Povratak Goblina :: Muzika ~ Koncerti ~ Izvodjaci

Ima nas gomila

Devet godina (i dva meseca) nakon poslednje zvanične svirke, Goblini su se vratili da nas podsete zašto je srpska rok scena formirana u 90-im jedina stvar
vredna pamćenja iz dekade apoteoze nitkovluka.
Nastali na prahu i pepelu diskografskog sistema kakav smo poznavali, u ono vreme fatalno nepodesno za nepodobne i svoje, radili su i opstajali kao pravi pankeri, ignorišući, dakle, autoritete, klišee i tada važeće tobože standarde, a sve skupa označavajući kao svoje prirodne neprijatelje. Takav im je i kambek 2010. godine: kontra dominantnom svetskom muzičarskom trendu daj-okupimo-se-još-jednom-i-prodajmo-stari-sako-iz-ormana, Goblini su snimili dve nove pesme, od kojih je jedna, „Luna“, odmah ušla u porodicu koncertnih brojeva, a povratničku turneju sveli su na tek šest koncerata tokom ovog i narednom meseca.
Povratnički koncert ovih pankrokera tempiran je, razumljivo, za domaći teren, kao kulminacija, po kazivanju mnogih, dobro osmišljenog, za publiku besplatnog i na čitavu prošlu sedmicu rapoređenog Šabačkog letnjeg festivala.
Uvodne svirke tzv. neafirmisanih (takav status na Fejsbuku, nažalost, teško da će u ovoj zemlji imati prilike da promene) ali veoma solidnih bendova publika je mahom ispratila izvan zidina negdašnje tvrđave na obali Save, tražeći, mahom, u pivu spas od, biće, uobičajeno sparnog vremena za ovo doba godine. I pored toga, pokazalo se da su kratkog fitilja, pa je unutrašnjost tvrđave u trenu eksplodirala s pojavom Ateist repa na stejdžu.
No, vrućina i strast, uz primese neizbežnih emocija probuđenih protokom vremena i odsustvom pravoverne alternative, pokazale su se kao zapaljiva formula tek po istrčavanju Goluba, Vlade, Alena, Šetke i Milana, kad je subota 14. avgust već dobrano bila načeta, i prvih taktova pobunjeničke „Ima nas“. Taktičko dizanje i ovako visoke temperature poteklo je od na video bimu prethodno emitovanih kadrova iz emisije „Gruvanje“ RT Vojvodine, te premijernog emitovanja spota za pesmu „Luna“, koju je već deo publike, kao da je stara 100 godina a ne tek koju nedelju, horski otpevala. Na zadati furiozni tempo sa stejdža publika, njih barem pet hiljada, odgovarala je u najboljoj tradiciji pankerajskih fešti - šutkama ali i talasanjem, primoravši kompletnu redarsku službi i prisutne policajce da stanu u odbranu zaštitne ograde na koju je navalila masa. Tu gde su se silom prilika našli policijaci su bili, srećom, u prilici da spreče obračun pevača Goluba s posetiocem koji ga je, na uvodu za „Daleki put“, pogodio kamenom u lice, nanevši mu lakše povrede.
Publika je samo donekle pacifikovano ispratila nastavak, za pankere tako tipične “brzo, brže, najbrže!”, uz to i energične – hej, pa i posle devet godina! - reprodukcije minulog rada očitanih u ne toliko bogatom ali antologijskom diskografskom opusu Šapčana. Sve je bilo na broju: i On je, ona je, Elesdi se vraća kući, U magnovenju, Petra, Punk’s not dead, Cipjonka, Anja volim te, pa sve to garnirano reminscencijama na „italijansku turneju“ u vidu klasika Bella ciao i Marina.
Bis otvaraju „Lunom“, sad i oni koji na početku koncerta nisu urlaju “to od čega bežiš ti, to se ne leči, to se pobeđuje!”, a nastavljaju omažom svojim muzičkim uzorima Ramonesima (Sheena is a punk rocker, Bongo goes to bitburg) te Demolition 23 (Same shit different day). Krešendo se najavljuje persiflažnim ali i neizbežnim „kaverom“ Novkovićeve „Tamare“. Za bubnjeve seda Meketa, bubnjar s prvog albuma, a drugog mikrofona se laća Pop iz Ateista koji se zadržao na stejdžu i kada su Golub i publika još jednom to veče sinergično krenuli sa „Kako bih voleo da si tu...“, pokazalo se, odjavnim brojem ove gotovo dvosatne, opasne svirke.
Falili su Goblini sve ove godine.
Denis Kolundžija

izvor