Евроатлантски јаничари и мајка Србија

Пише: Бранко Радун   
20 новембар 2011

На политичкој сцени Србије се појавио ново-стари покрет састављен од ЛДП Чеде Јовановића и пропалог СПО-а Вука Драшковића (уз још неке маргиналце и „уметнике“ који их подржавају). Oни су под паролом Преокрет понудили у јаснијој форми оно што су и до сада нудили – захтев за напуштање Косова и за коначном капитулацијом зарад више него мизерне користи – статуса кандидата (вероватно „без датума“). Наш би народ рекао – продали веру за вечеру.

Свако је у овој промоцији евроатлантске политичке наказе добио нешто: запад је добио чисто колаборационистичку политичку опцију, ова политичка булумента повод да се окупе коначно заједно сви они који су за капитулацију, са надом да ће заједно имати више од цензуса. Затим ту је власт оличена у председнику Тадићу и министру Јеремићу добила повод да мало медијски демонстритра свој „патриотизам“, тако што ће рећи, али само рећи, да они ипак не одустају од Косова. Тек да уберу који поен код наивне јавности пред изборе. Свако је добио нешто, наравно сви осим народа и државе.

Оно чиме желимо да се бавимо у овом тексту није тек политичка анализа и критика дефетизма и капитуланства, већ и дубљи корени политичког и културолошког конвертитства. Откуд тај својеврсни „стокхолмски синдром“ – спремности да се део елите идентификује са непријатељем. На жалост она има своју вековну историјску традицију и најасније се огледа у конвертитству, преверавању и јаничарству.

Овде можемо да направимо дигресију и сетимо се песме „Јаничар“ у извођењу Цунета Гојковића култна српска песма која деценијама успева да гане срца и оних који не важе за слабиће. Шта је то у тој песми што успева да погоди ону фреквенцију на којој престају поделе на леве и десне, на модернисте и традиционалисте и која изазива снажне емоције код многих па чак и успева да измами сузе? Култна песма говори о ратнику који је палио село где је рођен ни не знајући за то. На огњишту пусте куће плакала је једна стара жена а на њу је дигао сабљу „ратник који хара“ – јаничар. Стара жена му говори „не дижи на ме руку сине, ако своје јаде знадеш, мајка сам ти јер препознах изнад усне младеж“. Затим с коња сјаха „млад јаничар, баци сабљу дизгин пусти, мајка хтеде нешто рећи али не изусти“. Затим следи рефрен који све објашњава: „сина мајци из наручја отео је зулумћар, сада куне своју судбу што је јаничар“.

Ово јесте једна потресна прича о једној могућој српској судбини у времену турске окупације Балкана. Заиста би драматична и трагична сцена сусрета сина јаничара и старе мајке могла послужити као окосница доброг историјског романа или филмског сценарија шекспировске снаге. Тешко да неко може бити равнодушан на овакву сцену сусрета мајке и сина, па је природно што она делује и на оне којима иначе много не значи српска историја и традиција. Без обзира да ли се слушалац песме идентификује са несрећном старом мајком или можда са сином који „куне своју судбу што је јаничар“ осетиће у себи заиста немоћ појединца у историјским судбинским вртлозима на брдовитом Балкану.

Но нама овде није толико значајан ниво личне драматике «сусрета» мајке и сина већ више историјски контекст који је цео један народ довео у њихову позицију. Да би се то разумело потребно је присетити се ко су били јаничари. Јаничари су вековима представљали турске елитне јединице („нове јединице“) који су биле и султанова гарда. Ове јединице су састављене од дечака који су насилно одузети родитељима у институцији „крвавог данка“. Врло често су то била деца хришћанских родитеља, отета од родитеља са рубних подручја турског царства са циљем да се направи верна војска и класа администратора над покореним народима. Простор под контролом османлија се ширио а тиме је расла потреба за новим људима у војсци и администрацији над окупираним територијама, као и ради даљег ширења власти Султана. Нама најпознатији јаничар је био Мехмед Паша Соколовић који је у једном моменту у име султана водио османско царство.

