Žene koje žive sa svojom mentalnom bolešću

Gotovo svaka četvrta osoba u nekom periodu svog žovota suoči sa ozbiljnijim psihičkim problemima koji zahtevaju privremenu ili trajnu terapiju. Ipak, mentalna oboljenja još uvek izazivaju strah najbližih ili nerazumevanje okoline. Upoznajte žene čiji su životi narušeni poslednjim zdravstvenim tabuom u ovog veka

Broj mentalno obolelih u poslednjih nekoliko decenija rapidno se povećava - statistike pokazuju da svake godine čak 25% ljudi biva izloženo nekom ozbiljnijem psihičkom poremećaju. Sve veći stepen otvorenosti, prvenstveno javnih ličnosti koje govore o svom privatnom životu ne zaobilazeći ni mentalne probleme, učinio je da se o takvim temama više priča. Istovremeno dešavaju se revolucionarne promene: psihijatri i psiholozi neprekidno tragaju za dopunama klasične terapije u vidu psihoterapije, odgovarajuće ishrane, fizičkih aktivnosti i alternativne medicine.

Dakle, ko je pod najvećim rizikom da mentalno oboli? Za početak, eksperti tvrde da je uverenje da su neispunjene, neostvarene osobe i gubitnici najskloniji depresiji, potpuno pogrešno. Gotovo svi koji pate od depresije su "bolesno" ambiciozni, žele da budu najbolji u svemu, važni i simpatični svima. To su, takođe, ljudi sa izraženom potrebom za savršenstvom, a sve ove osobine, u kombinaciji sa narušenim samopouzdanjem, čine tipičan profil depresivne osobe.
Kokain, marihuana i alkohol dokazani su "okidači" depresije i drugih mentalnih problema. Na svu sreću, danas ljudi brže traže pomoć, uz manju dozu neugodnosti, nego što su na to bili spremni predstavnici prethodnih generacija. To znači da lečenje započinje ranije, pa je zato i efikasnije. No, i pored toga što su danas ljudi spremniji da govore o svojom problemima, i da se obrate za pomoć stručnjaku, jedna barijera ipak ostaje nepremostiva. Osim ako sami niste doživeli neki mentalni problem, ili se to desilo nekom iz vaše najbliže okoline, apsolutno je nemoguće da shvatite kakav je to osećaj. Četiri žene otkrivaju nam svoja iskustva i objašnjavaju kako su naučile da žive sa svojim problemima.

"Spasla me je grupna terapija"
Ime Sanja H., 25
Bolest Granični poremećaj ličnosti
Lečenje Boravak u rehabilitacionoj ustanovi

"Na početku su svi mislili da sam problematično, 'teško' dete. Od svoje 15 godine bila sam hiperosetljiva i depresivna, preokupirana razmišljanjem o suštini života i smrti. Nisam mogla da se usredsredim na bilo šta drugo. Svakodnevni život delovao mi je besmislen. U 16. godini, mama me je odvela kod lekara koji mi je prepisao sedative i uputio me psihijatru. Na nesreću, psihijatar nije smatrao da se radi o mentalnom problemu, rekao mi je da svi ljudi brinu zbog istih pitanja. Bilo me je sramota i osećala sam se frustriranom. Ipak, nastavila sam da se borim sa svojim mračnim mislima i uspela sam da završim srednju školu.
U emotivnom smislu, imala sam utisak da se 'razlivam' na sve strane. Bilo mi je teško da razgraničim važne od nevažnih, trivijalnih stvari. Konačno, lekar opšte prakse uputio me je kliničkom psihijatru koji je prepoznao simptome i zadržao me na lečenju. Godinu dana sam boravila u ustanovi za lečenje mentalnih poremećaja, što je bio najteži period u mom životu. Ipak, svakodnevna grupna terapija promenila mi je život. Posmatranje ljudi koji se ponašaju isto kao ja, kao i uočavanje posledica takvog ponašanja, pomoglo mi je da shvatim svoje stanje i nateralo me da nešto promenim. Tokom terapije prestala sam da uzimam antidepresive i konačno sam počela da kontrolišem svoje ponašanje. Iako se, s vremena na vreme, još uvek osećam usamljeno i izolovano od ostatka sveta, zahvaljujući posetama psihoterapeutu (jednom nedeljno) sposobnija sam da regulišem svoje misli. Ako ništa drugo, više me ne plaše. Trenutno završavam fakultet i honorarno radim kao prevodilac. Konačno, počela sam da uživam u životu, što je za mene teškom mukom stečeno osećanje!"

