dobro, pa tako ni preterano pozitivno ili negativno gledanje na stvari...
Ali... ako je umereno i razumno, ja zaista ne vidim nikakvu prednost pozitivnog u odnosu na negativno.

Moj ugao i odvlacenje price u ekstreme je tu jer ne znam mnogo primera ljudi koji su u stanju da gledaju realno (opet to realno), pa da ciljevi budu dostizni.
Da objasnim...

Ceo dan danas sam pod utiskom recenice iz jedne od susednih tema:
Najbolji način da uspete je da kopirate uspešne, samo shvatite šta su oni tačno radili, uradite isto to i postignete iste rezultate.

Ta recenica je klasican bullshit iz nekog motivacionog govora ili predavanja...
E sad... problem sa vecinom ljudi je sto ne koriste mozak, vec uglavnom samo ruke i noge...
Oni koji odslusaju govor i ureze im se nesto ovako, obicno ne razmisle nego slepo slede, i slepacki se razocaraju.
Oni koji koriste mozak, a odslusali su ili procitali, mogu dobiti zanimljive ideje, formulacije za neke svoje misli i slicno i to je ok.
Problem je sto ljudi ne traze to, oni traze instant resenja...

Ne postoji instant resenje za ozbiljan i komplikovan problem...
Imati 10 dana, ne uraditi posao za koji treba 3, a sve vreme kukati - to nije problem.
Imati 10 dana, imati posao od 20 dana, ozbiljno pokusati i zamalo omanuti - to jeste problem.
Imati 10 dana, imati posao od 20 dana, ozbiljno pokusati i zamalo uspeti - to je resen problem.

Kad covek zacrtava cilj ili trazi idola ne trazi ga medju sebi slicnima, trazi ga medju velikima...
Klinci koji treniraju kosarku traze kosarkaske bogove, mladi naucnici teze onome sto su postigle neke velicine iz proslosti i sl.

Ako mnogo ocekujes - ocekujete mnogo razocarenja.
Ako nista ne ocekujes, ali se nadas - razocaraces se znacajno manje, a mozes postici dosta.

Opet... kada bi ljudi znali da budu umereni... super...
Ne znaju.