Рачуна се да је за неколико векова „сакупљено“ 200 – 300.000 дечака у име данка у крви. Обично су дечаци имали мање од десет година иако су и старији били одвођени на вишегодишњу „едукацију“ у султанову палату или турским породицама. Одвођен је сваки десети или четрнаести дечак у одређеној заједници. Образовање је трајало од 3 до 7 година током којег су се дечаци учили отоманском начину живота и уводили у нову веру. Они талентованији су пролазили и обуку која је трајала и 14 година и они су били резервоар османлијске елите у вековима када је царство било моћно. Систем је био тако постављен да се младим јаничарима отварала шанса за каријеру, иако су ретко долазили на позиције кључних носилаца власти.
                                                                                                                                                         
Оно што је нама значајно је да се прича о „јаничарима“ понавља на нов начин и у савременим условима. После епохе турских јаничара и мимо њих Срби су преживели слична насилна одрођавања која су имала за последицу одвајања делова нашег народа од своје матице. Но на жалост не само да се то дешавало већ су „јаничари“ других вера и идеологија били и најагресивнији мрзитељи народа из кога су проистекли. Српска трагична судбина је препуна примера у којима они који су „сакупљени“ на мање или више насилан начин, следећи конвертитску психологију, постају припадници других вера и нација и тако и најљући непријатељи народа из кога потичу. Тако су „бивши Срби свих вера и идеологија“ постајали „већи католици од папе“ и готово по правилу највећи антисрби. Велики део данашње србофобије на Балкану потиче управо од тих бивших Срба.

Данас је стасала нова генерација јаничара – јаничари глобализма. Они су попут своји „предака“ прошли „обуку“ у којој су прихватили туђе обичаје, уверења и тиме се одрекли своје традиције па неретко и националног идентитета. Систем талентовану децу кроз идеологизовано образовање и медије «преваспитава» те укључују у глобалистички поредал који им нуди каријеру и перспективу, наравно под условом да се одрекну темеља своје традиције и порекла или барем да га потисну на маргину живота. Од њих се настоји формирати нова административна, економска и културна елита која глобалним господарима омогућава ефикасну и трајнију контролу овог простора. Они на први поглед припадају народу из кога потичу, али се у себи не осећају његовим делом. Обичаји и начин живота им се разликује, они су странци у својој земљи. Но на жалост иду и корак даље – јер то отуђење рађа презир према «свом» народу, као и спремност да др узме активно учешће у нападима на њега. Опет се понавља архетипска сцена - „јаничари“ дижу своју руку на „мајку“ која их је родила. Евроатлански јаничари се нису само отуђили од свог народа и његове традиције већ и што из интереса, што из уверења раде против његових витaлних интереса, па чак помажу непријатељима који му угрожавају опстанак.

Као и она стара мајка из песме „Јаничар“ и Србија као да говори овим припадницима Антисрбије (никако то није Друга Србија како се они лажно представљају) да не дижу руку на њу, да јој не носе пропаст, јер су и они њена деца, иако тога они нису свесни или не желе да буду свесни. Због тога та песма има велики симболички и емоционални набој, без обзира да ли су га слушапци у пуној мери свесни.

Трагедија народа који кроз векове има мученичку судбину и кога империјалне силе, религије и идеологије на нарочитом страшћу покушавају да отму и преобрате се и данас наставља кроз процесе европеизације и глобализације. На наше очи кроз деловање школа, медија, мода и нво сектора стасавају нове генерације јаничара. Године „образовања“ у туђинским идејама и начину живота као и каријера у империјалним структурама им деформише свест и гуши савест. Они у толикој мери постају странци сопственом народу, без обзира што говоре српски и имају српска имена, да апели „старе мајке“ – Србије која их је препознала као своју децу немају за сада одјек у њиховим срцима и умовима. Нема ту преокрета.

Њихова су срца очигледно је тврђа и отуђенија него што је то било срце јаничара који је сјахао са коња и бацио сабљу на земљу. Он је доживео катарзу спознајући да је његов живот до тада био погрешан и да „куне своју судбину“ јер је био непријатељ народа из кога потичу. Србија би кренула напред ако би се већи број припадника евроатлантских јаничара суочио са самим собом и освестио, те „бацио сабљу“ коју је дигао на своју стару мајку - „ако своје јаде знаду“. То је прави егзистенцијални преокрет који би заиста превредновао све вредности и донео нови дах слободе, а не оно што се потура као «Преокрет» у коме имамо само жалосни континуитет конвертитске, капитулантске и јаничарске «традиције» које нас воде у постмодерно ропство.



 
Кладенац: Фонд стратешке културе, Москва