Šta je granični poremećaj ličnosti? Osnovna karakteristika ovog poremećaja je nesposobnost da se kontrolišu emocije, zbog čega oboleli doživljava ekstremne promene raspoloženja. Procenjuje se da od ovog poremećaja pati oko 2% stanovništva a okolina to dovodi u vezu sa impulsivnim, nepredvidivim ponašanjem. Suicidni porivi takođe su čest simptom ovog poremećaja.
Konvencionalna terapija Grupna ili individualna terapija prvi je korak, mada se često, i to u zavisnosti od simptoma, prepisuju i odgovarajući medikamenti.
Alternativne terapije U poslednje vreme, bihejvioralna terapija (BT) daje takođe pozitivne rezultate. Ovaj metod lečenja zasniva se na teoriji da oboleli od graničnog poremećaja ličnosti preterano reaguju i na nizak nivo stresa. BT nalaže sticanje sposobnosti za korigovanje ponašanja putem intenzivne terapije.

"Mrzela sam svoju bebu!"
Ime Milena V., 40.
Bolest Postnatalna depresija
Lečenje Psihološko savetovanje i antidepresivi

"Bila sam veoma uzbuđena zbog svoje trudnoće, jer sam odavno izgubila nadu da ću ikada postati majka. Neprekidno sam čitala literaturu o trudnoći i usput sa svojim mužem planirala kupovinu kuće. A onda se desilo nešto nezamislivo! Brak mi se raspao, baš kao i moj život. Otišla sam u porodilište prestrašena. Porođaj je trajao trinaest sati i izveden je uz epiziotomiju i forceps. Bila sam iscrpljena i obuzeta sopstvenom nesrećom, pa nisam mogla da se staram o svojoj kćerki Tamari. Svaki put kada bi se ona probudila, pozivala sam sestru da je odnese od mene. Osećala sam se loše, za razliku od ostalih majki koje su u ležale sa mnom u sobi.
Kada sam se sa bebom vratila kod roditelja, noćima nisam mogla da spavam. Zapravo, budila sam se zbog napada panike zamišljajući da se Tamara davi ili da podleće pod točkove automobila. Nisam mogla da je dojim, kupam niti da je prepovijam. Skrivala sam se u drugoj sobi svaki put kada bi neko došao da je vidi. Jednom rečju, mrzela sam svoje dete zato što se rodilo! Konačno, shvatajući da se radi o ozbiljnom problemu, zatražila sam pomoć lekara. Prepisao mi je antidepresive, prvo jednu vrstu, a potom i drugu vrstu.
Napokon, moja porodica je čula za ženu psihijatra, koja se bavila isključivo takvom vrstom poremećaja, i odveli su me kod nje. Ona mi je promenila terapiju i uputila me na kognitivno bihejvioralnu terapiju (KBT). Nakon šest nedelja, situacija se znatno poboljšala. Počela sam da prihvatam činjenicu da sam postala majka. Iako sam često umorna, obožavam svoju Tamaru i uživam u svakom trenutku provedenom sa njom. Još uvek imam loših dana, ali se trudim da ih što pre zaboravim, kao i da ne budem previše stroga prema sebi. Vratila sam se na posao - radim kao psiholog istraživač na univerzitetu - i planiram da svoj budući rad posvetim lečenju postnatalne depresije.
Šta je postnatalna depresija? Ova vrsta depresija može da se manifestuje i tokom trudnoće, ali najčešće se javlja u prvih mesec dana posle porođaja (pa sve do šestog meseca). Statistike kažu da od nje pati oko 13% novopečenih majki, a simptomi su slični onima koji karakterišu klasičnu depresiju. Ipak, žene koje pate od postnatalne depresije osećaju i krivicu zbog nesposobnosti da brinu o svojoj bebi.
Konvencionalna terapija Postnatalna depresija može kratko da traje i, u tom slučaju, nije potrebna terapija. U drugim slučajevima, primenjuje se kombinacija antidepresiva, psihoterapije ili KBT-a.
Alternativne terapije Vežbe joge i meditacija mogu da pomognu u regulisanju raspoloženja i sna a u slučajevima blaže depresije fizička aktivnost je izuzetno efikasna.

"Kada sam u maničnoj fazi, zamišljam da sam bog!"
Ime Spomenka A., 33.
Bolest Bipolarni poremećaj
Lečenje Medikamneti i fleksibilno radno vreme