E dobro, lepo si ti sve to ispričao, i ja se slažem... Ali...
Pre svega, svako ima pravo na kiseonik    pogledaj samo na forumu koliko je „teško meni bezizlanih situacija“... je li to razlog da ih udaljiš sa foruma ili ne daj bože zabraniš im da dišu? Njima je tako, ne mora tebi da bude... jesmo li ti, ja, neko prosečan, ovim ’nedostižnima’ osobe koje džaba ’troše kiseonik’ jer ne znamo da udaramo lopticu i sl.? Nemoj tako.... 
Dalje... Vidim ja da se vodiš nečim drugim a ne samom poentom ove teme....   
Kad već ti objašnjavaš, da objasnim i ja... : )
Ceo dan si pod utiskom pomenute rečenice, no ovde se ne govori o uspešnosti, kako biti slavan, kako se podići u zvezde i slično,  već o pozitivnom stavu u bilo kakvoj i bilo kojoj situaciji... Čini mi se čak da je u prvom postu takođe dat neki školski primer....
Mi smo istu žvaku razvukli i žvaćemo je sa dve različite strane, dok se ne sudarimo negde na sredini.
Ja se apsolutno slažem sa svime što si naveo, no, ipak smatram, (ako ćemo već u krajnosti) da niko nije dovoljno lud da čini iste poteze, napravi isti korak, isti stav dok vrši nuždu, da isto diše kao neko ’uspešan’ kako bi uspeo u njegovom kopiranju što bi za cilj imalo isti uspeh... Ne. To je opet neki tek pomenutu primer za koji ne verujem da bilo ko sledi... da, kako kažeš u vidu ideje, ali bukvalno, sumnjam... evo, ja, koja se često koristim tuđim rečenicama, nekad me vode kroz život, nikad neću bukvalno shvatiti primera radi „ko drugome jamu kopa...“ - a sad me ubedi da postoji osoba koja u toj rečenici zaista vidi sebe kako fizikališe ne bi li iskopao jamu za drugoga....
„Opet... kada bi ljudi znali da budu umereni... super...
Ne znaju.“
Ne znaju....
I o čemu pričamo?  Kako postati slavan....
Ne... pričamo o pozitivnom stavu... uhvatio si se moje ’realnosti’ iz prvog posta ko pijan plota i obrnuo je načisto.... Svi znamo ko smo i šta smo i kakve su nam mogućnosti, čime se bavimo, čime možemo da se bavimo, za šta smo spremni, sposobni (neki i ne znaju doduše) i talentovani...
Da svi krenemo od nule, iste škole, isti treninzi, ista finansijska i moralna podrška, ista iskustva da nas vode kroz život, isti talenat, uspeh bi se video samo na osnovu jednog – pozitivnog i negativnog stava.... dok govoriš sebi ’mogu’ moći ćeš...kad prestaneš govoriti sebi da možeš više nećeš moći... Ali, pošto nismo svi isti, i sadržaj naših glava je različit, različita su nam iskustva, različita nam je snaga, dakle, samo zbog toga ja navodim primere iz svakodnevnice koji tebi jesu smešni, ali dešavaju se, često, i prečesto.... Milion puta sam prevrnula očima na neki tuđ ’problem’ i ko zna koliko puta  rekla ’ok.. uradi to i to’, taj neko, nije, jednostavno nije u stanju to da uradi, ne zato što ne može već samo i jedino zato što ne veruje da može...
I sve ovo govorim samo iz razloga što sam se i sama nalazila u stanju mnogo, mnogo gorem nego što sam mogla i zamisliti, ili čula od ovog ili onog, i iz istog izašla tako što sam ga potisnula na neko vreme dok ne vidim najbolje moguće rešenje i okrenula se nekim vedrim stvarima koje su me ispunjavale, samim tim sakupila dovoljno vedrine u sebi da se suočim sa onim što me je, da kažem, zadesilo. Pregazila sam preko nečega, zaboravila ružno, okrenula se lepom, izvukla šta je najbolje za mene, što neće ugroziti druge i jedino tako uspela da vratim sve na svoje mesto... Mogla sam sedeti i plakati, govoriti da je kraj, mogla sam se ne truditi da bilo šta promenim, mogla sam okrenuti leđa životu, povući se u sebe i govoriti kako izlaza nema... Nisam to uradila jer mi je kvrcnulo u glavi i jer je postojalo to svetlo na kraju tunela, a da sam prihvatila mrak, verovatno, i sigurno bih i danas bila u istom...
Elem... ima ona priča o detetu pesimisti i detetu optimisti.. i kad god 'zaškripi' ja se nje setim i sa osmehom nastavim gde sam se ukopala : )

Ja nisam rekao da bih nekome oduzeo pravo da trosi kiseonik, samo sam konstatovao da ne bi trebao da ga trosi...
Postoje ljudi koji nisu sposobni da urade odredjene stvari koje su normalne, jednostavne, prirodne za vecinu.. takvih je jako malo, ali postoje...
Ogromna vecina je prosto previse lenja, i previse veruje da ce ih neko drugi izvuci iz problema ili ce se ljudi sazaliti i sl.

I u osnovnoj i u srednjoj sam imao primere i jednih i drugih i nikada ona deca koja su prosto bila "sporija" nisu ispastala.
Covek treba da se potrudi najbolje sto moze, i ako je to tako, maltene niko nece zameriti kakav god ishod da bude.

A sto se uspeha tice... on je relativan... i najveci put pocinje prvim korakom...
Mozda nece doslovno shvatiti kopanje jame, ali ce posle govora u kome je predavac pricao o tome kako se treba izboriti za posao, dobiti otkaz jer ce pokusati nesto sto je nekom uspelo...
Znam nekoliko takvih primera u poslednjih nekoliko godina, kao posledica previse "popular psychology" usavrsavanja i gledanja filmova...

Seti se Dafine i Jezde... Ljudi, u principu, ne razmisljaju. Lako ce poverovati u svaku glupost, ako im na povrsan prvi pogled deluje moguce. I ne uce na lekcijama.

u pravu si... slažem se u potpunosti