Povećanje nivoa ugljen-dioksida u okeanima ugrožava podvodnu faunu
Ubijanje života
Profesor Džon Rejven: Života u moru biće bez obzira na zagađenje. Ipak,uništenje će uticati na ljudski život

Plankton je u velikoj opasnosti zbog povećanja kiselosti okeana; i đaci prvaci znaju da, nestane li osnova u lancu ishrane, nestaće i svega ostalog. A osnova lanca ishrane u moru je plankton. Britanski naučnici upozoravaju da povećanje emisija ugljen-dioksida može da izazove katastrofu biblijskih razmera. Okeanima se ne piše dobro.
   
      

Zbogom, korali!

Nestanak planktona je sigurno značajniji, ali niko neće ostati ravnodušan na vest da će svet ostati bez predivnih korala. Očekuje se da će najpoznatija i najveća formacija korala na svetu, Veliki australijski greben, nestati do 2050. godine. NJega će uništiti voda koja će tada biti previše kisela da bi ijedna od životinjki koje čine koral mogla da joj se prilagodi.
      
      
      
   

Morska voda apsorbuje ugljen-dioksid, što povećava njenu kiselost. Predviđa se da bi promena od samo 0,5 pH do kraja ovog veka mogla radikalno da poremeti hemijski balans u morima i bukvalno istrebi određene vrste planktona i korala. Ako se ništa ne promeni, neminovan je proces stvaranja slabe ugljenične kiseline, koja bi mogla da izjeda neke ljušture (karakteristične za određene vrste planktona) i korale.

Procenjuje se da su ljudi od početka industrijske revolucije u atmosferu izbacili otprilike 450 milijardi tona ugljen-dioksida, od čega otprilike polovina završi u okeanima. Biolozi upozoravaju da će biti dobro ako se do kraja veka vazduh zagadi sa manje od 900 milijardi tona. Da bi se ovo ostvarilo, potrebno je da do 2100. godine nivo zagađivanja bude prepolovljen. Sporazum koji su potpisale svetske ekonomske sile u japanskom gradu Kjotou zahteva samo smanjenje od pet odsto do 2012. u odnosu na 1990. godinu.

Zamolili smo profesor Džona Rejvena sa Univerziteta u Dandiju, jednog od vodećih svetskih biologa i autora ovog dramatičnog izveštaja, da čitaocima Glasa pojasni neke od navoda.
Vi tvrdite da nema načina da se ugljen-dioksid ukloni iz okeana. Ima li uopšte mesta optimizmu?

Biće potrebno mnogo hiljada godina prirodnih procesa da se priroda sama pobrine za to. Sve dok budemo zagađivali atmosferu ugljen-dioksidom, on će pronalaziti put do vode. Da budem savršeno jasan: jedini način da se ograniče biološke promene uzrokovane acidifikacijom okeana je hitno i radikalno smanjenje emisija ugljen-dioksida.
U kojoj meri će biti uništen morski život ako se zagađenje ugljen-dioksidom nastavi istim tempom?

Nema dovoljno naučno utemeljenih činjenica na osnovu kojih bi se mogli tačno proceniti efekti na biodiverzitet okeana. Ono što znamo je da će se prve promene odigrati u vodama oko Antartika, u kojima će stradati ljušture malenih mekušaca zvanih pteropodi. Ovo će imati veliki uticaj, kako možete zamisliti, na one životinje koje se hrane pteropodima, a zatim na one koje se hrane njima.

Drugi na listi budućih žrtava će biti kokolitofore, mali oklopljeni plankton poznat po svojoj izraženoj reproduktivnoj moći.
Kako će ovo uništenje uticati na živi svet na Zemlji, uključujući tu i ljude?

U našem izveštaju jasno stoji da će života u moru biti i dalje, bez obzira na zagađenje. Ipak, jasno je i da će uništenje uticati na mnoge aspekte ljudskog života, pogotovo one povezane sa okeanima. A takvih nije malo.

Koliko moramo odstupiti od sporazuma u Kjotou ako želimo da zaista učinimo nešto konkretno?
Naš zaključak je da se emisije ugljen-dioksida od danas pa do 2100. godine moraju, kako god znamo, zadržati na nivou ispod 900 gigatona. Ako to ne bude učinjeno, sigurno će biti negativnog uticaja na morske organizme, pogotovo one sa ljušturama.

Ako bi došlo do uništenja jedne od vrsta planktona, šta bi se dalje događalo?
Zavisi koja će vrsta biti istrebljena! Ono što bi imalo najgori mogući uticaj na okean je gubitak tzv. "funkcionalne grupe" - svih organizama koji vrše određenu vrstu posla u okeanu (kao što je povezivanje primarnih proizvođača i mesojeda, na primer). Na svu sreću, naš izveštaj ne predviđa gubitak ovakvih funkcionalnih grupa do 2100. godine, mada će sigurno doći do značajnog smanjenja kalcifikacije.