"Faza depresivnosti je užasna. Moje samopouzdanje nestaje i nemam ni trunke energije. Kada sam u maničnoj fazi, dešava se suprotno. Osećam se poput boga i verujem da mogu sve. Iako nemam dovoljno novca, tada besomučno kupujem, i tako pravim ogromne dugove. Zbog bolesti sam bila neumerena u piću tokom svojih dvadesetih. Sada verujem da je to bio moj način samolečenja, jer sam pod dejstvom alkohola postajala društvenija, a u maničnoj fazi opuštenija.
Pre tri godine, nakon raskida emotivne veze, obratila sam se lekaru. Najpre mi je prepisao antidepresive i poslao me je drugom specijalisti. Konačno, postavljena je i prava dijagnoza - bipolarni poremećaj. Osetila sam veliko olakšanje. Imala sam 31. godinu i dugo sam bila bolesna, ali bez dijagnoze. Zapravo, sećam se da sam se loše osećala i kao sedmogodišnja devojčica, koja često nije želela da napusti svoju sobu. Konačno, saznala sam pravo ime svog stanja.
Sada uzimam antidepresive, a tokom maničnih perioda i medikamente za stabilizaciju raspoloženja, koji ublažavaju simptome bolesti i omogućavaju mi da normalno funkcionišem. Moj poslodavac je pokazao mnogo razumevanja za moje stanje i složio se da radim četri dana u nedelji, jer se ponedeljkom najgore osećam. Bipolarni poremećaj obeležio je moj život od najranijih dana. Međutim, pronašla sam način da se izborim sa njim."
Šta je bipolarni poremećaj? Ovaj mentalni poremećaj, koji se ponekada naziva i manično-depresivna psihoza, karakterišu naizmenične faze manije i depresije. Ove promene mogu da se odigraju, kako tokom istog dana, tako i u istoj godini. Neki oboleli iskuse i psihotične simptome kao što su halucinacije i sumaute ideje, koje se javljaju i u maničnoj i u depresivnoj fazi.
Konvencionalna terapija Terapija medikamentima je najčešće rešenje - kombinacija antidepresiva i lekova koji stabilizuju raspoloženje. U najvećem broju slučajeva, primenjuje se i psihoterapija.
Alternativne terapije Psihoterapija i farmakoterapiju su pre komplementarne nego alternativne, jer se primenjuju kao dopuna osnovnoj terapiji. Redovna fizička aktivnost i adekvatna ishrana takođe mogu da pomognu.

"Zlostavljali su me glasovi u glavi!"
Ime Anita B., 32
Bolest Shizofrenija
Rešenje Psihijatrijsko lečenje a potom materinstvo

"Svi ljudi čuju unutrašnje glasove. Obično se radi o sopstvenom glasu koji nas kritikuje ili teši kada smo neraspoloženi. Kada sam prvi put čula glasove, bila je to naglašena verzija mog glasa, koji mi je optužujućim tonom govorio da sam beskorisna, ružna i da ne zaslužujem da me iko voli. U toj fazi života bila sam na obuci za medicinsku sestru na psihijatriji i nisam želela da prepoznam simptome. Još uvek sam bila depresivna zbog smrti oca i uzimala sam antidepresive, ali glasovi su ubrzo postali bučniji i teško mi je bilo da ih ignorišem. Takođe, čula sam i muškarce i žene.
Jedne noći, dok sam sedela s društvom u jednom kafiću, bila sam ubeđena da svi uzvikuju uvrede na moj račun. Sada znam da sam halucinirala. Smeštena sam na psihijatrijsko odeljenje, ali shizofrenija je dijagnostikovana tek nekoliko meseci kasnije. Srce mi se spustilo u pete kada mi je lekar saopštio ovu vest. Ipak, od tog trenutka, moj život se drastično poboljšao, naravno, uz adekvatno lečenje. Upoznala sam svog supruga tokom terapije na klinici, na kojoj je i on bio lečen. Uzimala sam mnogo lekova, ali kada smo se venčali, i odlučili da pokušamo da dobijemo dete, odlučila sam da ih redukujem. Pod kontrolom psihijatra, pila sam samo jedan antidepresiv i jedan antipsihotik dnevno i, za divno čudo, moje stanje se nije pogoršalo. Istog dana kada sam otkrila da sam trudna, potpuno sam izbacila lekove. Naš sin je rođen kao savršeno zdrava beba (sada je to prelep šestogodišnjak!), a ja više nikada nisam uzela nijednu tabletu! Ono što shizofreničaru niko nikada ne kaže jeste da se od 25% do 50% obolelih potpuno oporavi. Ja sam jedan od tih srećnika!
Šta je shizofrenija? Od ovog psihičkog oboljenja pati oko 1% populacije. Okidač je neka trauma, a bolest se najčešće ispoljava u ranim zrelim godinama. U tipične simptome spadaju unutrašnji glasovi, vizuelne halucinacije, sumanute ideje i registrovanje čudnih mirisa i zvukova. Oboleli često postaju paranoični i ne mogu da odvoje stvarnost od unutrašnjeg sveta misli.
Konvencionalna terapija Najčešće se propisuje terapija antipsihoticima.
Alternativne terapije Iako dominiraju kontroverzna mišljenja o koristima odnosno štetnosti ovakvih terapija, pojedinim pacijentima pomažu akupunktura i relaksacione tehnike.

Izvor: Lepota&Zdravlje